Средњовековни натпис из Зворника са поменом имена града

Зворник је стари град на левој (босанској) обали Дрине, у средњем делу њеног тока. У историографији је познат по богатој прошлости током позног средњег века, када је имао улогу трговинског средишта у подринском рударском басену. Град је две деценије био у рукама деспота Ђурђа Бранковића. У време османске власти Зворник је важио за веома значајно утврђење, “кључ Босне“, седиште санџака и капетаније. Данас је препознатљив по добро очуваној тврђави на истакнутој литици у клисури Дрине.

Иако се у писаним изворима овај град помиње тек од 1410. године, бројни археолошки обрађени материјални остаци сведоче о градском животу на подручју Зворника и у ранијим вековима. Међу најзначајније спадају остатаци католичког самостана, о коме постоје вести у дубровачким документима, на удаљености око 1 км изван градских зидина. У литератури се најчешће налази мишљење да је и првобитни облик имена града – Звоник – настао по упадљивом звонику неке велике цркве. У дубровачким документима појављује се искључиво назив Звоник (Suonich, или у латинском преводу Campane), да би након доласка Османлија преовладао садашњи облик имена града. Археолошким истраживањима у Зворнику и околини деценијама се бавио професор Рајко Аврамовић, чијим залагањем је формирана и градска музејска збирка.

Док су о градском и приградском животу средњовековног Зворника нађена сведочанства у виду материјалних остатака и писаних података, о сеоском становништву тога времена, у местима удаљеним од градских зидина, постоји само једна врста поузданих сведока. То су монументални средњовековни надгробни споменици карактеристични за територију Босне и Херцеговине и рубна подручја суседних држава – познати под називом стећци.  Управо култура стећака, коју стручна литература обично датује у период од XII до XVI века, говори нам да су овде постојала значајна насеља и у широј околини града. О некрополама стећака у околини Зворника објавио је исцрпан извештај Драго Видовић у часопису Наше старине 1956. године. Када је, пар деценија касније, Шефик Бешлагић приређивао своја енциклопедијска издања о стећцима, за подручје Зворника је користио податке из Видовићевог извештаја, без битнијих нових истраживања на терену. Непознате некрополе истраживао је тек поменути професор Аврамовић, и том приликом пронашао споменик који је предмет овог текста.

Мање од 10% свих стећака украшени су неком врстом рељефа, а испод 1% садржи натписе. Колико су натписи на овим споменицима ретки, показује податак из Бешлагићевог пребрајања: од приближно 70 хиљада стећака евидентираних у бившој Југославији, тада су постојали подаци о свега 363 натписа. У међувремену је откривено тек неколико десетина нових. За подручје Зворничке општине Бешлагић наводи 56 некропола са укупно 804 споменика. Од тог броја, 44 су имали рељефне украсе, а 3 натписе. Тешко је говорити о садашњем бројном стању, јер су у међувремену откривене неке нове некрополе, али су неке од раније познатих делимично или потпуно уништене. Такође, и територија Зворничке општине је претрпела промене (значајно је смањена). Када је реч о споменицима са натписима, који су првенствено битни за тематику овог рада, њихов број у литератури се кретао овако: Видовић и Бешлагић су знали за три, Марко Вего је у Зборник средњовјековних натписа Босне и Херцеговине уврстио још један новооткривен, док са спомеником који ће овде бити представљен укупан број средњовековних натписа из околине Зворника износи пет. У међувремену је један од она три првобитна остао изван територије зворничке општине.

Први натпис из околине Зворника са којим су се историчари упознали објављен је још 1890. године у Гласнику земаљског музеја. Пронађен  је у селу имена Заселак, на путу Зворник – Сапна, које је разграничењем након последњег рата припало општини Сапна. На локалитету званом Постељине, поред главног сеоског пута, стоје два стуба. На једном од њих је натпис. Споменик је дуго времена стајао оборен и служио као прелаз преко пропуста на путу, тако да су колски точкови газили по њему. Због тога је знатно оштећен, али сада је усправљен. Натпис је уврстио Љ. Стојановић у Старе српске записе и натписе, а Марко Вего у Зборник средњовјековних натписа Босне и Херцеговине. На слици 1 су приказани фотографија и читање преузети од Вега.

 

А СЕ ЛЕЖИ БРАѢ
. . РЬДОЕВИЧЬ
НЬ ЗЕМЛИ ТУЖДИ
А ПОСТАВИ НА НЕМЬ
КАМЕНЬ ПРѢХ
ТѢНЬ РАДОСАЛ
ИЧЬ ПАСТОРАКЬ МУ
И ѠЗРЬКО СИНЬ Н
ЕГОВЬ ДОБРИ ЖИВ И
УМРѢ
СЕ ПИСА ДРАГОЕ ДИѢ
КЬ

 

Најбоље очуван натпис из Зворника, а и један од најбоље очуваних уопште, налази се у селу Глумини, засеоку Паргани, на путу Зворник – Тузла. Објављен је код Стојановића под редним бројем 5962, а код Вега под бројем 310.

+ СЕ ЛЕЖИ МИЛЬЦЬ
ЦРЬНИЧЬ ДОБРѢ Ж
ИВЬ ДОБРѢ УМРѢ
СИНА У НЕГА НЕ БИ
ШЕ СИНОВЬЦЬ КАМИ
СПОСТАВА И ТО МУ П
ИСА КУЛЬ ДУКЬ +

Трећи стећак са натписом налази се у селу Малешићи, скрајнутом са магистралног пута Зворник – Бијељина, на локалитету имена Убјенац. И овај натпис је објавио Стојановић, под редним бројем 5963, а Вего под бројем 309. Приказан је на слици 2.

СЕ ЛЕЖИ
БОЛЬКО НА
СВОЕИ ЗЕМЛИ НА
ПЛЕМЕНИТО
И НА ЛЕНДСНИ

Вего је у свој Зборник уврстио и један нов, до тад непознат натпис из околине Зворника. Пронађен је у селу Шетићи, које лежи са десне стране пута Зворник – Тузла, и то код куће Михајла Пантића у засеоку Градина. Аутор наводи да је споменик пренет са Клисе, али не каже ко је и када то извео.  Ради се о малом стубу који има натпис са две стране. Знатни делови споменика са натписном површином су одломљени. Приказан је на слици 3.

. . . . .
. . ОИ
. . ЛИ
. . . ОИ
БРАТ
У ЖИ
ВЬ БИ
ВИЧЕ
МЬ Ѣ
И ПОС

СИ БѢЛѢ
ГЬ ПОСТА
ВИВЬ И ПИ
СА БОГИША

Споменик који представља централну тему овог рада пронашао је професор Рајко Аврамовић у засеоку Марчетићи забаченог села Липље, десетак километара узводно од Зворника. Откриће се десило непосредно пред последњи босански рат, па иако је споменик убрзо пренет у двориште Музејске збирке у Зворнику, где се и данас налази, остао је незапажен од стране стручне јавности. Истина, професор Аврамовић је вест о проналаску објавио у дневном листу Глас Српске, а фотографија овог споменика краси интернет-портал Туристичке организације Општине Зворник. Међутим, у литератури до сада није описан нити на одговарајући начин анализиран. Заслужује пуну пажњу историчара и заљубљеника у историју по необичном и геометријски правилном облику, богатству и разноврсности рељефа на читавој његовој површини, вештини и умећу са којима је клесар резао слова, као и изузетном садржају натписа.

Споменик је израђен од сивог кречњака, у коме су уочљиве шупљине типичне за ерозију овог материјала. Обликом је стуб петоугаоне основе, који се благо шири према врху, а завршава се лучно улегнутим кровом на две воде. Слеме је такође преломљено на две воде. Петоугаоник у основи споменика конструисан је тако да му је једна страница дужа од осталих (50 цм), док су преостале 4 једнаке (по 30 цм) и граде међусобно једнаке углове. Дакле није правилан, али је приближан правилном петоуглу. Висина споменика до највише тачке слемена износи 140, а до најниже 134 центиметра. Висина до доње ивице “крова” износу 110 центиметара. Све ово је мерено од нивоа бетона у коме је сада учвршћен.

Предња страна споменика је над дужом страницом петоугла, а завршава се троугаоно под кровним површинама. На њеној доњој половини налази се рељефна композиција дрвета живота, која није ретка на стећцима. На крајевима грана дрвета стилизовани су цветови од две укрштене цртице, које би могле да представљају и крст Св. Андрије. Овај симбол се јавља на више места на споменику. Веома сличне биљне мотиве пронашао је Шефик Бешлагић на стећцима у селу Јелах, које није далеко од Зворника путем према Власеници. Изнад дрвета живота представљена је композиција два војника који држе мачеве, један уз тело, а други пребачен преко рамена. Веома је занимљиво да су они приказани у кратким панталонама. Војници се на стећцима најчешће приказују у дугим панталонама, преко којих носе хаљетак утегнут у појасу. Ратници у кратким панталонама сматрају се делом келтске иконографије, а прича о томе одвела би нас у расправе о генези културе стећака, што није предмет овог рада. Између војника уклесан је почетни део натписа, тако да изгледа као да они држе стражу над њим. Изнад глава војника се налази још један биљни мотив са поменутим укрштеним цртицама.

На следећој страни споменика, десно од предње, природно се налази наставак натписа. Натпис заузима скоро целу ову страну, осим крајњег доњег дела у којем је поново један биљни мотив са два пута укрштеним цртицама. На преостале три бочне стране су композиције геометријских и биљних мотива, од чега на две лозице са гроздовима, а на једној само лозице. Мотив грозда је веома чест у Подрињу, с обе стране Дрине. Може се чак рећи да представља главно обележје рељефа на стећцима овог поднебља. Професор Аврамовић сматра да је клесарски стил који је форсирао овај мотив настао у долини речице Хоче, недалеко од Зворника. То би могао бити наставак клесарске школе из познатог римског каменолома Дардагани, који се налази 4-5 км од Зворника, јер је винова лоза била омиљени мотив античких мајстора.

Занимљиво је да су на овом споменику украшене и горње две, кровне површи. То није баш уобичајено на стећцима у облику засвођеног стуба, јер је свод најизложенији дејству воде и мраза. Међутим, и тај део рељефа је добро очуван. На обе површи су приказани медаљони  унутар којих су слични  мотиви. Поново се ради о лозицама са две укрштене цртице на врху, али им је у медаљонима дат антропоморфни облик. Могуће је да су у питању породични симболи.

Свих седам површи на споменику (пет бочних и две кровне) оивичене су врло израженом, рељефном цик-цак бордуром. Оваква варијанта цик-цак бордуре у романичком стилу носи назив “зупци тестере“, и Бешлагић наводи да су је користили мајстори стећака у Хецеговини, док је у Подрињу изузетно ретка. Међутим, и сам овај аутор је пример тестерасте бордуре илустровао фотографијом једног стећка из Шековића, што је опет у непосредној близини Зворника.

Почетни део натписа чине 4 реда на предњој страни споменика. Редови су кратки, а слова ситнија (висине 4-5 цм), да би се сместили у простор између фигура војника. Натпис се наставља у 13 редова на следећој страни удесно од предње. Ту су редови нешто дужи и слова већа (4-7 цм висине). Први ред на овој страни лучно прати свод споменика, док су остали укошени, јер је клесар очигледно тражио највећи простор између зубаца бордуре. Речи које се настављају у истом реду раздвајане су двотачкама. Између 11. и 12. реда уметнута су, чини се непланирано, три међуредна слова. Због њих су три последња слова у 12. реду значајно мање висине у односу на претходна. Ова уметнута слова су направила забуну код читања тог дела натписа, па је из тог разлога, а и детаљнијег тумачења и анализе текста, затражена стручна помоћ археолога др Гордане Томовић. Она је понудила заиста сјајно решење за тај део, које успут подиже и значај овог натписа као историјског извора.

 

+ ПИСА Ѡ
БРАДЬ
+ СЕ ЛЕ
ЖИ ПР

ЬЉУБЬ
МЬЧЬКЬ
НА СВОЕ
И ЗЕМЛЕ
НА ПЛЕМ
ЕНИТОИ А
УБИШЕ
ГА
Н
А ЗВОНИЦ
Ѣ А НЕ Б
ѢШЕ КРЬВ
НО ДЛЬЖ
ЬН НИ
КОМУ

Клесар је одабрао да своје име овековечи на почетку, уместо на крају натписа као што је случај код већине других споменика на којима постоји потпис мајстора. Последично, имамо и две инвокације у виду крста: + (У име Оца и Сина и Светога Духа) ПИСА ОБРАД. Затим поново: + (У име Оца и Сина и Светога Духа), СЕ ЛЕЖИ ПРЕЉУБ МАЧАК НА СВОЕИ ЗЕМЉЕ НА ПЛЕМЕНИТОИ. Крај 10. и почетак 11. реда је јасан: А УБИШЕ, након чега следе уметнута слова Н и ГА, па у следећем реду ЗВОНИЦ. Проналазач споменика, професор Аврамовић, тумачио је ово као УБИШЕ Н. (њега, скраћено) РАЗБОЈНИЦИ, како се и аутору испрва учинило, јер оно међуредно Г због оштећења површине личи на Р. С друге стране, очигледно је да иза слова З стоји В, а не Б. За решење које предлаже др Томовић потребно је најпре уочити да се на почетку 12. реда, испред слова З, налази слово А. Оно је скривено у зупцима бордуре, а при том још и прилично оштећено. Постојање овога слова потврђује и добро уочљива двотачка испред слова З. Да је ЗВОНИЦ наставак речи из претходног реда, не би двотачка ту стајала, јер она може бити само на почетку нове речи. Поменуто слово А у бордури не може бити наставак од ГА, већ мора следити иза слова Н. Дакле, Н и ГА се морају читати инверзно од редоследа којим стоје (или  узети у обзир да ГА има вишу позицију од Н). Према читању др Томовић, које је несумњиво исправно, почетак ове реченице гласи: А УБИШЕ ГА НА ЗВОНИЦЕ. Реч ЗВОНИЦЕ добијена је неправилном (са становишта савремене језичке норме) палатализацијом локатива “на Звонике“, у значењу “на Звонику“. Према томе, овај натпис садржи један од првих помена града Звоника! Наставак реченице, у чему се слаже првобитно читање професора Аврамовића и др Томовић, гласи: А НЕ БЈЕШЕ КРИВ НИ ДУЖАН НИКОМУ. Аутор ће овде предложити још једно решење. С обзиром да је реч КРЬВ записана са знаком за полуглас, а не словом И, логичније би било читати је као КРВ, а не као КРИВ. Прво слово у 15. реду заиста личи на Н, али друго никако не може бити И, већ се јасно види као О. У том случају читало би се КРВНО. Друга могућност је да прво слово у 15. реду нема две вертикалне црте (те самим тим не може бити Н), већ да се ту стоји само једна црта, која везана са О даје слово Ю. Заиста, с предње стране слова О уочава се с њим повезана хоризонтална цртица. У том случају, читало би се КРВЈУ. Обе ове варијанте, ДУЖАН КРВНО или ДУЖАН КРВЈУ, наводе на постојање обичаја крвне освете у Подрињу. Односно, у овом случају, писац одриче да су убице имале основа за крвну освету над покојником.

Премда су слова, због лошег планирања  простора, неуједначене величине, по свим осталим параметрима текст представља дело вештог клесара. Линије слова су дубоке, клесане косим резом, уједначене дебљине, а слободни крајеви линија се завршавају стопицама. Тип слова је уставни, угласти, а мајстор се углавном доследно придржавао изабраних облика. Нарочито је занимљива затворена форма слова Ж, затим У са крацима преломљеним на доле, Р лучно повијено удесно, и петопотезно Д са троугластим ножицама у 15. реду (у 2. реду је класично трапезасто Д). Сва слова А су са једном ножицом (нису рачваста), али је њихов облик угласт, тако да се и тип овог слова може одредити као уставни, насупрот брзописном омчастом А. Слова Б и В су доследно писана уставно, са угластим петљицама. Код В је горња петљица мања од доње. Слово Е је искључиво српастог облика, а И у класичном уставном облику, идентично као савремено Н. Слово З је уставно, са угластим горњим делом и готово калиграфски извијеном доњом кукицом. Слово К је дводелно, са усправном првом цртицом. Друга цртица је у 6. реду простог српастог облика, док је у 14. реду калиграфски извијена. Занимљив је случај трећег слова К, на почетку последњег, 17. реда. Ту због бордуре није било места за цело слово, па је урезан само други, извијени део. Слово Л у 3. реду има преломљен врх, док су сва остала Л простог рачвастог облика.  Н је потпуно идентично савременом латиничном облику, са косом цртом која се спушта слева надесно, од врха леве вертикалне, до дна десне вертикалне црте. Слово О је зашиљено са горње и доње стране.

Врло је занимљив облик слова Ѡ у имену клесара. Није уобичајено да ово слово има виши средишњи део у односу на крајеве, а овде је то веома изражено. Изгледа као да је клесар употребио лигатуру Ѿ (ОТ) да би написао слово Ѡ, грешком, или је пак хтео на тај начин своје име да учини китњастијим. На натпису се уочава само једна права лигатура, и то на самом почетку (ПИ).

По угластом уставном облику слова, натпис Прељуба Мачка показује извесне сличности са натписима Браје Тврдојевића и Милца Црнића. Милчев натпис поседује чак и оштрије угласте облике (код њега су угласте и форме слова У и Ч). Међутим, по облицима Д и Ж  Прељубов натпис издваја се од свих осталих на подручју Зворника, на којима ова два слова имају класичан изглед. Такво Д и Ж нису уочени ни на шест натписа са подручја Борине, док се петопотезно Д јавља на некима од споменика пронађених недавно у Бијељини. Петопотезно Д је доследно коришћено у средњовековним натписима из Дубнице код Калесије, што је такође у непосредној близини Зворника (јавља се шест пута на натпису Дабижива Драшковића). Међутим, натписи из Дубнице показују знатно млађе морфолошке особине којих нема на зворничким (В чисто квадратног облика, троного Т, А са омчицом на средини вертикалне цртице, употреба слова Ћ). Ипак, сви поменути натписи немају облик Ж ни приближно налик овом на Прељубовом споменику.

Међу поуздано датованим натписима петопотезно Д са троугластим ножицама први пут се јавља у натпису војводе из Речана 1370. године. Почетком XV века употребљавано је на босанским надгробницима, а после 1434. године не појављује се више до краја XV века. Слово У са преломљеним крацима може се наћи у натпису Вигња Милошевића из 1404. године.

Аналогија за облик слова Ж пронађена је у натпису Дивца златара из села Мршића код Власенице, тридесетак километара јужно од Зворника. Међутим, на Дивчевом споменику сва остала слова имају знатно облију форму, доњи део слова У је изразито велики и округао,  а упадљиво је и брзописно З у облику бројке 7 (при крају другог реда). Тако се може закључити да је на Дивчевом натпису заобљено Ж више особина клесаревог “рукописа” него времена настанка. Овај натпис Вего, без образложења, датује у XV век.

Слово Ж са лучно савијеним крацима (уопштено гледано, не само затворене форме) чешће је коришћено током XIV века. У XV веку, нарочито на подручјима блиским Зворнику, преовлађују праволинијски облици Ж, једноставнији за клесање,  начињени од три просте укрштене цртице, или са водоравном цртицом уместо горњих кракова.

Све поменуте морфолошке особине текста, уз употребу слова В са потпуним петљицама, одређују горњу границу настанка натписа Прељуба Мачка у прве деценије XV века. Доњу границу није могуће поуздано поставити. Можда је превише смело тврдити да овај натпис садржи први писани помен града Звоника, старији од оног у дубровачком документу из 1410. године. Ипак, он нас наводи на значајан закључак да су не само Дубровчани, већ и локално становништво, користили назив Звоник. Глас Р у имену града дефинитивно се појавио тек са учвршћивањем османске власти.

Описани натпис показује се као значајан историографски извор кроз три податка: помен имена града, имена клесара Обрада, и самог Прељуба Мачка – припадника локалног нижег племства. О Прељубовом пореклу сведочи уобичајена фраза да је он сахрањен “на својој племенитој земљи”, односно на баштини наслеђеној од предака. У турском дефтеру из 1476. године, међу посадницима зворничке тврђаве помиње се Тврдољ син Мачка. Уколико је читање његовог презимена са османског писма тачно, Тврдољ би могао бити директан Прељубов потомак. У доба када су патронимична презимена ретко трајала дуже од једне генерације, само овако особено презиме могло се пренети кроз неколико колена. За посаднике зворничке тврђаве 1476. године дефтер наводи да су у питању “мартолоси који су дошли са стране”, односно војници хришћанске вероисповести из околних села, у које свакако спада и Липље.

Основни недостатак дубровачких докумената, као извора за проучавање средњовековне историје наших крајева, јесте што они у највећем броју случајева говоре о самим Дубровчанима: њиховим пословима, међусобним односима и споровима. Из тих докумената може се извући тек понеки податак о месту на које се односе, а готово ништа о локалним становницима. Невољу са османским документима, поред тога што су познији, представља писмо којим су писани. Због неприлагођености османског писма нашем језику, понекад ни најбољи оријенталисти не могу са сигурношћу да тврде како се неко лично име или топоним читају. У таквим околностима, ретки стари надгробни натписи представљају прворазредни извор и једино сведочанство о средњовековним становницима наших крајева.

Небојша Мићић

Рад је првобитно објављен у часопису: Натписи и записи 2, Београд – Ваљево, 2016, 21-33.

Извор: stanak.org

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.