КАД је путописац Евлија Челебија, након Пријепоља, Пљеваља, Чајнича, Фоче, Устиколине, Загорја, Улога, Невесиња, Дабра, Стоца, и Љубиња, дошао у Љубомир, биљежећи прве утиске, није штедио пера. “Ова нахија”, написао је са одушевљењем а можда мало и у маниру свог времена, “има бројна напредна села, са пољима, ливадама, виноградима и башчама. Њено становништво је због пријатне климе весело, а земља врло плодна. Многобројне ријеке, које теку са литица које се налазе на све четири стране, покрећу на стотине млинова. У селима по периферији овога зеленилом и цвијећем обраслог поља налазе се куле са по пет до десет топова и пушака. Сви ратници града Новог станују већином у овој нахији”. На љубомирске воде недавно ми је скренуо пажњу Тихо Кијац. Увејеравао ме да су некада Љубомиром заиста текле ријеке и потоци, али кад је то “некад” било, о томе нисмо причали. Челебија је можда и претјерао са стотинама млинова, али, што се вода тиче, можда је уочио оно што се данас мање види. Тихо ми је причао о понорима у Домашево. – Отићемо горе код Николе Кијца, и он ће нам све показати, ја не знам тачно ни колико тих понора има, али очито све је то један систем, о коме се много не зна. Наравно, ако Љубомир не гледаш Челебијиним очима.
ЗАИСТА, археологу Ђорђу Одавићу и мени, док је Тихо одмарао у свом “реноу”, Никола је показао поноре. Нааравно, изгледају онако како смо очекивали. Већина је урасла у траву и посљедњих дана и годишта, рекло би се, не гутају много воде. Да стока не би упала у јаме, мјештани су неке поноре затрпали драчом и грањем, а неки су отворени, може им се лијепо прићи, у један се муже и упузати. Мјештани немају дилема да све воде из Љубомира отичу према доњем дијелу поља, гдје опет пониру, настављајући свој пут према требињској вали и даље према мору.
Наравно, осим оних истраживања везаних за електропривреду, није било истражних радова чији би циљ било испитивање цјелокупног Љубимирског поља, мада се његов подземнио “водни” катастар сам по себи наслућује. Отуд“иако је сав на водама”, иако у бројним кућама постоје чесме, љубомирско поље и даље је жедно. Да ли само зато што нико до сада није нашао начина да воду, из подземља, подигне један “спрат” више? У зони понора налази се једно необично мјесто, једна веома стара зелена оаза са дубоком хладовином, у којој је једна необична некропола са још необичнијом средњевјековном црквом посвећеној св. Ђорђу.
ОВДЈЕ се вијекови који су прошли просто осјећају. Све мирише на минула времена. Од првог дана када је почео да ради на овој некрополи, Ђорђо Одавић имао је посебан мотив и инспирацију, јер гробље, и лаику дјелује несвакодашње, као да крије неку велику тајну или неки посебно важан одговор на она бројна питања која прате наш средњи вијек. Оно што на овој некрополи имресионира и аматере које занима прошлост јете велики број гробова који су тако монументални и тако фино обрађени да се човјеку намеће мисао да испод њих вјечни санак бораве људи од неког посебног значаја: витезови, кнежеви, жупани. Иако су вијекови прошли, човјек се мора упитати како је онако мало Домашево могло дати тако много значајних личности, кад уз ову нама особито занимљиву некрополу (уз цркву Ђурђевицу) постоје још неколике са великим гробним плочама, које дјелују још монументалније и човјеку који се у савременим гробљима нагледао гробница подигнутих са жељом да се и у вјечности садржи овоземаљска хијерархија, посебно кад је у питању богатство и моћ. Да је Ђурђевица локалитет који мора бити адекватније третиран, па и презентиран, директније потврђује и један веома занимљив налаз испод једног од стећака у шумској оази усред поља. Ријеч је о прстену “печатњаку” који је припадао некој важној личности из овог краја, на коме је урезано стилизовано слово “т” или “м”.
МИСТЕРИЈА СЛОВА “Т” (“М”)
Прстен из Домашева у отиску, кога је у стилу средњевјековних печатних прстенова, отиснуо и обликовао Тихимор Kијац овако је могао из гледати на некадашњим документима. И раније на овим страницама питали смо се зашто на прстену нема имена. Да ли зато што је носио неку насљедну управну моћ, или зато што уопште није представљао неку особу?
Раније смо, такође, објавили претпоставку да слово “т” или “м” представљају породицу или неку територијалну јединицу (да ли Травунију?). У сваком случају наше претке то једно једино слово упућивало је на нешто неспорно и добро познато, тако да им додатна објашњења нису била неопходна.У међувремену, колико знамо, није било нових научних тумачења, тако да смо у овом важном детаљу не само за Домашево, и даље на самом почетку?!
РАНИЈЕ, у једној слободнијој интерпретацији, упитали смо се маштају ли исувише они који су у овом “печатњаку” видјели административну силу и снагу ондашњег господара Травуније? Оно слово, ако је “Т”, заиста може да да вас уведе у бројне варијанте јер прстен је хералдички једноставан, нема амбицију да каже или пренесе много тога, неко само један основни појам, који се крије иза једног једниног слова, било оно “т” или “м”?” Наравно, о свему овом и раније смо разговарали са Домашевцима. Они нису улазили у стручне дебате, али кад смо им рекли да би заиста било пуно смисла у иницијативи да се ове некрополе прикажу туристима, и да се остали феномени у селу истраже, они су нашли смисао у томе, јер и сами осјећају те велике наслаге времена и догађаја око себе, и они ту “историју” овдје просто виде, иако пред очима немају много јасних и чистих облика. Оно што је упамћено, и оно што је забиљежено, сабрао је и увезао Миладин Зотовић. Раније, кад смо и с њим разговарали, рекао нам је да је ставио на папир све оно до чега је могао доћи, али, да би се стекла потпунија слика о средњевјековном Домашеву, требало би и даље истраживати.
ИНТЕРЕСАНТНО је како данашњи Домашевци тумаче поруке предака тако обилно остављене у камену. Никола Кијац, човјек у пуној снази, који се доста дружи са књигом, каже да је и за њега све то дио једног великог упитника. Човјек једноставно мора да призна да не може да проникне, на примјер, у тајну цркве Ђурђевице која је зидана од стећака, рекло би се: и елегантно и на брзу руку. Ми зато данас не знамо, а видим да и наука има проблема и не нуди много одговора, ко су били људи који почивају под тим гробовима, нити ко су били они људи који су од њихових надгробних плоча подигли цркву?! Предање каже да црква није завршена, али ништа више од тога. Ми не знамо, иако су цркве од стећака зидане и на другим мјестима, како је то тада било могуће, да ли су они који су на тај начин користили гробове радили нешто што је у томе времену било прихватљиво, нешто што је било у духу времена, или ова појава има неки други, нама потпуно непрозиран разлог. О томе ко су били људи који леже под великим, краљевски монументалним стећцима, занимљиво нам је причао и Бранко Кијац, човјек хитре мисли и спретних руку, мајстор који се успјешно окушао у више заната. Ми морамо призати да не знамо какви су ти људи били, како су мислили, како су живјели, чему су тежили. Само наслућујемо какве су биле њихове светиње, али питање је да ли је све то баш тако. Кад размишљам о томе, долазим до закључка да погрешно оцјењујемо те димензије, мислећи да испод њих морају лежати људи од великог угледа или велике моћи. Треба знати да су наши стари некада цијели дан аргатовали за 2-3 кила кукуруза. Радна снага била је на ниској цијени. Зато, пошто је каменолом био близу, велики надгробни споменик могао је направити сваки Домашевац који се бавио сточарством као његове комшије. Ја то не тврдим, али могу да замислим да је у временима кад се није плаћало новцем један обичан човјек могао направити себи овакав споменик и за живота. А зашто је то радио? Можда због увјерења да смо на овој земљи накратко, да је овоземаљски живот пролазан, само један трен. Због тога, могао је размишљати овако: ако сам већ живио као сиромах, у кући која много не вриједи, направићу свој гроб или гроб својим најближим, да се њиме могу поносити млађи. Коначно, не каже наш народ случајно да је гроб “вјечна кућа”. Можда је у те двије ријечи одговор на сва та силна питања ко лежи испод стећака, какав је то био човјек, каква је била његова култура, а какав углед међу својим савременицима.
ЦРКВА – “НА ФАЈДУ”
Црква у некрополи стећака зидана је “на фајду”, како каже Бранко Кијац, а то значи да је зидар, да би што прије подигао зид, камен постављао ослањајући га на ужу страницу. Тако, мање је било клесања, а посао је брже одмицао. Да ли је градитељ цркве у домашеској некрополи журио, ако јесте – због чега? Одговора нема, али има аналогија, поготово у пограничном дијелу према Црној Гори, када је црква подизана за једну ноћ. Стећак окренут “на фајду” није био нестабилан јер је зид имао још једну потпорну вертикалу, зидану на уобичајен начин.
ДОМАШЕВО, село са три познате цркве, крије и друге тајне. Бранко ми је између кућа показао темеље и омеђине једног старијег насеља. Трагови су јасни, на много мјеста распознају се дебеле зидине, ограде, да ли и утврде? Да све има заиста дубоке коријене, потврђује и чатрња Бојана. Не зна се ни ко ју је градио ни кад. Има велики капацитет, данас се не користи. Од старине не припада ником посебно. Да ли је и она грађена у предтурском времену или и она, као и све у Домашеву, крије неку другу, много непрозирнију причу? Тако би некако морало бити јер је чатрња у близини простора којим вијугају зидови грађевина којих одавно нема.
ИМА ли шансе да се Домашево у овом времену открије и покрене на један нови начин? Домашевци то заслужују јер су много тога избаштинили, а не мире се са пропадањем. Обновили су своју најмлађу цркву, санирају и ону средњевјековну. Оно што се чека, за сада су само научни и туристички радници који би требали да нађу одговор како презентирати кутурну баштину овог изузетно занимљиог села, наравно, у свом природном окружењу, у Љубомиру, од самог почетка, од Врпоља, гдје леже два најзнаменитија стећка. Прво онај жупана Медулина, у кога је уклесан један диогеновски једноставан и дубок епитаф (Никада много не имах… Никада ништа неста… А дијелих…) и онај Покрајца Оли- веровића, који је један од најмаркантнијих споменика писмености у цијелој БиХ.