Питање постанка манастира Моштанице

Подели:

Манастир Моштаница налази се 12 километара јужно од Козарске Дубице, на падинама планине Козаре и припада Бањалучкој епархији. Сматра се једним од значајнијих српских православних манастира у Босни и Херцеговини. Због недостатка историјских извора, који би расвијетлили вријеме и околности оснивања манастира, настало је више дијаметрално супротних теза о његовом постанку.

преузимањеjhkuk

Манастир Моштаница као задужбина Немањића

У православним црквеним круговима влада мишљење да је манастир Моштаница задужбина династије Немањића. Међу онима који су заступали ову тезу истицали су се: митрополит хаџи Сава Косановић, епископ Никодим Милаш, архимандрит Нићифор Дучић, као и игуман манастира Моштанице Петар С. Иванчевић. Наведени свештеници су се ослањали на дјела руског историчара Мајкова, који је тврдио да се српска држава једно вријеме простирала до Дувна, те да је краљ Драгутин у мираз од угарског краља добио босанску државу.

Историографија је утврдила да је Драгутин 1284. године добио од угарског краља области Усору и Соли, те да се његов посјед на западу простирао до средњег и доњег тока ријеке Врбас. Драгутинов биограф архиепископ Данило II забиљежио је да је он у овом периоду „многе од јеретика босанске земље обратио у хришћанску вјеру и крстио их“ , али није навео манастире које је Драгутин подигао. Драгутин је на територији Босне имао изграђену црквену хијерархију, о чему свједочи помен Василија, по милости божјој епископа босанског и служитеља краља Стефана,  међутим не постоје извори који би историју манастира Моштанице везали за дјеловање овог српског владара.

Према предању које је раширено у моштаничком Поткозарју, манастир Моштаницу су основали родитељи Светог Саве. Народни приповједач као доказ наводи манастирски кључ, на којем је урезана 1111. година. Сходно томе, у манастиру се чува копија кључа, урађена много година након проналаска оригинала, са урезаном 1111. годином.  Оригинални кључ је пронађен приликом обнове манастира 1882. године, те је још исте године однесен у Народни музеј у Београду. Архимандрит Нићифор Дучић је сљедеће године посјетио овај музеј и записао: „Находећи се тај кључ сада у Народном музеју у Биограду, одмах сам похитао да видим ту давну старину. Разгледавши је добро, нашао сам, да није на том кључу 1111. него 1711. година.  Игуман манастира Моштанице Петар С. Иванчевић, у текстовима објављеним  у „Дабро-босанском источнику“, такође је тврдио да је на кључу урезана 1711. година. Проналазачи кључа седамстоту годину су прочитали као стоту, што указује да су на кључу били арапски бројеви, па је број седам прочитан као број један. Пошто су се у XII вијеку бројеви означавали словима, до овакве забуне не би могло доћи.

 

hjkku

 

Према историчару умјетности Љиљани Шево усмена народна традиција је без изузетка све црквене споменике на територији Босне и Херцеговине третирала као задужбине српских владара из династије Немањића, а ово казивање се уклапа у широко присутне мотиве светосавског предања.  Етнолог Милан Карановић је у кратком чланку „Свети Сава у фолклору Босанске Крајине“ дао главне токове развоја народног предања код Срба на овом подручју. Између осталог, он каже: „Када су Турци заузели све наше земље и њима загосподовали, настао је поремећај у цијелом нашем развитку који је дотле текао упоредо са осталим европским земљама и народима… Оно што данас чине црква и школа, надокнађивано је у даљем културном развитку нашег народа усменим предањем које је примао нови нараштај од претходног нараштаја… Тада је у тим црним данима наше историје, цвјетао наш фолклор“.

На простору Дубичке и Врбаске жупе у средњем вијеку римокатолички црквени редови су имали посједе и самостане. Поставља се питање да ли би ови редови допустили постојање једног шизматичког манастира у њиховој непосредној близини.

Археолог Милан Ђурђевић из Завичајног музеја у Градишци је у селу Кијевци, општина Градишка, 2008. године пронашао темеље православне цркве. Око темеља цркве пронађени су многобројни надгробни споменици са комплетним људским скелетима сахрањеним по православном обичају. Истраживачки институт из Лондона, који је вршио анализу скелета, утврдио је да потичу из 1250. године. На локалитету је пронађен и ћирилички натпис из 1301. године, за који се сматра да га је саставио поп из манастира Ломнице код Шековића. Откриће православног манастира у Кијевцу даје нам нови увид у распрострањеност српске православне цркве у средњем вијеку. Међутим, манастир Моштаница није настао у овом периоду. Архитектонски, манастир спада у млађу моравску стилску групу, карактеристичну за период послије владавине Немањића.

Манастир као јовановачки самостан

У западној историографији узима се као чињеница да је манастир Моштаница настао на темељима јовановачког самостана. Без критичког преиспитивања једна тврдња из Другог свјетског рата ушла је у историјску литературу. Да бисмо видјели како је до тога дошло, потребно је да пођемо од пописа жупа Загребачке бискупије, који је у Загребу 1872. године објавио Фрањо Рачки.  Међу парохијама Дубичког архиђаконата 1501. помиње се парохија Mostenycze.  На основу помена парохије Mostenycze Манојло Грбић је у „Карловачком Владичанству“ закључио да је манастир Моштаница настао након ове године, те да је добио име по римокатоличкој парохији у којој је настао.  Прота Славко Вујасиновић је тврдио да се римокатоличка парохија Mostenycze простирала на доњем току ријеке Моштанице, у плодној равници, гдје се источно и западно од ње простирала Дубичка жупа.

У јеку Другог свјетског рата, када је негирано све што је српско, Хашим Шерић, дубички ветеринар, позивајући се у часопису „Croatia sacra“  на поменути попис, изнио је тезу о манастиру Моштаници као јовановачком самостану. Поред поменутог пописа, Шерић се послужио поменом моштаничке Градине, коју је назвао средњовјековним јовановачким утврђењем, те повељом из 1361. године у којој се помиње „Albertini, castellani nostri de Moschenycha“. Даље је ову тезу разрадила Леља Добронић, хрватска историчарка, у књигама „Посједи и сједишта Темплара, Ивановаца и Сепулкралаца у Хрватској“ и „Темплари и Ивановци у Хрватској“. У првој књизи, објављеној 1984, историчарка прихвата тезе Хашима Шерића, али погрешно наводи име утврђења –Mochenycza.  Интересантно је да и у сљедећем дјелу, објављеном 2002. године, Леља Добронић погрешно наводи име утврђења Mosthenycha.  Преко Лељиних књига теза о Моштаници, као јовановачком самостану, доспјела је у мађарску историографију, а преко мађарског историчара Zsolt-а Hunyadi-а у западну историографију.

Тврдњу да је моштаничка Градина средњовјековно јовановачко утврђење одбацили смо у поглављу „Моштаничка Градина“, гдје смо утврдили да је Градина локалитет из римског периода. Поистовјећивање утврђења и посједа Moschenycha са манастиром Моштаницом крајње је неутемељено и произвољно. У повељи из 1361. године помиње се „fratris Albertini, castellani nostri de Moschenycha et preceptoris domorum de Dubycha, Suprunio et de Gora“.  Видимо да је поменути „брат“ јовановачког реда Алберт управљао утврђењем Моштаницом, те да је на челу реда у Дубици, Шопруну и Гори. У повељи не постоји податак који би нам помогао да убицирамо утврђење Моштаницу. Видимо да су посједи којима управља „брат“ Алберт насумично набројани. Послије Дубице се помиње Шопрун, који се налази у данашњој сјеверозападној Мађарској, док се Жупа Гора, која се помиње као посљедња, налазила у близини Петриње у Хрватској.

На основу сачуване повеље из 1352. године, у којој се пред загребачким Каптолом продаје посјед Moschenycha, можемо поближе одредити гдје се налазило поменуто утврђење. У повељи стоји – „пред загребачким Каптолом Јован, Лука и Марко, синови Филипа из Блине, и Гердак син Јакова који је њихов ближњи, сложили су се око истих ствари у нашем присуству и лично су изјавили да било који од наших посједа звани Moschenycha означен међу посједима Vynodol и Vyzoko…“.  Као што видимо из повеље, посјед Moschenycha налазио се међу посједима Vynodol и Vyzoko. Посјед Vyzoko помиње се 1364. када се каже да су грађани Петриње бесправно запосјели овај посјед , а Vynodol се помиње 1382. приликом описа граница посједа Петриње.  Према томе можемо закључити да се посјед Moschenycha налазио у близини данашњег града Петриње у Хрватској. Ову тврдњу поткрепљује чињеница да и данас у Петрињи постоји село које се зове Моштаница и које граничи са селом Блиња. У поменутом селу налазе се остаци тврђаве из средњег вијека, која се у изворима јавља и под именом Винодол.

Све наведено нас оставља у увјерењу да не постоје извори који би на јасан и недвосмислен начин везали историју манастира Моштанице за Римокатоличку цркву и јовановачки ред.

 

преузимањеkgjujl

 

Завршна разматрања

Када немамо конкретан историјски податак који би нам расвијетлио одређени догађај, као што је у питању постанак манастира Моштанице, морамо да се служимо свим оним изворима који на посредан начин могу да нам понуде одговоре. Сходно томе оснивање манастира Моштанице требамо везати за појаву српског православног становништва на простору моштаничког Поткозарја.

Архитектонски црква манастира Моштанице, са триконхосном основом, једним кубетом и припратом, припада једном од омиљених типова црквених грађевина посљедњих деценија српске самосталности. Док су цркве грађене прије обнове Пећке патријаршије по правилу припадале моравској стилској групи, цркве зидане послије 1557. грађене су у духу рашке стилске групе. Значајан уплив исламске умјетности у архитектури манастирске цркве наводио је поједине историчаре на мишљење да је манастир настао у периоду када су овим простором владали Турци, тј. непосредно пред први помен 1579. године.  Занемарује се податак да је манастир током четири вијека турске владавине био неколико пута рушен и обнављан. Елементи исламске архитектуре показују да су у обновама манастира учествовали османски неимари, који су поједине архитектонске проблеме рјешавали у духу свог времена. На основу припадности моравској стилској групи, градњу манастира Моштанице  можемо да смјестимо у период пред обнову Пећке патријаршије.

Поједини истраживачи су оснивање манастира датирали у период 1526–1538. Међутим, у том периоду Дубичка и Врбашка нахија су биле у потпуности пусте, те је такво стање остало све до пада Костајнице 1556. и обнове Пећке патријаршије. „Канун-наме босанског санџака“ из 1516. и 1530. године забрањивале су подизање цркава и манастира на оним мјестима на којима нису постојале раније. Турске власти су дозвољавале обнове црквених здања под условом да оне висином и ширином не надмашују претходно здање. Наведени закони и пуста селишта указују да манастир није могао настати у овом периоду.

За изградњу једног репрезентативног црквеног здања, као што је манастир Моштаница, била су потребна знатна материјална средства као и извјесни временски период, не мањи од четири године. Манастир је могао настати само у условима релативног мира и просперитета, уз значајну подршку моћног ктитора. Ако изузмемо прву половину XV вијека, јер из тог периода имамо веома мало података о Дубичкој и Врбашкој жупи, оснивање манастира Моштанице морамо тражити у периоду владавине угарског краља Матије Корвина, када је велики број Срба насељен на граничном подручју Краљевине Угарске. Насељеним Србима је за вршење војне службе гарантована слобода вјероисповијести, што су они користили за подизање православних црквених здања.  Процес насељавања неколико стотина српских породица 1480. године на сјеверозападу Дубичке жупе није био специфичан, него уобичајна пракса, гдје су се на пуста имања насељавали нови становници, овог пута православни пребјези из Османског царства. Седмогодишњи мир међу зараћеним странама наступио је 1483. године и трајао до смрти краља Матије 1490. године. Послије пораза угарске војске на Крбавском пољу 1493. године, пограничне територије су биле изложене пустошењу турских пљачкашких чета, које су понекад продирале и дубоко у унутрашњост угарског краљевства. Пљачкашки походи били су директан узрок што на попису из 1528. године није забиљежена ниједна кућа у Дубичкој и Врбашкој нахији.

Ако узмемо у обзир горе наведене услове, оснивање манастира Моштанице морамо смјестити у посљедње двије деценије XV вијека, у период када су на овим просторима насељене српске православне породице, а прије него што су почетком XVI вијека турске пљачкашке чете изнова опустошиле моштаничка села.

 

http://www.plemenito.com/sr/pitanje-postanka-manastira-mostanice/o64

Текст преузет из књиге Марка Јанковића, „Моштаница и Моштаничко Поткозарје кроз вијекове“, Бања Лука, 2016. Верзију текста за сајт „Племенито“ приредио је сам аутор, који је иначе сарадник на нашем пројекту.

Марко Јанковић студије историје на Универзитету у Бањој Луци уписао је 2007, а дипломирао 2013. године одбраном рада Општина Козарска Дубица од првих вишестраначких избора до Дејтонског споразума. Од 2015. студент је мастер студија историје на Филозофском факултету у Бањој Луци. Члан је Удружења историчара „Др Милан Васић“ Бања Лука. Сарадник је АНУРС-а на пројекту Енциклопедија Републике Српске. Аутор је више публицистичких и неколико стручних радова. Ово му је прва књига.

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *