Слике су из зеничког затвора 1917. и из Београда 1925. године
Послије изласка из зеничког казамата, 1917/1918, прота Суботић се обрео у Загребу. Микић наводи да је тих судбоносних дана Суботић чуо од: „Владимира Ћоровића, доцније познатог историчара, да се у Загpебу прича како БиХ нису српске земље, што значи да се неће ујединити са Србијом, па је са својих 50 војника умакао у Крајину, у којој је, вероватно, саопштио своје сазнање…“
Такав развој ситуације утицао је на: Крајишника Душана Суботића, свештеника из Босанске Градишке, да напусти Загреб и у Босни развије агитацију чији је резултат био – да су од 54 среза, колико их свега у Босни и Херцеговини има, равно 42 среза изгласала безусловно уједињење са Србијом, и одмах о томе, депешама известили и српску владу у Београду.“
Текст у форми Прокламације написан је 27. новембра и у њему се јасно изражава тежња за уједињење са Србијом.
„Цјелокупни народ Босне и Херцеговине, без разлике вјере, свечано изјављује, да Босна и Херцеговина нијесу од стране народа Босне и Херцеговине, нити од стране Краљевине Србије никад признате аустроугарским покрајинама, него их је монархија поред свих протеста Србије и народа ове земље само силом у својој власти држала, а по праву су припадале само Србији, што је и читав културни свијет приликом анексионе кризе признао. Пошто је ова аустроугарска сила мишицом храбре српске војске и њених великих савезника уклоњена, то народ Босне и Херцеговине својом сувереном вољом успоставља опет право на своје мјесто и проглашује, да се данашњим даном, вољом народа Босне и Херцеговине сматра саставним и нераздруживим дијелом Краљевине Србије, те да се подвргавају једино власти Краља Петра I Карађорђевића и његовој влади у Београду, а да све остале власти од данашњег дана престају у своје име ђеловати, него само у име Краљевске владе Краљевине Србије, уколико она ту власт на њих пренесе. Уједно изјављује, да стоји на становишту да је наш народ јединствен народ са српским, хрватским и словеначким именом, те тражи, да се тај читав народ окупи у једној јединственој држави под владом Петра I Карађорђевића у којој му се држави мора осигурати потпуна равноправност, једнакост и светост свих трију имена и свију трију вјера нашег народа.“
Свега двадесет година након ове Прокламације Срби су опет били приморани да чувају српску Босну! Окупљени око свог проте, узбуњени тежњама за формирање Бановине БиХ, по угледу на Бановину Хрватску, Срби Градишчанци пишу 15. новембра 1939:
„Ми сматрамо да српски народ није водио крваве и дуготрајне ратове да би сад други одлучивали о њему, без њега и да би тражили да српска Босна и Херцеговина буде некаква засебна бановина… Треба једном за свагда, мушки и смело прекинути таква прижељкивања и рећи свуда и свакоме да је Босна и Херцеговина српска земља!“
Овим храбрим ријечима прото Душан је себи потписао смртну пресуду!
Нека ови редови буду мали знак захвалности нашем великом проти. Борцу, страдалнику и свештеномученику!
АУТОР: Дарио Дринић
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.