Правно стање Цркве и народа (Владислав Скарић – „Прилози за историју Сарајева“)

Подели:

охиугтгф

Одношај неисламскога елемента према исламском у државама исламским регулише уредба првога организатора исламске државе, халифе Омера. Његова уредба брани немуслиманнима грађење и поправљање богомоља, заповиједа им да вјерске обреде врше скровито и тихо, да се у одијелу разликују од муслимана, према муслиманима да су понизни, итд. Централна власт у Турском Царству није се додуше држала строго Омерове уредбе сматрајући, да је опортуније дати многобројним хришћанима коју концесију и учинити стање сношњивијим.

Али централна власт није увијек имала снаге да своју намјеру изврши, да заштити хришћане од оних којима је Омерова уредба годила или им доносила личну корист. Фермани и берати, што их је издавала централна власт корпорацијама и појединцима, доказ су да су у Цариграду имали добру вољу узети у заштиту своје неисламске поданике. И о томе су били освједночени поданици. Али су исто тако били увјерени о немоћи Стамбола, па је тако настала узречица „Бог високо, цар далеко“.

Имајући ово на уму, морамо правно стање српскога народа у Турскоме Царству уопће и напосе у Сарајеву друкчије просуђивати. Много нешто, што смо навикли називати насиљем, приказује нам се у свјетлости Омерове уредбе као реакција исламскога елемента против оних који неће да респектују искључиво његово право. Дакако да овамо не спадају дјела обијесних неодговорних појединаца и неких покрајинских представника власти, који су зависни положај рајин искоришћавали за себе. Нити спадају овамо изливи вјерскога заноса или зловоље због неуспјеха у ратовима са хришћанским државама. Али су се овакве ствари догађале у исто доба и у хришћанским државама, зато је потребно и овдје држати се мјере у просуђивању.

(…)

Православни народ у Сарајеву осјећао је доста тегобе свога зависног положаја, али ми је било релативно боље него другима. Црква је била имућна, па је новцем и другим поклонима митила турску господу у вароши и уживала њихову заштиту. Новцем је куповала везирску милост, а владичански и патријаршки берати су осигуравали вршење обреда и одржавање цркве и црквенога имања у добру стању.

(…)

Дакако да је било тешких времена. Ратови су повећавали обијест органа власти и појединаца, и када се није могло искалити на непријатељу преко границе онда је патио народ. Тада је црква морала давати и капом и шаком да сачува себе и народ од већега зла. Тада су невоље, како веле Сарајлије, биле „катачасовне“.

(…)

Народно и вјерско осјећање и солидарност

У црквеним биљешкама су врло ријетка мјеста која одају народно осјећање Сарајлија. Можемо слободно рећи да томе није узрок оскудица националне свијести, него то што су те биљешке искључиво црквенога и пословнога карактера, а у биљешкама такве врсте слабо има прилике за истицање народнога освједочења. Други је разлог што онога времена нигдје у свијету није давана она важност национализму која се даје данас. Па ипак ми вјерујемо да су и Сарајлије исто онако осјећали као и Срби других крајева, јер претпостављамо да је и њих загријавала народна пјесма о српској прошлости и да су се осјећали своји у заједници националне пећке патријаршије. Наша претпоставка није пусто нагађање, него се оснива на позитивним доказима.

Постанак своје цркве стављају Сарајлије у вријеме босанског везира Гази Хусреф-бега. Традиција, која и данас живи, доводи у везу грађење цркве са грађењем Бегове џамије и оснивачем цркве назива Краљевића Андрију, брата најомиљенијега српскога јунака, Краљевића Марка. Свијест о своме српству документују Сарајлије и другим сјећањима из прошлости. Тако нпр. један црквени тевтер има на почетку „Поменик господам српским“ и у њему убиљежена имена свију српских владара од Стевана Немање до задњега Бранковића. Заједно с њима убиљежена су и имена њихових жена. Што бисмо уосталом могли и мислити друго о Сарајлијама него оно што они сами веле о себи. У писму патријарху Мојсеју од 1713. идентификују се они са осталим народом и земљама „нашего језика србословесного“. Они уважавају народне светитеље, који су просијали у српској земљи, а нарочито Св. Саву. Његов дан, 14. јануар, прослављан је као један од двадесет највећих празника у години. Године 1687. моле патријарха Арсенија III да им пошаље службу Св. Арсенија Српскога. Тога светитеља толико уважавају, да се њиме и заклињу („нека нам буде одмаститељ с(ве)ти Арсеније српски“). Колико су Сарајлије учествовале у у политичким догађајима српскога народа; јесу ли и они радили на ослобођењу, не знамо. Њихов владика Атанасије сигурно је увелико учествовао у тим догађајима, па је зато морао бјежати. Вјероватно је да је имао својих агената и сарадника и у Сарајеву. Турска власт је цијели народ пећке патријаршије, па и Сарајлије, називала „срб-миллет“. Пошто је укинута пећка патријаршија, турски документи имају за православни народ двострук назив: „срб ве рум-миллет“ (српски и грчки народ). И прије пропасти пећке патријаршије спомиње се у државним актима поред српскога и грчки народ. Али и доцније, пошто је цариградска патријаршија подвргла себи српске епархије, спомиње се у актима српски народ.

Текст преузет са адресе: http://forum.sarajevo-rs.com/index.php?/topic/549-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B2%D1%80%D1%85%D0%B1%D0%BE%D1%81%D0%BD%D0%B5-%D1%81%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B0/

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *