На Клупама је одувијек била раскрсница путева. Водили су на различите стране. Онај што се спуштао у Лукавац, био је најкраћи за турску коњицу која је преко Шњеготина често саобраћала од Тешња, нахијског управног мјеста, према Бањој Луци, управном центру санџака.
А Бепски Лукавац, како Липљаци данас зову овај дио села, и у турска времена је крчен како би његове простране заравни претворили у плодне оранице и ливаде. На њима су обилато узгајали разне житарице, лан, конопљу, па и повртларске усјеве. Остајало је нешто и шумовитих гајева. На самом прикрајку једног таквог, недалеко од мјеста гдје је у наша времена подигнута трећа липљанска школа, постојао је бунар, подубок, који су мјештани сами ископали. Ту су чистом и питком водом у љетним врелим данима жеђ гасили углавном тежаци с лукавачких њива и ливада, чобани, али и путници намјерници. За турске коњанике била је то прилика да, уз што ће утолити жеђ, добро „одморе“ и своје коње по младим или зрелим усјевима, што им је био још већи „мерак“. Кажу да Турцима није било ништа слађе приликом проласка кроз „влашка“ села од некаквог „зијана“ који би нанијели потчињеној хришћанској раји. Тако, знало се дешавати и овдје, у овом дијелу Липља, да, док се Турци расхлађују бистрим бунарским напитком, дотле, њихови разуларени и обијесни коњи пасу и газе по хришћанским усјевима. Понекад су знали оставити праву пустош иза себе.
Дојадило то наношење штете од зулумћара, а ни понижење које су сељани осјећали није се више могло трпити, па одлуче да прекрате Турцима.
Једног љета тако, знајући кад наилази турски караван, одлуче Липљаци да их „почасте“. Шта ће друго, веле, него једним прасетом. Док се караван из Прибинића примицао Липљу, брже-боље закољу прасе, па га право у бунар.
Стигоше Турци, одседлаше своје коње, упустише их у хришћанске родне њиве и бујне ливаде, а они ће као и обично, уз шумарак око бунара поваљати се на прострте постекије. Како приђоше бунару, онако скапали од жеђи, тако се зачу вриска, кмека и кукњава. Само се чуло оно фуј, фуј, фуј,…
Како су зулумћари похватали своје коње који тад остадоше гладни, није спомињано, али се увијек говорило како се од тада ни један турски караван у Липљу није више одмарао.
Липљаци су прасе извадили, бунар очистили, а за собом оставили свијетлу причу о „гозби“ за мрачног тиранина.
(Казивао: Радован – Слободан Стојановић, рођ. 1932. год. Липље Горње)
Липље : село и школа / Алекса П. Касаповић. – 1. изд. – Бања Лука : Географско друштво Републике Српске, 2012, стр. 281-282.
ПРИРЕДИО: Горан Легеновић
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.