ПРЊАВОР 1936. ГОДИНЕ

Подели:

Среско место од 2000 становника чије пошиљке најчешће лутају

А деси се да и људи погреше кад долазе у њега

 

Прњавор, августа
На 36 километара од Дервенте за Бања Луку, на лепом аутомобилском путу, усред читаве горе кестенова на једном узвишењу, налази се варошица Прњавор. О његовом положају на карти многи се преварио, јер у нашој земљи има толики број Прњавора, да човек у први мах не може погодити о коме је реч, а најчешће помисли на онај који му је већ познат. Неко помисли на мачвански Прњавор, неко на сремски, неко на славонски, неко опет на који други колико их још има. Али, треба знати једно: између свих Прњавора, иако не највећи по броју становника, овај Прњавор је једино среско место под тим именом.

 

Легенда о првом становнику Прњавора

 

Некада, како се прича, можда само пре једно 200 година, није ни постојао данашњи Прњавор. Оно што је он данас, то је било село Лишња, на 12 км. за Бања Луку. Кад би путници путовали из Дервенте за Бања Луку, одмарали су се на месту данашњег Прњавора пре него што би дошли до Лишње. Некакав сиромашак из околине почео да долази да их послужује. Кад је видео да му „посао иде“, направио је једну малу кровињару од прућа. Путници су говорили: Ај’мо до оног сиромашка… Ај’мо до оног што је пропрњаворио… Ај’мо до оног прњавора…“ И тако једног дана овај сиромашак постаде први становник данашњег Прњавора, а по њему се и прозове Прњавор.
Легенда је легенда, њој се не може веровати. У старим споменицима име Прњавор највише је познато као манастирско добро. Међутим у близини овог Прњавора нема никаквог манастира, нити га је историја забележила, па би се легенди у неколико морало веровати.

 

Од Прњавора до Прњавора

 

Врло је чест случај да многе пошиљке, које су намењене за овај Прњавор, оду у мачвански или који други Прњавор, или се то деси обратно, да њихове пошиљке дођу овамо. Чиновништво овдашње поште скоро сваког дана има посла са тако залуталим пошиљкама. Једном је читав намештај једног чиновника отпутовао за мачвански Прњавор, а требало је да дође овамо.
Разна писма и пакети свакодневно долазе овамо, а намењени су за мачвански, сремски, славонски, хрватски, шумадиски, дервентски, бањалучки или још који други Прњавор.
Пре две године један Сплићанин је због тога имена Прњавор направио пута преко 400 км. Његов син био је постављен за порезника у Прњавору. После годину дана дописивања, отац реши да посети сина. Место да дође у босански Прњавор, он забаса право у мачвански Прњавор. Чим је тамо дошао, изненадио се кад је видео да у месту нема ни помена о пореској управи и његовом сину. Шта му је преостало? – Натраг у Босну, у Прњавор, и памет у главу да други пут боље промисли кад пође у који Прњавор.

 

Како је Прњавор с околином постао „мала Аустрија“

 

До окупације Босне и Херцеговине 1878 године угао између Врбаса и Саве, који се у неколико поклапа са данашњим административним прњаворским срезом, настањен је био искључиво српским живљем. Али како је било много неискоришћене земље под шумом, а хотећи да разбије територијалну компактност овога чисто српског краја, Аустрија је ускоро почела да колонизира своје држављане из других земаља. Још и данас има старинаца у том некада чисто српском Прњавору, који памте када је у Прњавор дошао први католик, неки Јозо, по занимању мутабџија. Колонизација је била врло жива нарочито осамдесетих и деведесетих година деветнаестог века. Тако је данас Прњавор с околином постао читава аустриска колонија. У његовој ћете околини наћи по читава села Немаца, Италијана, Мађара, Чеха, Пољака, Украјинаца, Русина, па чак и Румуна. Ето, отуда ћете још и данас чути да је Прњавор „мала Аустрија“.

 

Негативан утицај колониста на препород домаћих

 

Аустрија је насељавање вршила с планом. Између српских села насељавала је по читаво село странаца. Давала им је све повластице. Културно их уздизала изнад староседелаца. До Уједињења био је мали број српских села која су имала своју школу, а, ако су је имала, била је само конфесионална. И сам Прњавор све до Уједињења није слао децу у „комуналну школу“, коју је држала Аустрија, него су себи подигли чисто српску школу, коју су сами издржавали. Међутим, свака већа насеобина странаца имала је своју школу. Свим овим ишло се за тим да се домаћим елементом културно загосподари, а тим путем и економски, као и да се територијално разједине. Ова намера Аустрије, на жалост, успела је. Домаћи су свуда узмицали. Испуштали су најбољу земљу из својих руку, то чине и данас. „Европеизирани“ странци унели су у наш елеменат и моралну посрнулост, поред економске, па није никакво чудо што ћете у овом крају чути за појаве, каквих, можда, нема нигде у нашој земљи. Тако има случајева да отац живи са ћерком, два човека промене драговољно своје законите жене; а само у једној општини, пре две године, забележено је преко 60 незаконитих бракова.
Нешто, са чим Прњавор и његова околина стоје на првом месту, то је велики број служавки. Иако мањи од Међумурја, у овом погледу Прњавор ништа не заостаје за њим. Код овдашњих колониста је обичај, да девојчица од десетак година, па до двадесет, мора провести у служби. То им је као нека врста школе. Из по једне куће има их каткад по неколико. Свуда ћете их срести. У Прњавору оне служе јевтино, јер им је то као неки припремни курс, пошто после тога одлазе у друга места. Овде постоји за њих изрека:
„Одлази Галицијанка, а долази госпођица“. Овај назив Галицијанка у ствари припада само онима које су пореклом из Галиције, али је он одомаћен и за остале, па чак и Швабе и Мађарице.

 

У Прњавору нестаје правих Прњавораца

 

Некада је Прњавор био живо трговачко место, центар за сву околину. Околина је била запуштенија, а данас је обратно; околина се диже, а Прњавор пада. Један стари трговац, некада власник две фабрике, платна и штапова, данас тргује толико да једва може да живи. Он с болом прича како је Прњавор изумро и у занатству. Колико је год било старих занатлија, а било их је из сваке струке по више од педесет, већином су изумрли или се раселили, тако да данас од њих нема никога. Нешто млађих, већином скоројевића и дошљака, једва животаре. И овде странац потискује. Неколико најугледнијих старинаца, некадашња слика Прњавора, немају потомства уопште, те ће после њих још и више преузети надмоћност странци и дошљаци.
Некада је Прњавор и у економском погледу био јак. Из тог времена су два споменика на доба цветања Прњавора, а то су зграда општинске управе и болнице, које би својом лепотом и уређењем пристале највећем месту. Зидане су између 1880 и 1890 године. Данашња општина је економски поклекла. Недавно је због дуга била и под секвестром. То су учиниле нове прилике и нови људи.
У економском погледу Прњавор се највише држи од своје богате пијаце, нарочито земаљским производима, житом, живином, свињама, јајима и другим, што је овде нарочито јевтино. Чувена је пијаца и са добрих коња, званих „босанци“, које нарочито купују италијански трговци.
Тако, и овај Прњавор, чије име носе многа места у нашој земљи, има својих интересантности по чему га је лако издвојити од осталих места истога имена.

 

Ђека Р. Кљајић

 

„ПОЛИТИКА“, НЕДЕЉА 16 АВГУСТ 1936

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *