Битка на холандском острву Тексел у Северном мору, окончана 20. маја 1945, сматра се последњом у Европи. Да ли је заиста била последња? Мало је позната чињеница да је последња битка у Европи била битка за Оџаке, сада у БиХ, а тада на територији злочиначке НДХ и да је вођена од 16. априла до 28. маја 1945. Требало је окончати борбе до 25. маја на Титов рођендан, али су до тада ујутру јединице 20. романијске и 19. бирчанске бригаде у саставу 27. српске ударне дивизије успеле да заузму само место Оџак, док је цела операција завршена три дана касније. Операцијом је руководио командант 27. српске ударне дивизије потпуковник Милош Зекић, а команданти бригада су били: 20. романијске мајор Радомир Шћепановић, 16. муслиманске мајор Спасоје Мићић, 19. бирчанске мајор Милош Тришић и 14. средњобосанске мајор Стеван Кнежевић. Подаци о јачини јединица у људству и наоружању варирају, али страни извори кажу да су усташке снаге имале око 4.200, а партизанске око 9.000 бораца. Супротно овоме, усташки свештеници, надалеко познати Крунослав Драгановић („пацовски канали”) и Грга Вилић спомињу невероватне бројке да је са усташке стране било само око 1.700 „домољуба”, а партизанских „комунистичких злочинаца” преко 20.000 те да је однос снага био 11:1. Нажалост, исто се тврди и у савременим хрватским „изворима” уз тврдњу да су „у Посавини и Оџацима 1945. ударени темељи модерне и самосталне Хрватске”! О жестини ове битке говори чињеница да су већ на самом почетку погинула чак два од четири команданата бригада: Спасоје Мићић и Милан Тришић, које су заменили Омер Дедић и Ратко Јовичић.
Дуго су чињенице о овој бици биле потпуно непознате широј јавности, док је у војним и партијским круговима прећуткивана. Први пут се битка за Оџаке јавно помиње у недељнику НИН од 1. јуна 1975. у чланку Анте Цигељевића под називом „Опкољени осињак”. Велики део усташких снага је успео да се пробије ка Аустрији. У последњем тренутку су борци 25. српске дивизије и 16. муслиманске бригаде спречили њихово даље повлачење, па су се усташе вратиле у Подвучјак и Оџаке. Заповедник им је био логорник Петар Рајковачић. Одлично је организовао одбрану с обзиром на то да је и сам био из тог краја. Издао је наређење да се „сви боре до последњег човека и да нема ратних заробљеника”! Имао је на располагању преко 4.200 бораца, топове, минобацаче и тешке митраљезе. У данашњој Хрватској Оџаци се називају „посавским Блајбургом”!
Пошто Оџаци нису заузети ни после 10 дана борбе, Генералштаб ЈА одлучује да повуче 25. српску дивизију и да од 28. априла целу операцију спроведе 27. српска ударна дивизија. После првобитних успеха, 20. романијска и 19. бирчанска бригада су морале да се повуку на почетне положаје, па је Генералштаб ЈА издао упозорење Милошу Зекићу, Радомиру Шћепановићу и Ратку Јовичићу да се „по сваку цену и у најкраћем року морају заузети Оџаци и тај део Посавине”. По пристизању и распоређивању све четири бригаде, Генералштаб ЈА издаје „последње упозорење команданту 3. корпуса Перу Косорићу да ће он лично као и остали команданти сносити сву одговорност ако Посавина и Оџаци не буду ослобођени до 25. 5. 1945.” Бригаде су одмах кренуле у јуриш, али су се поново морале повући. Број погинулих на обе стране се бројао већ у стотинама.
Заробљене Усташе у Оџаку 27. маја 1945. (Фото www.znaci.net)
У операцију се 22. маја укључује први пут и ратно ваздухопловство с ескадрилом од седам совјетских авиона а стижу и оклопно-механизоване снаге. Психолошки ефекат нових снага је разорно деловао на усташе. Почели су да се предају у великом броју. Један део је кренуо у пробој и уз огромне жртве на обе стране у томе и успео. Ипак, и даље је велики број остао да брани Посавину. У касним вечерњим сатима 24. маја команданти 20. романијске и 19. бирчанске бригаде Радомир Шћепановић и Ратко Јовичић су својим борцима наредили последњи јуриш на непријатеља и коначно заузели Оџаке 25. маја у раним јутарњим сатима.
Биланс победе је био страшан. Преко 1.200 погинулих партизанских бораца, од тога два команданта бригада, један политички комесар и преко 30 официра! Код усташа је било преко 1.500 погинулих и око 1.000 рањених и заробљених. Међу онима који су успели да се пробију је био и Петар Рајковачић с породицом.
Епилог и последице битке за Оџаке су и данас контроверзне и обавијене велом тајне. Неспорно је да су партизанске јединице однеле победу, али остају питања зашто је ова операција толико дуго трајала, зашто Генералштаб ЈА није раније укључио авијацију и тенковске јединице и да ли је било неопходно да погине толико младих бораца када је рат већ био завршен? Сигурно је да су усташке снаге погрешно процењене и потцењене. У тој фази је било могуће ангажовати много јаче снаге и сачувати младе животе прекаљених бораца, углавном српске младежи, баш као и на Сремском фронту. Можда се зато о томе ћутало све до 1975. А од тада све до данас.
Да ли су Оџаци заиста ослобођени? Изгледа да нису! Јер сви послератни усташки и хрватски извори од 1990. говоре о „паду Оџака”, а не ослобођењу и о 3.375 хрватских удовица чије су мужеве и синове партизански злочинци измасакрирали. Као и старце, жене и децу у колевци. Ту сазнајемо „да су партизани без икаквог разлога побили преко 3.000 грађана који су мирно живели и обрађивали земљу?” Мало је чудно да су по својим кућама имали топове, минобацаче и тешке митраљезе који су могли да оборе и авион! Кажу и да „витез” Петар Рајковачић и његови домобрани и крижари нису били савезници Трећег рајха и да је њима нацизам био стран, да су имали психолошки отпор према злочинима нациста, да Србе који су били лојални власти нико није дирао, да је Павелић био принуђен да се приклони Немцима и да је то била политичка игра да Хрватска коначно постане независна!”
Присуствујемо најстрашнијем фалсификовању историје. У Истанбулу је јуна 2014. одржана конференција антрополога југоисточне Европе под називом „Културе у кризама”, понашање породица, народа и верских заједница у рату и миру уз појаву „посебних облика патње”! И све би то било у реду да се није радило искључиво о БиХ, као и да на њој посебну пажњу није изазвао председник удруге „Фра Грга Вилић” који је говорио о бици за Оџаке 1945. у добро познатом проусташком вокабулару. Учесници су затим посетили Оџаке и разговарали с преживелим сведоцима о партизанским злочинима и терору! Поред учесника из БиХ, Хрватске и Словеније, није позван нико из Србије, а сви су позвани да се 2015. поново сретну на месту партизанских злочина – у Оџацима! Тако ће данас, 25. маја 2015, на некадашњи Дан младости и Дан ослобођења Оџака бити међународно обележавање 70-годишњице битке за Оџак с научним програмом.
Јасеновац је прошао у тишини. Блајбург у неоусташкој буци. Шта нас чека у понедељак 25. маја 2015. у Оџацима? Можда ће партизански команданти и борци после изношења научних доказа бити означени као окупатори и ратни злочинци? И шта оно рече Јован Дучић о „најхрабријем народу на свету”?
Проф. др Душан Шћепановић
Дечји хирург и дечји уролог
http://www.politika.rs/scc/clanak/328582/Drustvo/Poslednja-bitka-u-Evropi-operacija-Posavina