Скендер Куленовић, велики српски писац муслиманске вероисповести, потресен крагујевачком трагедијом, затирањем народа коме припада, приликом, како га је назвао ,,ходочашћа на место злочина на коме је зло пролило стотине хектолитара људске крви, пренео је своје мисли на папир. Читав мисаони ток, са дигресијама (,,Дај ћевапе, са кајмаком!“) је верно записан.
Размишљања нису трагичнија од крагујевачке трагедије али обухватају, рашчлањују зло у његовој целости.
Овај запис постоји само у посебном издању; уз одобрење наследника преносим га у целини.
Скендер Куленовић
КРАГУЈЕВАЧКО САЗВЕЖЂЕ
Говорено ми је како свакако треба да одем на мјесто тога злочина чијих је пет стотина хектолитара људске крви, проливено за један једини дан, већ ушло у живу мумију стиха и шапат стравичних, вукодлачко – виргилских казивања.
И ево, сад путујем на то мјесто, гдје је земља, ипак, попила све (онако како само она умије да попије), а гдје већ проклијавају анемичне клице неискорјењеног заборава.
Затишти ме на тренутке нешто као стид, нешто потмуло. На овај пут – помислим под тим притиском – требало је кренути некако друкчије, усамљено, ћутке, ходочаснички, трагично, свакако, – само не овако – излетнички ћаскајући с опрољећеним окнима лимунасте лимузине, меко посађен на памучасти транс њених гума.
…
И ова дјевојка крај мене, са црним јагњетом косе изнад тврдог камењара чела и са очима у чијој се златастој тами слуте сочне отаве душе, није у ствари ништа друго него један шикљај овог праинертног цикличног прољећења живота који не зна, не може, неће ништа друго него да и даље клија и буја из хумуса јучерашњих смрти.
На мјесту злочина исти је тај живот. Требало би заправо рећи: на мјестима злочина, јер један од спасених, који ме је ту довео, кружи руком по благој хумкастој продолици и каже да су губилишта као што је ово расута свуда туда, и добро позната иако необиљежена, као ово ту. Ово овдје, до усамљене сеоске куће, уза саму је цесту, па је са спомеником који је двоструко нијем: нијем у својој каменој нијемости и у својој убогој геометријској немуштости.
Већ је сутон, мутнина његова и кадифасти смирајни декрешендо. Али је такав само у први трен. Злочин устаје испод наших ногу и полази у небо. задах његов додирне и укочи све: дах, трепавице, прве априлске траве, трепавице прве звијезде, још неиспиљене у голом крајичку неба. Облаци сада, непомични у том даху престрављења, стоје ми над главом, ниски, над самим тјеменом, знојножућкасти и јетки као суморна испарења, Сипи из њих, бљутаво воња и уједа нешто као суха, загушљива чађ.
Пишти ми под ногама крваво (дословце крваво) илово блато. Ма куда да закорачим и ма како пажљиво, и ма колико хоћу да га не чујем и да не осјетим ту његову оловно тешку лепљивост, оно пишти, масна течност сваки пут провирује из њега, око стопала црвено и у клобуцима. (Спасени ми је малоприје испричао да то није био лак посао, стријељати седам хиљада људи у једном дану и да стријељане Нијемци нису хтјели да закопају). … Нећу да слушам како су их стријељали! Шта има да слушам! Да су имали времена, шапћем безгласно, закопали би их, без сумње исто онако егзактно како сам слушао да су радили на једном другом мјесту. И послије тога, како сам то чуо, ја више не умијем да друкчије замислим једно њемачко стријељање. Ту, гдје је било времена, они који ће бити стријељани ископали су себи најприје заједнички, простран и дубок трап, према релаксабилним димензијама које су им широкогрудо утврдили извршиоци стријељања. Онда су стријељани бацани у тај трап и слагани један уз другога, за сваки случај тијесно, економично. Пошто би тако први слој био готов, трпан је, и по њему исто тако уредно слаган други слој тјелеса, али наопачке: тамо гдје су доњем стријељаном биле ноге, горњем стријељаном долазила је глава. Послије другог – трећег слоја слагаче лешева већ је почело да нервира што им се ноге клижу и пропадају, па су слиједећим кандидатима стријељања наређивали да слој претходинка заравнају слојем земље. Тако, ред тјелеса, ред земље… Упоредо са тим сардинизирањем расла је у трапу и крв која се циједила из лешева, па је од једног тренутка почела да пробија сваки слој земље и да под ногама слагача ствара масно, пиштаво блато. И то је та крв која ми сад под ногама мора да запишти ма гдје стао и на ма шта друго покушао да мислим.
Оваквих трапова смрти, само накнадно затрпаних, има у овој продолици не знам колико: неколико десетина људи који се зову Нијемци измитраљирали су за један једини дан седам хиљада људи који се зову Срби.
Тих дана страх је овим крајем невидљиво сипио и прогризао до кичмене мождине, као радиоактивна прашина. Мисли ми сада, не знајући да ли да се и саме следе или да се насмију, стоје пред једном кућом, можда је то, шапћем безгласно, баш ова кућа, ту, крај споменика.
Спремајући се овамо чуо сам ту параболичну анегдоту јада, јадног до смијеха и смијешног до јада. Жив је, кажу, тај сељак, прича то са остатком језе у костима, а причи се слушаоци редовно смију. Тога дана, стријељани су се спремали већ за своју прву ноћ под земљом, сутон се хватао, а његова кокош још се забављала на цести, није јој се нешто спавало и никако није хтјела да уђе бар у двориште. Опрезно извирујући кроз прозор, он ју је тихо зивкао свим примамљивим и блиском јој гласовима, гласом своје жене и чак пјетловим – све узалуд, перната луда остајала је на цести смрти, тврдо, изгледало је, сигурна да су се времена обрнула, чорба се сад прави од људи, а за кокоши и подобну сорту не важи полицијски час. А пошто пото требало ју је приволити – кокош је, и у мирно доба а некмоли у ово, кад метак и бодеж налазе човјека и у кревету, увијек била: жути батак у чорбаним сузама, мрсна распливана кајгана, радосно староставно ускршње јаје, јутарње раскољење и квоцање, поуздана фабрика пилића, добродошли динар у миру, у рату монета сигурнија од свих монета. Наговарао је и гонио жену да она изиђе и да је утјера. Али ни жена није смјела. Није дала ни дјеца да изиђу… Онда се он сјетио.. Узео је шаку кукуруза и два – три по два – три зрна бацао пред тврдоглавку. Кокица се полако кретала по кукурузном трагу – тако све до кокошињца, у који је најзад ушла, надвладана зовом дивног кокошијег сна.
Тај дивни кокошји сан и дивно кокошје памћење! Земља је злочин попила и кокоши су га заборавиле. У рјечима, гласу и очима овог спасеног и свих оних с којима данас водим јубиларно – трагичне разговоре, нигдје не осјећам (хоћу да осјетим, из петних жила упињем се да осјетим, али не осјећам) ни пропламсаја неке мржње, гњева, освете ни клице бар неке жеље за накнадним размишљањем. Сви су у хуковима својих крвотока живота, као и она моја дјевојка у лимузини, као и ова априлска трава око споменика, која, ево, осамнаести пут послије крвопролића, као лимунаду на сламчицу, пумпа свој плитки хлорофил из анорганске материје стрељаних.
Додуше, један од мојих саговорника при повратку се ипак бацио у размишљања; заправо, ја сам га нехотице гурнуо да скочи у глатку и тамну дубину проблема. Али је, као загњурен пловак, изронио тачно на истом мјесту глатке површине на којем је и заронио, и са истом шаком празнине са којом се у дубину таме загњурио. Само су Нијемци, каже, овакав злочин могли починити, и ништа је то – сутра ће они поправити ту своју половичност и на своју флајшмашину исфаширати читав свијет само ако им се допусти. Чисти vaticinium exeventu, кад из оног што је било проричемо оно што ће бити. Слушам и ћутим, ћутим, и не казујем му шта чујем у тој ћутњи.
А чујем сад у себи тутњаву панцер – дивизија њемачких морално – мисаоних аргумената.
Шта хоће свијет, да останемо стиснути, спресовани у Њемачкој као осољене харинге у бурету, да од своје властите земље направимо своју властиту душегупку, а свјетским ширинама да се шире дивљаци, хередитарне љенчуге и дангубе, слинави идиоти и све могуће феле подљуди.?!
Покажите нам негдје на свијету колективније и прецизније организаторе живота него што смо ми, и ми ћемо добровољно бити kaputt! Само двије деценије да буду наше, и ми ћемо све – изирати, све пустиње свијета ‘нилизирати’ месопотамизирати, најсавршеније агротехнизирати, електрифицирати,оазирати и нафотоводизирати; све џунгле фризирати, паралеле и меридијане дупло страдирати ( не заборавити да је Хитлер, у сиромашној Њемачкој, за само три године направио петину Екватора дуплих аутопутева) – што сви ти ваши комунизми, плутократизми, бирократизми, не би достигли да је њихова вјечност! Можете ви атоме славити, славити и развити колико год хоћете, али атоми су наши, и наши бити морају, као што су наши категорички императив и бранденбуршки концерт и хималајске бетовенске симфоније! Тачно, ми јесмо мултимилионске убице, али убице само оног што је међу вама гамад, од чега се може излијећи само потчовјек! Ви волите да нас називате окупаторима, крвавим и не знам каквим окупаторима, па неки од вас чак и црну гамад по својим кухињама називате бубашвабама, а окупатори сте ви, окупаторске, људске бубашвабе неискоришћених светских простора!
…
У Данској по цестама стоје натписи: ,,Њемачки туристи непожељни,“ а преко ових крагујевачких костију дозвољава им се додуше да прођу, али се не смију заустављати. Они се дисциплиновано држе прописа, клизе у лимузинама у мјеста где ће бити добро услужени и, колективно, мисле своје. Један ми је пријатељ причао да је неко друштво Нијемаца, на њиховом тлу, покушао уразумити (да је то убијање злочин).
Али, каже, то је као орати бетон…
Шта човјек да ради с њима?, – пође у мени, као њихало, то питање, и кад дође до тачке одговора, врати се опет као питање. (….) Њише ме лимузина заједно са тим мојим јаловим њихалом, бацајући за собом, као сувишне хартије, комад по комад тмурног сутонског пејзажа побијених Срба. ‘Ладно те Њемце стуцати у њиховој Њемачкој, као што то они воле да раде својим ваљком по другим земљама! И кад би било могућно, кажем, било би илузорно! Јер, ако би остало сазвежђе снага и односа у којем се данас налазе становници земље, испражњени њемачки простор могао би се, додуше, населити неком новом, нењемачом врстом, али у њему, у сазвјежђу какво је данас, ту, на том простору гдје још ником није пошло за руком да завари црту пуцања напрегнуте структуре свјетских односа – и та новонасељена, нењемачка врста ушла би опет у чизму и катаклизму старосједелаца. Или би се кратер отворио на некој другој тачки коре на којој смо, свеједно. Можда – друго рјешење – дати се пелцовати против памћења, заборавити постријељане Србе, прогласити све личним ексцесом једног луђака и – отворити Нијемцима своје сефове и касе? Или, класично – хипократски хофирати њиховој радничкој класи, а карту њихове земље надсводити картом могућих путања теледигированих пројектила..:?
Проблемски круг се затвара. Паклени реципроцитети. Меланхолична клацкалица историје. Још један, црни и страшни, vaticinium exeventu.
Треба изаћи из овог сазвежђа у друго сазвежђе. Јер зло је у овом сазвијежђу. У Њемачкој и око Њемачке.
….
Сјећам се женевских ремија, чак и будућих. И фифти – фифтија над блиједом, обарућеном Југославијом која је на чело ставила звијезду новог сазвијежђа. Сјећам се једног Србина из овога града у чији ме масни дим ћевапчића и прољећну мезгру вечерњег корза уводи сада лимузина.
Послије оног стријељања, он је згрнуо добру пару – наставио је трговину. Сав је текстил у радњи обојио у црно. За црне флорове, црне мараме; за црне блузе, црне заставе.
Дај једну љуту, ону, и двадесет ћевапа, не заборави, бога ти, са кајмаком!
Да њега није било, крагујевачке Косовке Дјевојке и Мајке Југовића ишле би у шареном цицу, и, да је само знао код кога се налази на чувању, пребојио би у црно и барјак Бошка Југовића!
… Као што су четрдесетпрве на Теразијама једни Срби висили за Москву, а други пред ,,Москвом“ (хотелом) пили пиво).
….
Космичке ракете смо измислили.
Само да не понесемо горе у коферима ово сазвијежђе.
ИЗВОР: https://kishad.wordpress.com
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.