Гаврило Дожић (1881-1950), епископ пећки (потоњи Патријарх српски) пише о злочинима које су чинили аустроугарске трупе које су се повлачиле кроз Босну и Херцеговину након срамотног пораза у Церској битци, када су потучени од стране херојске и скоро голоруке српске војске:
„Недавно сам се вратио из Босне и Херцеговине, куда сам путовао са дринским одредом. Био сам на неколико километара од Сарајева. То што сам видео немогуће је описати људским језиком. Наши душмани у својем дивљаштву, нискости и суровим зверствима превазишли су Атилу и Алариха и све ужасе историје човечанства до 20. века. Све свештенике, учитеље и све виђеније Србе у областима које смо ослободили они су уморили пре нашег доласка. Нису их убијали као што људи људе убијају, но су им се бестидно ругали, окупљајући њихове породице и на очи жена и деце мучили су њихова тела. Оне жене и децу, који би се усудили плакати гледајући мученике очеве и мужеве, премлаћивали су кундацима.
Видео сам многе лешеве дечице са страшним ранама од ножа у трбуху; то су Аустријанци на очи матера убијали будуће слободне грађанине многострадалне Босне и Херцеговине.
Оно што су Аустријанци чинили са српским народом нијесу чинили Дације и Калигула са хришћанима. Они су чинили срамна дела, којих мора да се стиди хришћански народ. Када сам дошао у варош Фочу, нисам доспео ни да сиђем са кола, а већ су ме окружиле породице несретних жртава. Плач и вапај уместо речи и поздрава. Гушећи се у сузама, они су ме молили да опевам многобројна тела, пошто у свим окружним местима није остао ни један свештеник, који би могао вршити обред сахрањивања. Први посао ми је био да одем на аустријско војно гробље; на путу за тамо лежали су убијени Срби. На гробљу нађемо много гробова, једни су били већ затрпани, други отворени, а у њима лешеви. То су били: прота Фоче Кочавић, свештеник Владимир Поповић, два учитеља и до тридесет народних првака и сељака. Што је најстрашније, сурове Швабе нагониле су живе да копају себи раке, наређивали су им да легну у њу, па су их убијали, а они који су били на реду морали су укопавати своју убијену браћу и копати раку за себе… Оваква зверства су у Горици, Чајничу, Рогатици, Трнову и другим местима.
Нигде нисммо срели свештеника, нити учитеља, нити народног представника. На све стране ужас људске патње. Не могу више да пишем о страхотама које сам видио у несрећној Босни и Херцеговини – рука дрхти и срце стеже од ужаса и јада…“
Радмила Радић. „Живот у временима – Патријарх Гаврило (Дожић) 1881-1950 Београд 2011. стр 139-140