ОПШТИНА ШАМАЦ КРОЗ ИСТОРИЈУ

Подели:

ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ:

У питомој равници Посавине, тамо гдје увире ријека Босна у ријеку Саву, смјештен је Шамац. Ријека Сава код Шамца улази у свој доњи ток. Плаховита Босна се улијева у мирну Саву. Овај град није случајно назван „вратима БиХ“ јер чини улаз из средње Европе на овај дио Балкана. Настао је на води и своју судбину је везао за воду. Општина се граничи са општинама Градачац, Модрича, Орашје и Оџак, а на сјеверу је ријека Сава и Република Хрватска. До Дејтонског мировног споразума (Општи Оквирни споразум за мир у БиХ) општина се простирала на 219, а данас на 184 км², јер су по Дејтону села Базик, Домаљевац и Пруд, те дио села Гребнице – припали Федерацији БиХ. Према попису из 1991. године општина Шамац је имала 32.900 становника, док их данас има око 19.000. У граду Шамцу живи око 5.500 становника. До 1995 године у општини је било 26 насељених мјеста, а данас их је 20 и то: Шамац, Баткуша, Брвник – дио насељеног мјеста, Гајеви, Гребнице – дио насељеног мјеста, Горња Слатина, Горњи Хасић, Доња Слатина, Доњи Хасић, Засавица, Корница, Крушково Поље, Лугови, Ново Село, Тишина, Обудовац, Писари, Средња Слатина, Црквина и Шкарић. Највећа села су Обудовац и Црквина.

ХИДРОГРАФИЈА И ГЕОЛОГИЈА:

На простору Шамца су заступљене многе поземне воде. Геолошки супстрат овог подручја представља шљунак. Површинске воде: двије велике ријеке Сава и Босна. Босна таложи много шљунка који се користи за грађевинарство. Поред ове двије ријеке постоји и мала ријечица Толиса. Остале водене површине су: бара Жандрак, бара Тишина, Старача (постоје двије, једна на лијевој страни Босне, а друга на десној која скоро потпуно окружује село Засавицу. На шамачкој страни ријеке Босне постоји рукавац којег у народу зову „Соколуша“, јер је кривудао кроз њиве које су биле у власништву породица насељених из Сокола.

На овом подручју постоје типови тла:

Подзоли (пепељуше-прахуље)
Алувиј реликтни (смеђе тло)
Алувиј рецентини (наплавци-прудови)
Црнице (барска)
Полуцрнице (барско-смеђе тло)

КЛИМА:

Карактеристична је умјерено континентална клима. Средишња годишња температура је 11 С, Средња мјесечна најтоплијег мјесеца (јула) је 22 С, најхладнија (јануара) око – 0,5% средњег годишњег минимума 2 С, а максимума 22 С.

ПРАИСТОРИЈА:

Овај крај је археолошки и историографско врло мало испитан. Велики дио нађених локалитета припада неолитском периоду, настао је углавном под утицајем винчанске културе, настала ширењем преко Саве. Најзначајнији локалитети су : неолитско насеље код Доње Махале, Грбача код Доње Слатине, Матићи код Толисе, Витача и Ширајкуша у Обудовцу и Браници, Кулиште у Крушковом пољу. У античко доба на подручју Бос. Посавине живјела су илирска племена, која су имала нешто развијенију културу у односу на старосједиоце. Око 400. година прије наше ере илирска племена су била потиснута од стране Келта.

РИМСКИ ПЕРИОД:

римски логор Аd Basante

По неким предпоставкама на мјесту данашњег Шамца могло је бити римски војнички логор Ad Basante, пошто је ушће у Босну било стратешки важно мјесто. Тај војни логор је вјероватно био као и други четвероугласт и штитио је легију од изненадних напада. Трагови присуства Римљана у Посавини откривени су на локалитету који се још у римско доба звао Ad Basante, а био је смјештен по свој прилици у близини данашњег села Доња Махала. У музеју Брдског Посавља у Славонском Броду изложена је карта из римског доба на којој је на подручју садашњег Шамца видљиво ово насеље.

БОСАНСКА СРЕДЊОВИЈЕКОВНА ДРЖАВА:

Према историчару Константину Порфирогениту, предјели БиХ, а тиме и Бос. Посавине запосједнути су од стране цара Ираклија (610-641). Према њему Босна је била у саставу Србије која се са Хрватском граничила на ријеци Цетини. За вријеме кнеза Часлава била је у саставу Рашке, а од 960. године издваја се као самостална цијелина. Босанска Посавина била је под влашћу бана Кулина, а 928. године потпала је под хрватског краља Томислава. Затим је освајају Угари па Турци. За вријеме Твртка Првог Котроманића овај крај Босне припадао је њему. Подручје шамачке општине улазило је у састав жупе Ненавиште. Изгледа да топоним има значење: НЕ-НА –ВИШЈЕ ( утврђење, високо мјесто). У посљедњој епизоди босанског краљевства Шамац (кога познати љетописац Иван Фрањо Јукић наводи као „ раштелу тј. састанак на међи“ и мјесто кога дословно назива Лукачев Шанац) одиграло је кључну улогу, али нико од историчара није се занимао тим питањем осим Ивана Фрање Јукића.

ТУРСКИ ПЕРИОД:

Није било довољно јасно шта је било са Посавином у овом периоду насртаја Турака. Пред крај XV вијека овим крајевима владају Бериславићи, они су држали Добор до 1536. године. Падом Угарске 1512. године, Посавина је сачињавала Сребреничку бановину, име нахије било је као у средњовијековној Босни Ненавиште. У турском попису овај предио се назива Ненавиште.

Посавске буне:

Због тешке економске и аграрне ситуације на простору Посавине долази до устанка сељака. Вође тих устанака махом су били свештеници, који су били углавном учени људи. За вријеме господара Ахмет бега Градашчевића дошло је до сељачког устанка познатог као поп Јовицина буна под вођством попа Јовице Илића. Она бива завршена неуспјехом 1834. године у селу Подновљу недалеко од Модриче и Дервенте. Друга позната буна је из 1858. године, позната као буна проте Аврамовића или посавска буна. Обухватала је простор Шамац, село Врњак. Међутим, ни она није имала успјеха. Многи су устаници побијени у познатој Липичкој шуми (локација данашњег Пелагићева), па се негдје у списима ова буна може назвати и Липичком буном.

ОСНИВАЊЕ ОПШТИНЕ ШАМАЦ:

султан Абдул Азиз

Иако се Шамац први пут спомиње у средњем вијеку, он свој процвар доживљава тек у деветнаестом. Име Шамац потиче од шанац на славонској страни поред Саве. Аустријанци су га називали „schan“ a народ га је промјенио у Шамац. Шанац – јарак је иначе служио за одбрану од Турака, и постоји податак да га је градио капетан Лукач, па је по њему у Славонији назван Лукачев Шанац. Шамац се дијелио на ужичку и шабачку махалу. Првобитно су ту живјели досељеници из тих крајева. Град је грађен према нацрту Салиха Хаџхусеновића, а француски инжињери направили су први урбанистичко-регулациони план. Савремени план је направио инжињер Жан Дарк. Настао је 1863. године. Шамац је јединствен у свијету по питању урбанистичког плана, све улице се сјеку под правим углом паралелно распоређене. Овакво уређење имају још само градови: Краљево и Чикаго. У Шамцу је 1866. године била изграђена џамија, која је била под заштитом државе, названа по турском султану Абдулу Азизу – Азизија. Жан Дарк је такође преуредио и бару која носи искривљен назив његовог имена Жандрак.

У касаби су постојале три врсте објеката: куће, чаршија и остали јавни објекти. Становници су углавном трговци и занатлије али и сељаци. Пошто је било поплавно подручје, радило се на изградњи насипа. Највећа удолина је направљена на источној страни насеља, према муслиманском и католичком гробљу и зове се „Дуга“. Касаба и чаршија оживјели су за вријеме пазарних дана. Шамац због стратешког мјеста постаје важно трговачко мјесто за извоз жита и шљиве. Варош добија седмични Пазар и то сриједом и суботом, а годишњи за Петровдан (католички) и Лучиндан (католички свети Лука).

Иако без калдрме, канализације и низа других јавних функција Шамац се у народу прозвао „мали Париз“. Долази и до развоја ријечног саобраћаја. Године 1914. долази до оснивања понтијског моста на ријеци Сави. Изградња богомоља католичке и православне обогатиле су архитектуру града. Оснивају се и школе, почиње и друмски саобраћај да се развија итд. Оснивају се и градска гробља: муслиманско, католичко, јеврејско, мало муслиманско гробље на излазу из Писара и православно.

Године 1883. Шамац добија Пошту, 1885. основана је Народна основна школа, 1890-тих суд, 1912. године отвара се хотел, затим долази до оснивања Женске стручне школе, Шегртске школе, 1930. године гради се нови Соколски дом, исте године отвара се и забавиште, док су банке отворене 1904,1912,1920,1922. Кеј за форсирање Саве који данас служи купачима, шетачима и рибарима направљен је 1941. године. Поред основне школе биле су отворене још и Сибијан мектеб, Српска школа, католичка школа поред цркве и муслиманска читаоница.

Издвојићемо неколико значајних кућа које су изграђене у вријеме аустроугарске и касније. Најљепша и најзначајнија је тзв. „Бегова кућа“ односно конак називан „ Вила Кучукалић“ у власништву породице Кучукалић из Брчког. Изграђена је 1898. године у главној улици. После се у њој налазила градска библиотека све до 1981. године.

Зграда старе апотеке, у главној улици направљена је почетком 20. вијека, то је данашња зграда Општине Шамац. Власник зграде био је Валеријан Ритерман, који је у доњем спрату имао своју ординацију. Зграда НЛБ развојне банке служила је у исте сврхе као и данас. Ту се налазила филијала „Земаљске банке за БиХ“. Грађена је 1909. године, и била је у власништву Алијаге Изетбеговића. Зграда породилишта која се налазила на углу улица Јована Цвијића и Вука Карађића, била је у власништву Тоше Ставрића, а у њој је своју ординацију држао др Ервин Хорака.

Зграда суда и грунтовнице грађене су у периоду 1915-16. године. Затим имамо стару Пошту, која је изграђена у посљедњој деценији 19. вијека. То је била прва зграда у Шамцу која је имала посебно купатило. Зграда основне школе изграђена је 1888. године на углу главне улице и Светосавске (у парку), Срушена је 1947. године. Затим треба да споменемо и Женску школу у којој се за вријеме а-у управе налазила општинска управа. Ова зграда је срушена током овог рата, а налазила се на углу улица Николе Тесле и Мајке Јевросиме. Године 1928. Тошо Ставрић прави велики дућан у главној улици на чијем прочељу се налази сат и монограм Т.С. Ова зграда постаје заштитни знак Шамца. Интензиван развој Шамца почиње изградњом пруге Шамац-Сарајево 1947. године, као једна од првих радних акција у СФРЈ.

Бегова кућа

стара пошта

Аустријски архитекти развијају тзв. „босански слог“ са примјесама ренесансе.

Заштита грађевинског наслеђа означена је тек 1985. у Службеном гласнику општине Шамац: џамија Азизија, цркве „Срце Исусово“ и „Светог Димитрија“, стара библиотека, фасада зграде „Ставрића“ са сатом.

РАЗВОЈ ГРАДСКИХ УСТАНОВА:

Џамије: Прва је изграџена 1863. са дрвеним минаретом. Налазила се у дјелу града звана Доња Махала. Срушена је за вријеме аутријског бомбардовања Шамца 1878. године. Она се звала Азизија. Изградња нове џамије почела је 1863, а завршена је 1869. године. Она је носила назив Нова Азизија по султану Абдулу Азизу који је основао град. Био је то најстарији зидани објекат у граду. Била је од камена, цигле и цријепа. Налазила се у центру града у самом данашњем градском парку.

Српска православна црква:

У почетку Шамац је имао двије православне цркве, чији су власници били Тодор Гаврић и Ристо Ковачевић. Касније је дио земљишта поклонила и велика добротворка Ана Ковачевић. У почетка православни народ је ишао у Црквину у цркву, а гробље се налазило у Шкарићу. Шамац је припадао црквеној парохији гдје је свештеник био Аћим Стефановић, родом из Осјечана код Добоја. Прво богослужење у новој ћелији служио је прота Аћим на Васкршње јутро 1883. Године. Потом је стални свештеник постао Ђорђа Петковић. Тек 1925. године доноси се одлука о градњи нове цркве, данашње. Завршена је веома брзо већ 1926. године.

Римокатоличка црква:

Прва жупна кућа изграђена је између 1900. године и 1906. године и служила је сврси све до 1986. када је почела изградња нове жупне куће. Црква „Срце Исусово“ почела је изградњом 1925. а завршена је 1926. године. Ову цркву пројектовао је Иван Мукахиру. Нова жупа имала је три звона, а једно од тих звона поклонио је краљ Александар. Црква је дигнута у ваздух 1993. године. Поновна изградња цркве почела је почетком 21 вијека а свечано је отворена 2002. године.

Јеврејска заједница:

У Шамцу живјело је свега неколико јеврејских породица. Постојала је зтв. „хавра“ или како су је они звали „темпло“ вјерска кућа. Налазила се на данашњем мјесту маркета „Орис“. Овај комплекс зграда припадао је породици Чизмић. Темпо је имао свог свештеника рабина, а као рабин у шамцу се спомиње извјесни Јуда Мађоро.

Зграда општине:

Зграда општине данас

Била је стара аустроугарска зграда на углу улица Николе Тесле и Мајке Јевросиме. Друга зграда налазила је на углу улица цара Душана и ђенерала Драже Михаиловића, све до 1945. године. Шамац је стекао статус града 1885. године, а 1889. добија своје Градско вијеће. Општина је имала свој статут. Начелника и подначелника именовао је Земаљски поглавар, а касније Велики Жупано дносно бан.

Прва сијалица у Шамцу засијала је 1835. године, када је прорадила електрична централа, која се налазила на мјесту данашњег Водовода.

Биоскоп:

прво су били путујући биоскопи, па је тако у хотел Гранд такође долазио. Потом су у гостиони Симе Ђокића отворили биоскоп, да би савремени биоскоп или кино отворио Карло Варга из Загреба.

Библиотека и читаоница:

„Бегова кућа“ и стара библиотека

јавна библиотека класичног типа није континуирано постојала све до 1945. године. Постојале су библиотеке у оквиру соколских друштава, националних друштава и књижница односно читаоница.

Културни живот:

Постојала су бројна удружења : Соколско друштво (1914), Ватрогатско друштво (1895), Ловачко друштво „Фазан“(1919), Муслиманско потпорно друштво „Мерхамет“, Културно просвјетно друштво „Гајрет“ (између 1903- 1906), Добротворна задруга Српкиња (1905), Српско културно и просвјетно друштво „Просвјета“ (1902), Хрватско културно и просвјетно друштво „Напредак“(1905), Црвени крст, Друштво пријатеља књижевности итд.

Фудбалски клуб „Босанац“:

Основан је 1919. године. Захваљујући групи студената из Беча. Прву лопту у град донијели су браћа Антун и Адам Рус. Три године се фубал играо на „Дуги“ и „Мераји“. Оцем фудбала у Шамцу се сматра Едо Брадан. Име Босанац клуб је задржао све до ослобођења од окупације када се преименовао у „Борац“.

ПОЗНАТЕ ЛИЧНОСТИ ИЗ ШАМЦА И ОНЕ КОЈЕ СУ НЕКО ВРИЈЕМЕ БОРАВАЛИ У ЊЕМУ:

Милица Бабић-Јовановић-Андрић, (2. Септембар 1909. у трговачкој породици Стевана Бабића и мајке Зорке рођене Писаревић умрла је у Херцег Новом 1868. године) Прва српска костимографкиња. Кућа у којој је Милица рођена више не постоји. Срушена је 1990. године. Налазила се на углу улица Вука Караџића и Јована Цвијића. Одмах преко пута налазила се кућа гдје је рођен Зоран Ђинђић. Била је жена књижевника Иве Андрића. Дјело „Јелену-жену које нема“ написао је мислећи на Милицу. „Ја сам Милицу много волео. Ви знате, шта је мени она значила, она ми је била све“ (Андрић).

Босић Перо, рођен 11. маја 1921. године. Народни херој Југославије. Учесвовао је у чувеној офанзиви у Бановићима са Милошем Купресом.

Зоран Ђинђић, рођен 1. августа 1952. године. Отац му је био официр ЈНА. У Шамцу је завршио први и други разре основне школе, а затим се одселио из града са родитељима. Бавио се политиком, завршио је филозофију. Био је премијер Србије 2001-2003. Извршен је атентат на њега. Сахрањен је у Алеји заслужних грађанацна београдском Новом гробљу.

Алија Изетбеговић, 8. августа 1925. године умро је 19. октобра 2003. године. Оснивач је Странке Демократксе акције (СДА). Од 1990. изабран је за предсједника представништва СР БиХ. Био је и један од тројице чланова током потписивања Дејтонског споразума. Сахрањен је у Сарајеву на гробљу Ковачи.

Тихић Сулејман , 26. новембра 1951. године, био је босански политичар и бивши предсједник БиХ. Дипломирао је на Правном факулету у Сарајеву. Умро је 2014. године. Сахрањен је у дворишту џамије у Шамцу.

Остале личности:

Митар Трифуновић –Учо (народни херој), Тасовац Предраг (глумац), Репчић Сребренко (фудбалер), Петар Петровић „Перица“ (официр и добровољац на солунском фронту), Николић Предраг (шахиста), Милош Љубо (члан Усташке организације), Матузовић Иван (члан Комунистичке партије), Ристо Јовичић- Стојанчевић (један од значајних устаника 1862), Миленко Филиповић-Никач (Комуниста и професор на универзитету у Вашингтону), Блажевић Мато (књижевник)

Личности које су боравиле у Шамцу:

Вешовић Радомир (генерал Југословенске војске), Дедијер Владимир (академик), Стеван Дедијер (физичар), Бошковић Наташа (прва српска балерина), Дошлић Златан (музичар),Илић Милован -Минимакс (тв водитељ), Исовић Сафет ( пјевач народних пјесама), Срна Дарио (фудбалер), Украден Неда (пјевачица) и други.