ПОЛИТИЧКО САЗРЕВАЊЕ СРПСКОГ НАРОДА У БИХ

Аутор: Радослав Гаћиновић

Политичко сазревање српског народа у Босни и Херцеговини представљало је убрзани процес који се најтеже могао пратити. Пре свега, до 1902. године није било дозвољено да се јавно испољавају мисли о националном самоопредељењу, па политика није имала законске облике. Оваква ситуација убрзала је развој националног покрета ка политичкој партији. Преломна година била је 1905. кад је покрет за аутономију цркве и школе са успехом спровео своје идеје. У том раздобљу српски трговац био је носилац борбе, као што ће после тога у борби за политичку партију бити трговац и интелектуалац. Основни циљ у оба та раздобља борбе било је стварање савеза с муслиманским покретом са жељом да се придобије за српске политичке циљеве. Тек у другом раздобљу ће интелектуална омладина напустити такве начине и такве циљеве и у борбу унети тежње српско-хрватског националног уједињења и стварања заједничке југословенске државе. У оба раздобља преовладава убеђење да су Босна и Херцеговина српске земље и да је 1878. године извршен међународни злочин над српским народом, да му није допуштено да се уједини у националну државу. Стога је главни савезник тражен у муслиманској опозицији.
Омладина из 1901. године представљала је прву генерацију интелектуалаца који су око 1898. изишли из гимназије, када је само осам Срба матурирало у сарајевској гимназији. Та група се „тим осећала позванијом за борбу, осећала одговорност, управо зато што је она прва српска (интелектуална) омладина из Босне и Херцего-
вине“ уопште. Анексија је изазвала и међународну кризу која је трајала до пролећа 1909. године. Јавно мњење у Србији било је стално узбуркано, а целокупан југословенски народ преживљавао је дубоку политичку апатију и узнемиреност. Власти су за Босну и Херцеговину признале да је „спокојство о коме пишу и изјављују депутације из Босне и Херцеговине самообмана. Земља је узбуђена и готово цело становништво је на страни Србије“. Војна странка у Бечу спремала је рат против Србије за март 1909. године, када је била извршена мобилизација Сарајевског корпуса. Тада је у Босну и Херцеговину стигло 29 војних батаљона и 30.000 резервиста. До краја марта 1909. године већи део аустроугарске армије био је у ратној припреми за напад на Србију. За сузбијање герилског рата у Босни и Херцеговини и Далмацији било је образовано једанаест „летећих одреда“. Криза се смирила кад је
Србија крајем марта 1909. признала анексију после „мартовског ултиматума“ Немачке која је до краја подржавала аустроугарску балканску политику. Анексијом Босне и Херцеговине битно су измењени и положај српске политике и начини њене борбе. Уместо позивања на султанов суверенитет и међународни мандат за мењање окупационог положаја, српске политичке елите су тада веровале да ће се успоставити унутрашња самосталност покрајина, уз савезништво муслиманског покрета, мада је он лагано прелазио у заједнички блок с хрватским покретом.
У уставним расправама Срби су осуђивали начин на који је замишљен будући парламент и његово верско и класно обележје, у којем они не би били сразмерно заступљени према броју свог становништва у покрајинама. Поред „Српске народне организације“, и Социјалдемократска странка Босне и Херцеговине осуђивала је његово недемократско обележје. Устав у Босни и Херцеговини био је уведен царским решењем од 17. фебруара 1910. године. Поред Земаљског устава („штатута“) донесени су и неопходни закони за његово спровођење у живот: изборни ред, саборски посебан ред, закон о организацијама и закон о котарским већима. Босна и Херцеговина није по том уставу постала самостална држава, него је потврђен њен зависан однос према Аустрији и Угарској који је постојао и пре тога. Покрајине су и даље остале под Заједничким министарством финансија, а питање држављанства решено је тако што су становници третирани као „земаљски припадници“. Слобода личности и кућног прага усаглашена је са законом из 1891. године, неповредивост имовине са законом из 1890. године, штампе се законом из 1907. Муслиманима је загарантовано шеријатско право за породичне и женидбене послове, те наследство мулковног (кућног, дворишног) власништва. Свима је загарантовано „чување народне особине и језика“. Законом о језику из 1913. године постао је „српскохрватски језик званични језик у свим босанско-херцеговачким властима, равноправан. Једном изменом правописа било је одлучено да се за писма одреди исти правопис тако да се и латиницом пише фонетски(једним језиком)“. Председништво Сабора именовао је владар. Он је за свако саборско раздобље постављао председника друге вере одређеним редом: муслиман, православац, католик. На 72
посланика који су бирани на рок од пет година долазило је и 20 чланова поставље- них по положају (вирилних), а међу њима 15 виших свештеника свих вера. Требало је да вирилни (зрели) чланови као известан неодређен горњи дом чине „равнотежу изабраним посланицима који могу тежити за реформама“. Сабор није имао право
да се меша у послове управе, мада су њени представници добили право да могу говорити кад то желе у Сабору. Имунитет посланика за дела учињена изван Сабора био је ограничен. Изборно право добили су сви мушкарци са навршене 24 године живота, као и право да слободно располажу имовином. Гласало се по класном
кључу, тако што су бирачи били сврстани у три „курије“: у прву су спадали муслимански и други земљопоседници, високообразовани људи, свештенство, чиновни штво и учитељи, а бирала је 18 посланика, другу курију попуњавали су бирачи градова: средње грађанство и занатлије, а имала је 20 мандата, трећу курију чинили су сељаци који су имали 34 посланика мање него две прве курије. Тако је изборни глас једног аге или професора вредео исто колико и 150 сељачких гласова. Католици су добили 16, муслимани 24, православни 31 и Јевреји 1 мандат. Дакле, изборни систем био је сачињен по социјалним и верским кључевима, па сељаци и просрпски опредељени политичари нису никад могли победити на изборима. Постигнут је циљ да целокупно устројство почива на муслиманском племству од којег се очекивало да ће са испуњењем „њихових жеља да обезбеде свој традиционални повлашћени положај, развити у конзервативан и држави вјеран елеменат“. Пазило се да биралишта у време избора не буду масовно посећена и да се распореде тако да не окупљају више од 1.000 бирача. Босански сабор је углавном био тело без
утицаја на државну политику и потпуно одвојен од извршне власти и државе, сем што је једна група у Земаљском савету од 9 чланова добила право да подноси и мишљења која по уставу нису спадала у делокруг Сабора.
Мада крајње недемократски и донесен у време кад је цела Европа прелазила на опште и једнако право гласа, Устав из 1910. ипак је унео елементе демократизма и законитости у односу на оно што је у покрајинама раније постојало, или бар неке његове формалне видове. Тако су га и српски политичари прихватили као нов оквир делатности. Један прави протест изражавала је српска омладина, једино она није на црквеним благодарењима цару поводом анексије хтела да клекне.
Поједини омладинци изван Босне и Херцеговине замерали су младобосанцима да се превише просрпски истичу, а најутицајнији младобосанци су им на то одговарали: „… не треба мешати југословенску воду у српско вино.“ Почетком јануара 1914. године тражено је од Земаљске владе да одобри делатност културног „Клуба
српско-хрватске националистичке омладине Босне и Херцеговине“ који је тежио културном уједињењу Срба и Хрвата, па је то одобрено. Оно што је овај покрет разликовало од свих других била је мрежа тајних ђачких удружења која су ницала свугде где су постојала већа упоришта школске омладине. Протести су у почетку има-
ли разне видове на којима су ђаци исказивали незадовољство поретком. Нису скидали капе пред државним великодостојницима, на шта су били обавезни по прописима, премазивали су немачке натписе на трговачким радњама, дизали штрајкове у школи и протестовали. Из Митриновићеве Матице у Мостару изишао је од 1905.
знатан број писаца (Слијепчевић, Жерајић, Гаћиновић). Поред ње као литерарног удружења постојала је и политичка дружина Слобода. У Бањој Луци је основано друштво које се називало Југославија, а у Сарајеву је полиција 1912. године открила програм Омладинског клуба „Народно уједињење“ у којем је била одлука да се створи југословенска држава. Пронађено је више таквих програма и откривено више друштава, а сва су се ослањала на београдско Народно уједињење. Најутицајнија личност у овим дружинама био је Милош Пјанић. Поред таквих друштава по-
стојале су и скаутске чете46 и тајни кружоци са до пет особа. После оснивања „Југословенског југа“ Љубе Јовановића 1903. у Београду, везе са Босном биле су сталне. Најдубљи траг оставиле су „Јужнословенска револуционарнаорганизација“ и „Народна одбрана“ која је основана у Београду за време анексионе
кризе. Она је имала свој Средишњи одбор и окружна, среска и сеоска поверенства, а у анексионој кризи истурила је своје добровољце на Дрину. Кад је престала анексиона криза, „Народна одбрана“ је променила усмерење, па је постала више културно него политичко удружење. После 1911. створена је тајна официрска организација
Уједињење или смрт, па су њени многи повереници деловали кроз ову ширу културну организацију, те је изгледало као да су та два удружења исто. Извесно време постојала је и Ќултурна лига коју су основали људи са Београдског универзитета са истом намером. „Народна одбрана“ је после 1909. године усмеравала делатност ве-
ћине националних, културних, спортских и других удружења. Готово сви српски листови и публикације јавно су деловали у оквиру „Народне одбране“; под тим насловом редовно су објављивани чланци са њеним програмима и
циљевима. Организација Уједињење или смрт имала је везе са босанскохерцеговачком омладином, али је „ипак нетачно да рад Младе Босне није поникао сам од себе“. Већ 1908. године успостављен је систем тајних тројки, а неки босанско-херцего-вачки добровољци одлазили су у Србију и завршавали војну обуку. Владимир Гаћиновић био је повереник организације Уједнињење или смрт за Босну и Херцеговину. Његов задатак састојао се у окупљању омладине по европским универзитетима и стварању упоришта у покрајинама (Мостар, Чапљина, Габела, Требиње, Билећа, и на железиници), а деловало се преко „канала“ и заклињањем људи. Повереници и упоришта удружења Ујединињење или смрт били су нагло проширени по целој Босни и Херцеговини. Чланови у већини случајева нису били ни свесни тога имена, него су веровали да је право име организације „Народна одбрана“. Најјаче упориште било је у Босанској Крајини са Бањом Луком као средиштем, затим у Херцеговини и Подрињу. Упоришта су била везана за поједине личности, као што су: Перо Слијепчевић у Херцеговини, Војо Кецмановић и Димитрије Зекић у Босанској Крајини, Михајло Благојевић и Ацо Богдановић у северном Подрињу и Васиљ Грђић у Сарајеву.

(Текст преузет из часописа „Војно дело“ (лето 2013), стр 304-307)