Током одбрамбено-отаџбинског рата у БиХ највише су испаштала дјеца којој није било јасно зашто њихови очеви морају дуго да буду одсутни од куће, и због чега је прекинуто њихово безбрижно дјетињство. Писма, пјесме и приче настале из пера ових малих писаца током рата, свједоче о њиховом болу и стрепњама. Један од тих малих писаца, дјевојчица Софија, написала је писмо своме оцу на фронту које је објављено и у часопису „Српска војска“, а ми га објављујем на нашем сајту:
„Драги мој тата,
Ево, дошла је зима, а тебе нема. Сјећам се, било је прољеће кад смо се растали. Тада сам први путвидјела сузуна твомлицу. Плакала је и мама. Знала самда нешто ниједобро. Питала сам се: заштодјецаижене напуштају наш град. Зашто сви плачу, опраштајући се овог прољећа? Онда ми је мама рекла да је почео рат. Питала сам је: ‘Шта је то рат?’ Рекла ми једа сам још увијек мала да би то разумјела. Сада знам шта је то рат. Знају то, овдје, сва дјеца из Босне. А има нас овдје много.
Јуче мије био рођендан. Писао си ми да ћеш сигурно доћи и донијети ми рођендански поклон. Бака ми је купила торту и осам свијећица. Нисамдалада их пале све док ти не дођеш. Била сам сигурна да ћеш доћи. Чекала сам те, тата. Било је већ пало вече. Мама је запалила свијећице и рекла: ‘Тата неће доћи.’ Заплакала сам. Видјела сам сузе и на бакиномлицу. Мама је изашла из собе скривајући рукама лице. Било ми је тешко. Жељела сам те, тата, више него икада. А ти си биодалеко, далеко.
Због нас не треба да бринеш, тата. Сви смо добро. Слушам маму и баку и добро учим. Имам све петице. Редовно идем с баком у цркву. Недјељом, с нама иде и мама. Молимо се Богу за тебе, твоје здравље и здравље свију нас.
Ноћу те сањам, тата. Сањам бакину кућу стару. И трешњу нашу што у цвату оста. Чија ли су дјеца, овог љета, брала плодове њене? Сањам бакина поља, пшеницом засијана. И руже, што смо их мами, некада заједно брали. Сањам модру ријеку и топли пијесак крај ње. И нас двоје на њему.
У школи смо учили о херојима прошлог рата. Учитељица нам је причала о подвизима храбрих српских бораца. За слободу српског народа, многи су дали животе своје. Слободу поново немамо. За њу се данас очеви наши боре.
Ја знам, тата, да си ти увијек био храбар. Ниси се плашио ни мрака, ни баба-роге, ни страшногдива. Знам да се не плашиш ни оних што нас из наше куће истјераше. Оних, што бакина пшенична поља газе. Недај им тата да своје прљаве, крваве руке на нашем бунару мију! Не дај да свијећу на дедином гробу гасе! Не дај им тата…!
Нисам љута на тебе, тата. Вјерујем, да ћеш ми једном доћи. Вјерујем, да ћемо опет живјети заједно: ти, мама, бака и ја. Опет ћемо трчати боси по пијеску завичајне ријеке. Опет ћеш ме мазити и љуљати. На оној истој љуљашки штона старом ораху оста. Инедјељом свијећу на дедином гробу палити. Опет ћемо хљеб са наших пшеничних поља јести. И воду из нашег бунара пити. Доћи ће друго прољеће и опет ћеморуже за мамуибаку брати. Опет ће осмијех, умјесто суза, на лицу бити. Опет ћемо живјети у слободи.
Вјерујем тата! Вјерујем! Вјеруј и ти, молим те.
Воли те твоја Софија.“
ИЗВОР: Српска војска – Лист Војске Републике Српске, година II, бр. 5, 3. март 1993.
Насловна фотографија преузета је са насловнице трећег броја „Српске војске“ у којем је писмо и објављено први пут.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.