Посланица, коју су упутили из главног логора 27 августа 1804. под Београдом први војни заповедници: Карађорђе Петровић, Јаков Стеванов, Васа Велимиров Чарапић, Јанко Катић, Симо Ђурђев, Живко Дабић, Никола Грбић, Бранко Николић, Капетан Радић Петровић у име целе Србије архимандриту Хаџи Арсенију Гаговићу, Херцеговцу по рођењу, старешини манастира Пиве, великом родољубу, „свима духовним чиновницима, а нарочито господи обркнезовима, кнезовима, војводама, сердарима и свој браћи Херцеговцима.“ – врло је значајан документ, који је из руских архива (Споменик 53-ћи, 88-116) објавио у преводу Ст. М. Димитријевић.
У првом делу посланице истичу се победе Карађорђеве, освајање градова и уговор са Бећир пашом. Други део гласи овако:
„Ослањајући се на благости свемогућег Творца, уздамо се, да ће Турци пре само потпасти под иго нашег ропства, него ли да ће нас ма кад више опет подвести под исто. Цару ћемо нашем остати верни и испунићемо дужност и оно, што је он у праву заповедивши нам. Љубазна браћо! Није ли сада време и случај, да се и ви ослободите испод ига мучитељства и присаједините се нама? Је л’ могуће, да ћете ви пожалити да пролијете и последњу кап крви ваше за веру хришћанску, за свету цркву, манастире и за слободу целе отаџбине ваше. Сложите се сви. Послан вам је од нас човек упутиће вас и научити. Имамо у Босни њему равног, који ју је већ припремио да се сједини с нама. Сада само од вас зависи извршење. Не испуштајте из руку ваших повољно време и толико жељени случај, љубазна моја браћо! Сложите се и помолите свевишњем Господу Богу, Творцу и помоћнику хришћанском, па ударите ви с те, а ми ћемо с ове стране на Сарајево, и, пре него што ће месец дана протећи, с неустрашивим духом и помоћу Божијом – ушав у овај град, наћи ћемо она небројена блага која су Турци од нас и предака наших заграбили. Почевши поштено за часни крст и за своју отаџбину, ратовати, сваки православни цар неће нам одрећи своју заштиту, па чак ни помоћ, јер ми за туђим не жудимо, него оно што је наше сопствено од векова и, као што сви знају, од нас пограбљено, вратити желимо. То је пред лицем целога света похвално, а законима Божијим и царским забрањено је и стављати препоне овом похвалном страдању, него је још дозвољено и заповеђено да сваки да помоћ, која од њега зависи. Ето из каквих узрока, љубазна наша браћо, молимо и убеђујемо вас, да ваше оружје сједините с нашим и гоните љутог мучитеља нашег, док не будемо слободни по примеру браће наше Црногораца, који стоје под заштитом великог сверуског императора и најблагочаснијег цара Александра Павловића, који нека је здраво на много година! Што се тиче нарочитих обавештења, доносилац ове посланице саопштиће вам их. Ми вам сви желимо што и самима себи и да сте здраво.“
Догађаји који су доцније омели остварење великог националног плана деловали су те је поступно слабила и она веза, која је била успостављена између Београда и Сарајева.
ИЗВОР: АЛЕКСАНДРА ПИЈУК-ПЕЈЧИЋ, СТАРО НАЦИОНАЛНО САРАЈЕВО МИРКА МАКСИМОВИЋА, ПАРОХА САРАЈЕВСКОГ, ГЛАСНИК УДРУЖЕЊА АРХИВСКИХ РАДНИКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ година IX, број 9.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.