ПОСЕБНЕ ЗНАЧАЈКЕ МУЗИЧКОГ ФОЛКЛОРА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Подели:

Музичко-фолклорних подручја у Босни и Херцеговини углавном нема; једино би се као посебно могло означити подручје отегнутог двогласног пјевања, ојкања. Овај најстарији начин пјевања сачувао се у западној Босни, од средијег тока Врбаса до Динаре, но јавља се и другдје (у сјеверној Далмацији и Лици). Ојкање је само једна варијанта старог двогласног пјевања које се још чује по средњој и источној Босни и сјеверној Херцеговини. Најстарији облик двогласног пјевања састоји се у томе да се први глас, који обично почиње мелодију, у свом помаку спушта испод другога гласа:

Други глас завршава на горњој или доњој великој секунди али и унисоно с првим гласом.

У овој најстаријој врсти сеоске музичке праксе треба разликовати у двогласју отегнуто и кратко пјевање. У отегнутом двогласју први пјевач изрецитује један стих, десетерац; на деветом, а каткад и на десетом слогу, начини трилер и држи основни тон; други пјевач (или двојица пјевача) повише овога тона „потреса“ гласом, изводи трилер на слогу ој; послије тога обојица (односно тројица) изрецитују, с кратким једнаким тоновима, исти стих. Први глас заврши стих дужим трилером и на концу отегнутим тоном; каденцирају интервалом велике секунде (в. примјер на врху лијевог ступца—).

Друга врста двогласног пјевања ове категорије краћег је трајања, стабилнијег ритма.

Други (новији) облик двогласног пјевања карактеристичан је по томе што „виши глас има водећу функцију, а нижи споредну“ и по томе што се у прелазним облицима „дионица првог пјевача не спушта испод дионице другог“ (Ц. Рихтман, Билтен Института за проучавање фолклора у Сарајеву, И, стр. 10). У новије вријеме, још прије Првога свјетског рата, све је више почео продирати новији начин двогласја у терцама са завршетком на чистој квинти или, како сељаци кажу, пјевање на бас.

Свирање на народним инструментима увелике је утјецало на пјевање, нарочито на интонацију. Поред претежно двогласног пјевања у селу се пјева и једногласно. Варошко пјевање је једногласно и солистичко. Ту се некада пјевало уз пратњу саза и шаргије, а данас се пјева уз хармонику. Ипак је раније било и пјевања без инструменталне пратње (има га и данас).

Најстарији облик једногласног пјевања је пјевање уз гусле и рецитовање епских пјесама без пратње инструмента. Муслимани, нарочито у Крајини, рецитују јуначке пјесме уз пратњу тамбуре. Пјевач се прати једноличним ритмом (свирка која уводи у пјесму мало је живља). Док једна жица стално понавља исти тон, друга даје малу и велику секунду и терцу основног тона. Маловарошку традицију представља углавном муслиманско пјевање. Оно мало што по градовима пјева старији свијет међу православним и католицима, изузимајући утјецаје сусједних југословенских крајева, има много сличности с једногласним сељачким пјевањем; то се види по грађи стиха, по сличности мотива и истим љествицама. И у сељачкој и у варошкој пјесми нарочито је чест дорски и фригијски модус.—

Посебна врста сељачког пјевања су пјесме потресалице (трилер на слогу ој) за тај начин пјевања постоје и изрази: гротање, кротање, утресање, јоцање, звоцање, ћока, гигецање, потресање. Пјевачи интонирају пјесме у природној нетемперираној љествици; у сеоском пјевању чују се понекад и мањи интервали него што је мала секунда.

Анализа тоналитета у босанским пјесмама показује велику разноликост: највише је пјесама у дуру и молу (нарочито у новијим и варошким пјесмама) али их има доста и у старим црквеним љествицама, најчешће у фригијској. У босанском музичком фолклору ритмичке су карактеристике агогија и несиметричност; из тога произлази несталност и разноликост ритма. Значајан је фактор и емоционални момент у интерпретацији пјесме.

Сложенији ритмички мотиви настају дијељењем основних вриједности или њиховим спајањем у вриједности дужег трајања. Ако је мелодија настала у вези с ријечима или ако је ритам ријечи подлога за ритам мелодије, тонске се вриједности не могу тачно фиксирати, а ритам је слободан. Ако је пјесма настала уз покрет, уз рад или уз игру, ритам је чврст и одређен. У сељачким пјесмама ритам је једноставан и стабилнији; у варошким је пјесмама ритмичка разноликост много већа; ритам је лабилан и мање одређен. Уметање узвика ој, ај, и других, у знатнои мјери утјече на промјене у ритму. С обзиром на амбитус највише народних пјесама је у опсегу чисте квинте. Анализа облика показује да пјесме по својој грађи могу бити једнодијелне, дводијелне, тродијеине и вишедијелне. Дијелови обично одговарају једном стиху текста. Додавање разних слогова (ој, хај, го-го, гр-ге-де-, ти, ни), ријечи (аман), припјева (ој дјевојко, ој јагодо), утиче и на структуру мелодијске строфе.

Народне пјесме описују догађаје и збивања опћег и локалног значаја, личне и интимне доживљаје појединаца и све што је у вези са свакидашњим животом појединца и заједнице. Пресудни хисторијски догађаји још се и данас памте и о њима се пјева.—

Владо Милошевић

 Текст преузет са адресе: http://www.riznicasrpska.net/muzika/index.php?topic=893.0
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *