„Односи између исламског и неисламског елемента били су регулисани низом одредаба. Кршћани су морали, држећи се тих одредаба, вршити вјерске одредбе скривено и без помпе, понашати се смјерно и понизно према Муслиманима, настојати да се и одјећом и понашањем разликују од Муслимана. Везир је 1794. г. издао наредбу о владању и одијевању раје, која је прочитана у цркви 4. јуна.
Текст те наредбе преносимо из књиге Владислава Скарића: „Српски православни народ и црква у Сарајеву у 17. и 18. вијеку“, Сарајево 1928. год.
(Превод) „Овим расписом објављујемо сваком кршћанину заповијед од господе наше Турака, како су нам учинили милост и показали срдачност да ми у црквукажемо сваком кршћанину или кршћанки.
Прво: царска власт заповиједа да кршћани и кршћанке не иду по теферичима и да не пјевају ни на теферичима, ни на другим мјестима, ни у својој кући.
Затим друго: нека се жене покривају, нека се не гиздају и не стоје на вратима. Која се и нагизда, нека сједи у својој кући. Нека не ките женску дјецу дукатима. Коме је бог дао те има, нека дијете накити и не да му напоље, јер господи се то не свиђа. Не свиђа се на првом мјесту богу, па како ће њима.
Треће, браћо, наша господа заповиједају да идемо смјерно и да пред сваким Турчином стављамо руке на прса, да се зна да су старији.
Четврто – толико смо пута говорили о одијелу Турака и главара, немојте га носити јер господа гледати не могу.
Ударићете на муку, немојте рећи да вам није казано. Због неких неразумних ми сви страдамо. У свакога зато има понеки пријатељ који треба да поучава млађе, а млађи треба да слушају. Који буде ваљан, послушаће, који ли је неваљан, тај се ни бога не боји.
Али, доиста, прођите се коврђи, раздрљених прса и накривљених капа. До сада смо доста штитили, а сад нам је дошло да кажемо сваком безобразнику, јер смо ми прваци доста страдали. Досадило нам је, хоћемо од сада учинити и оно што не ваља, јер ми штитисмо а ви све по свом како сте научили. А ми смо на мукама ког господе турске.
Немојте рећи да вам ово нисмо казали; а када који удари на муку, ми му помоћи не можемо, а и да можемо, заиста на зло његово помоћи, зашто смо се до сада доста трудили, а ви сте на то били глуви.
И још вам све ни казати не можемо што господа причају шта чини наша омладина по шехеру.
Најпослије су неки почели носити хаљетке. Која је корист од хаљетака и од скупих тканина. Никаква, осим муке народу.
Зато, моја браћо и сестре, послушајте за Бога и свету Богородицу, да не страдавамо.
Ударићете на муку, немојте рећи да вам нисмо казали.
Који послуша, нека га господин бог очува очува сваке муке од Турака, а који не послуша, нека се добро смисли и поузда у своје табане и у свој живот.
Ми ово не бисмо ништа говорили, али говори господа.
Шта ће нама мрмћурци, је ли то за нас? Ми смо раја, то није за нас, и хвала онима који нам то кажу. И ми вама кажемо, а не друго.
Послушношћу (постиже се) милост од Господина Бога, а непослушношћу казна од Господа Бога Сведржитеља.
Писано на 4. јуна у Сарајеву.“
(Текст преузет из књиге „Старија књижевност“, Сарајево 1974, стр 104)
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.