Југословенска је влада одржала 9. априла сједницу у Севојну, код Ужица, на којој је одлучено да се одобри кредит, да службеници не иду са својих дужности, као и да се влада повуче према Палама, а Врховна команда према Дрињачи код Зворника.
На сједници Министарског савјета, која је одржана 9. априла на Палама, присуствовали су сви министри сем предсједника владе генерала Симовића (који је био у штабу Врховне команде) и др. Мачека. Поред осталог , донесене су одлуке: да се чиновницима да по 50 динара, да се сребрни новац који је остао у Београду, стави на располагање предсједнику општине, да се умоли предсједник владе да дође из Врховне команде на Пале.
Штаб Врховне команде доселио се на Пале 12. априла, а у Малом Зворнику остао дио Штаба, а Штаб Команде позадине Врховне команде преселио се у Сарајево.
На двије сједнице Министарског савјета, одржане 12. априла на Палама, одлучено је да се амнестирају сви политички кажњеници, да се уреди прелаз владе; да новчанице од 10 000 динара немају вриједност, а да су пуштене у промет ситне новчанице. Дио тих безвриједних новчаница запаљен је на Каловитим Брдима, чега се сјећају старији мјештани.
Генерал Душан Симовић 1941. године
„Посљедња сједница југословенске владе у земљи одржана је 13. априла на Палама, били су присутни: предсједник владе генерал Симовић, потпредсједник Јовановић, министри: Јевтић, Нинчић, Грол, Крек, Сној, Трифуновић, Шутеј, Будисављевић, Чубриловић, Смољан, Бањанин, Марковић, Илић, Косановић, на крају долази бан др Иван Шубашић“. Јасно је да на овој сједници, као ни на претходне три, није присуствовао краљ Петар ИИ. Он је овог дана био на путу према Никшићу, а прије, 11. и 12. априла у Хан – Пијеску и на релацији Соколац-Рогатица-Горажде-Фоча, и даље.
„Предсједник владе генерал Симовић и министар војске генерал Илић сматрају за потребно да се влада пресели у Никшић, да буде с краљем, за сваки случај. Закључује се да се 14. априла рано, најдаље до 7,30 часова, крене правцем Пале-Прача-Горажде-Фоча-Калиновик-Кифино Село-Гацко-Автовац-Билећа-Никшић, гдје ће влада остати.
Министар војске посљедњи ће кренути, а у 8 часова камион са бензином“. Посве је усаглашено сјећање краља Петра ИИ са документима које наводи В.Терзић у својој књизи „Слом Краљевине Југославије 1941“.
Из докумената које наводи Терзић, јасно је да краљ није био на Палама, да се влада бавила маргиналним пословима, да није уопште одлучивала о потписивању документа капитулације. Сажето речено, док кућа гори, баба се чешља, не хајући шта се дешава око ње.
Боравак југословенске владе на Палама био је непуна четири дана: 10,11,12,13. и осам часова од 14. априла 1941. године или дошли у четвртак послије подне, боравили у петак, суботу, недјељу, а отпутовали у понедјељак ујутру. У недјељу је био католички Ускрс.
Сједнице владе одржаване су у дому часних сестара на Каловитим Брдима, који је средином новембра 1941. године са осталим објектима изгорио. У близини тог мјеста данас се налази Студентски дом на Каловитим Брдима.
Чланови владе били су смјештени у многим вилама около, као што су вила Матића и Марковића, хотели „Кочевић“, Поштански дом, Дом часних сестара и други објекти. У тим објектима била је смјештена и Врховна команда, односно виши официри и генерали Југословенске војске. Свуда притисла узнемиреност и нека мукла пријетња, као небо пред олују. А у краљевини свуда кључа од хаоса, и полако тоне у сутон, прво одавде са Пала.
Штаб Врховне команде на Палама
Штаб Врховне команде налазио се на Палама. Предсједник Владе генерал Симовић, прије него што је отпутовао за Никшић, предао је новоодређеном начелнику Штаба Врховне команде генералу Данилу Калафатовићу писмо:“… Краљевска влада Вас овлашћује да одмах затражите примирје од непријатеља, како би се добило у времену и олакшала ситуација војске“.
„Међутим, према изјави највећег дела чланова ондашње Владе, на сједници која је одржана 13. априла на Палама, није донета никаква одлука о закључивању примирја или о капитулацији, нити је влада дала овлашћење било коме да у њено име преговара с Немцима“.
„Влада као целина никад није дискутовала питање капитулације и према томе никад није дала одобрење за једну одлуку коју је био донео сам Симовић“.
„Око подне, 15. априла, поново је тражена веза са Никшићем да се извести влада о закљученом делимичном примирју са немачким ђенералом Хенрицијем… Сазнали смо: да од чланова Владе нема никога у Никшићу; да су по подне овог дана цела Влада са краљем отпутовали авионом из земље; да је краљевић Ђорђе остављен у Фочи. Ђенерал Калафатовић је остао једини представник државе и војне власти у земљи“.
Алсксандар Цинцар-Марковић изјавио је у записник, пред војним истражитељем у Београду, август 1945. године, поред осталог, и слиједеће:… У Сарајеву је био прави кркљанац од наше војске, и очекивао се улазак Немаца. Склонили смо се на Пале, где смо и преноћили. То је било 15. априла. Тога дана по подне дошао је к мени један капетан са својеручним писмом од ђенерала Калафатовића, који ме је хитно позвао да дођем код њега… Штаб Врховне команде био је смештен у талијанској школи и при своме доласку затекао сам око стотину официра у дворишту зграде… Калафатовић јс апеловао на мене да будем потписник акта о капитулацији…“
Очито да јс А.Ц.Марковић погрешно констатовао за дом часних сестара да је то „талијанска школа“, вјероватно је то закључио што је поред тог дома уочио католичку капелу, а часне сестре су и одржавале вјерску наставу за дјецу.
„…Из Пала кренули смо Раде Јанковић, ја и тај немачки официр 16. априла ујутру за Сарајево. У Сарајеву остали смо читав дан, где је ген. Јанковић прегледао спискове материјала и људства, као и рокове у погледу извршења капитулације. Немачке трупе већ су биле заузеле град Сарајево и канцеларије Врховне команде биле су смештене у једној од тамошњих гимназија. Зграда јс киптела од виших официра, а нарочито ђенерала.“
(www.palelive.com / Isječak iz knjige Pale i Paljani, profesora Mojsija Đerkovića)
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.