У првој половини XV вијека босански владари Твртко II (1404-1408, 1420-1443), Стефан Томаш (1444-1461) и Стефан Томашевић (1461-1463) ковали су сопствени новац, због чега су долазили у спор са Дубровчанима чији је новац био главно платежно средство у Босни у првој половини XV вијека. Дубровчани су настојали свим силама да онемогуће босанске владаре у намјери да кују сопствени новац, па је свака нова емисија босанских динара изазивала оштра реаговања Дубровчана. У знак протеста што је краљевска ковница за Твртка II почела да кује новац, дубровачка влада издаје наредбу о повлачењу својих трговаца из Босне.[1] Дубровчани су упорно настојали да њихов новац буде једино платежно средство на подручју Босне. Друго се образложење не би могло прихватити, јер босански владари, издавањем својих динара, нису никако ускратили Дубровчанима право оптицаја њиховог новца.[2]

Рударска производња представљала је најважнији елеменат привредног живота Босне, а достигла је свој врхунац управо у првој половини XV вијека.[3] Привредна активност рударских средишта привлачила је стране трговце који се у великом броју насељавају у градским насељима. Насеобине приморских трговаца, прије свега Дубровчана, расту бројно и достижу врхунац  у трећој и четвртој деценији XV вијека.[4]

Готово у свим босанским рудницима било је сребра у великим количинама. У ствари, њега је било у толиким количинама да максимум производње свих босанских рудника по свом садржају одговара максимуму експлоатације сребра.[5] Средња Босна представљала је најјачи центар рударске производње, у чему је предњачила Фојница. Босна је била позната и по налазиштима злата још од римских времена о чему свједоче и писани извори и трагови римског рударства на терену.[6] У средњем вијеку вијести о злату су доста ријетке, а подаци од босанском злату у изворима XIV и XV вијека су доста уопштени и неодређени. У повељи о слободи трговине коју издаје Млечанима 1422. године краљ Твртко II, уз остало рудно благо, спомиње и злато.[7] Уз босанске руднике живјели су у знатном броју и дубровачки златари, који су израђивали златне и сребрне предмете, али су се исто тако могли бавити и ковањем новца.

Рударска производња свакако је подстакла ковање домаћег новца. Није случајно што је бан Стјепан II, за чије владавине почиње рад босанских рудника, први владар који кује домаћи новац.[8] Рудници су свуда били центри гдје су радиле ковнице новца, па се он често означавао именом тих рудника (grossi di Brescoa, de Novomonte, de Rudnic). У Сребреници је већ у другој половини XIV вијека постојала ковница новца. Сребренички грошеви у два наврата спомињу се 1387. године. Мада није сигурно да ли је краљ Твртко I након проглашења краљевства ковао свој новац, остаје чињеница да се већ 1387. године помињу сребренички грошеви и да је ковница у Сребреници постојала у XIV вијеку.[9]

У Босни се новац ковао од прве половине XIV вијека, па све до губитка самосталности 1463. године. У међувремену је долазило до застоја у раду или до потпуних прекида у емисији новца. Највећи прекид десио се након смрти краља Твртка I 1391. године, и трајао је све до друге владавине краља Твртка II (1420-1443). У међувремену се на челу Босне измијенило неколико владара који нису ковали свој новац : Дабиша (1391-1395), Јелена (1395-1398), Остоја (1398-1404, 1409-1418), Твртко II (1404-1408, први пут) и Стефан Остојић (1419-1420). Узрок честим промјенама на босанском трону у овом периоду била је феудална анархија, па се у таквим приликама рад ковнице новца није могао организовати. У Босни је био у оптицају новац сусједних држава, нарочито дубровачки. Године 1436. појављују се сребрни динари  краља Твртка II и отада се новац кује све до пропасти босанске државе. Међутим, дуго је остало непознато гдје се налазила ковница новца босанских владара у првој половини XV вијека, јер је Сребреница тада била у саставу Српске деспотовине. Вјероватно се налазила у Фојници, која је имала све услове за рад једне ковнице. Била је рудник богат сребром, свакако највећи и најјачи у средњобосанском рударском базену. Почевши од тридесетих година XV вијека па надаље Фојница постаје један од главних привредних средишта средњовјековне Босне. Новац означен као краљев (grossi di Re; denarii regis Bossine) често се помиње у изворима, и то обично у вези са Фојницом.[10]

За друге владавине Твртка II (1420-1443) оживјела је привредна активност рударских средишта, а то је било праћено снажним развојем занатства и трговине, што је омогућило краљу да обнови рад домаће ковнице. Такође, краљ Твртко II предузимао је и друге мјере за поправљање привредног положаја своје земље, чиме је угрожавао интересе страних закупаца и трговаца, посебно Дубровчана који су директно били погођени његовом одлуком да кује сопствени новац. Стога је дубровачка влада покушавала спријечити ковање новца у Босни и његову употребу.

Када је Твртко II обновио ковање домаћег новца, није у потпуности познато. У литератури је превладало мишљење да је то било 1436. године, међутим, постоје индиције да је босанска ковница обновила рад коју годину раније.[11] Из одлуке дубровачког Вијећа умољених у којој Дубровчани протестују код Твртка II због појаве исквареног и лажног  новца у његовом краљевству, могуће је претпоставити да се ради о домаћем новцу[12], а према тим вијестима у Босни је новац кован већ 1428. године.

Ковањем новог, солиднијег новца од оног који је до тада вриједио, краљ је намјеравао унаприједити трговину у својој земљи, која је у то вријеме била на незавидној разини. Тенденција опадања трговине у Босни, након смрти Твртка I, праћена је сукобима између припадника крупне властеле и борбом за краљевску круну, а врхунац је достигла у првим деценијама XV вијека. Општа несигурност у земљи лоше се одражавала на привредне односе. Када се учврстио на власти Твртко II је укинуо привилегије дубровачким трговцима, а затим је обновио рад домаће ковнице новца потискујући на тај начин дубровачки новац из оптицаја. Након обнове рада ковница није престајала са емисијама новца све до пада под османлијску власт.

Занимљива је чињеница да обласни господари нису пошли за краљевим примјером, него су остављали да у њиховим земљама циркулише и краљев и дубровачки новац.[13] Босански владари су као и Дубровник и приморски градови ковали само сребрни новац, који је у XV вијеку устаљивањем биметалистичког режима, остао ограничен на трговину у више или мање локалним оквирима, јер  у промету међу далеким тржиштима тражио се искључиво златни новац, прије свега млетачки цекин.[14]

Тврткова ковница ковала је динар, новац познат у Босни још од XIV вијека, али и нове номинале: грош и полудинар. Грош[15] је био основни продукт босанске ковнице средином XV вијека. Стављањем у оптицај ове номинале Твртко II је постигао жељени циљ. Нови грош спадао је међу најкрупније средњовјековне новце, не само код нас него и уопште.[16] Његова вриједност била је два пута већа од динара, а љепотом своје израде озбиљно је запријетио дубровачком динару.

Твртко II је напустио уобичајене византијске мотиве, који се налазе на босанском новцу из XIV вијека.[17] На старијeм босанскoм новцу, Стјепана II Котроманића и Твртка I, на аверсу је био владарев, а на реверсу Христов лик. Сада се умјесто тога јављају нови мотиви, на аверсу се налази краљев лични грб, а на реверсу лик Св. Григорија Богослова (Назијанског), свеца-заштитника Босне, са одговарајућим натписом. На аверсу се, поред грба, налазе и слова R – T (Rex Tuartco), као и натпис : DNS TUARTCO REX BOSNE. На реверсу се налази натпис : S. GREGORIUS NAZAZENUS.

На аверсу у средини налазио се краљев лични грб : хералдичка фигура састављена од кринове круне и иницијала краљева имена, слова Т постављена на  хералдички штит; над штитом нагнутим удесно усправно постављен тзв. велики шљем окренут надесно; над шљемом је круна од три стилизована кринова цвијета, плашт или вео покрива дијелове шљема или штита; из средине круне увис се диже челенка. На реверсу је приказан Св. Григорије Богослов (Назијански) као православни епископ без митре, са светачким ореолом, епископском палицом у десној и јеванђељем у лијевој руци. Величина кованице је 24 мм, а тежина 1,80 г.

Краљ Стефан Томаш (1444-1461), отац посљедњег босанског краља Стефана Томашевића, такође је ковао свој новац. Потребно је нагласити да се на његовом новцу налази први натпис написан на народном језику латинским писмом на простору бивше Југославије. Текст на његовом новцу изведен је италијанским правописом: GOS(podin) TOMAS CRA(gl) BOSN(e).[18]

Новац краља Стефана Томаша (1444-1461)

 

Ликовно и технички најљепши босански новац кован је за владавине посљедњег краља Стефана II Томашевића. Занимљиво је да је тај новац кован у вријеме када је Босна пролазила кроз критични период своје историје, изложена османској пријетњи. Двогодишња владавина Стефана Томашевића била је испуњена политичким немирима, а тадашња Босна се нашла у процјепу између Турске султана Мехмеда Освајача и Угарске на чијем је челу био краљ Матија Корвин.

Стефан Томашевић дошао је на власт након смрти свога оца краља Стефана Томаша у августу 1461. године. Стефан Томашевић покушао је да се измири са крупном властелом у својој држави, а посебно са херцегом Стефаном Вукчићем-Косачом. Стефан Томашевић крунисао се у Јајцу круном коју је добио из Рима од папе Пија II. Међутим, угарски краљ Матија Корвин противио се крунисању Стефана Томашевића за краља, а двојица владара су се измирили тек у мају 1462. године склопивши савез против Османлија. Након тога Босна је престала плаћати данак султану, па је Мехмед Освајач одлучио да ликвидира босанску државу. Са великом османлијском силом покренутом у прољеће 1463. године остали су суочени сами краљ Стефан Томашевић и херцег Стефан Вукчић-Косача[19], а да Угри, Млечани и папа Пије II нису учинили ништа да им помогну. Краљ Стефан Томашевић је заробљен од стране Османлија у Кључу, а затим и погубљен по наређењу Мехмеда Освајача у Јајцу, јуна исте године.

Није познато гдје се налазила ковница новца Стефана Томашевића, као и његових претходника на владарском трону. Вјероватно је била уређена као у вријеме Твртка II и Стефана Томаша за чије владавине су ковани лијепи примјерци новца. Примјерци новца Стефана Томашевића истичу се лијепо стилизованим, подједнако великим и једнаким словима у кружним легендама. То су правилно цртана слова бујне готике, која се око половине  XV вијека употребљавала на новцу Француске, Енглеске, Италије и Угарске.[20] Могуће је да је Стефан Томашевић унајмио за своју ковницу мајсторе из иностранства, вјероватно из Iталије.[21]

Треба истаћи да се за владавине Стефана Томашевића коване двије врсте сребрног новца: динар и полудинар. У Нумизматичкој збирци Музеја Републике Српске налазе се примјерци сребрног динара. На аверсу се налази натпис STEFAN – CRAGL,  а на средини се налази породични грб Котроманића састављен од стилизоване кринове круне постављене на тзв велики шљем и челенком. Испод кациге се налази штит са круном на средини од три стилизована кринова цвијета. Десно у пољу налази се звијезда у облику петокраке, а лијево слово R. На реверсу се налази натпис S. GREGORI  PAPE, као и лик новог заштитника Босне Гргура Великог, римског папе из VI вијека, који је приказан са бискупском митром на глави, са бискупском палицом у лијевој руци, док десном руком благосиља. Величина кованице је 18 мм, а тежина око 1 г.

Сребрни грош краља Твртка II ( Нумизматичка збирка Музеја РС)

 

Сребрни динар краља Стефана Томашевића (Нумизматичка збирка Музеја РС)

З А К Љ У Ч А К

Развијена рударска производња на подручју Босне у првој половини XV вијека омогућила је последњим владарима из династије Котроманића, Твртку II, Стефану Томашу и Стефану II Томашевићу, да кују сопствени сребрни новац доброг квалитета и лијепе израде. Рудници сребра били су сталан извор прихода за босанске владаре и крупну властелу, омогућивши им да се ангажују у трговачким пословима чиме се босанско феудално друштво постепено увлачило у робну производњу, за разлику од Западне Европе у којој је ту улогу имало занатство. Јачањем робно-новчане привреде долази до постепеног потискивања натуралне привреде која је до тада доминирала како у Босни, тако и у другим балканским земљама тога времена. Босанска привреда почиње да се мијења ломећи оквире феудалног друштва. Међутим, османлијско освајање Босне 1463. године прекинуће тај процес јер су Османлије одмах по освајању забранили извоз сребра, а сребро из босанских рудника усмјеравано је у султанову благајну. То ће временом довести до пропасти рударства у Босни и прекида привредних веза са значајним европским тржиштима.

 

АУТОР: мр Јанко Врачар, Виши кустос Одјељење за историју ЈУ Музеј Републике Српске

 

Рад је објављен у Гласнику Удружења музејских радника Републике Српске бр.3, 2005. година, стр. 148-153.

[1] D. Kovačević, Trgovina u srednjovjekovnoj Bosni, Sarajevo 1961, 47.

[2] Исто.

[3] С. Ћирковић, Историја средњовјековне босанске државе, Београд 1964, 227.

[4] Исто, 228.

[5] D. Kovačević, нав. дјело,  142.

[6] Исто, 143.

[7] Исто.

[8] D. Kovačević-Kojić, Gradska naselja srednjovjekovne bosanske države, Sarajevo 1978, 154.

[9] Исто, 155.

[10] Исто, 156.

[11] T. Glavaš, Druga ostava bosanskog novca iz Ribića kod Konjica, Numizmatičke vijesti br. 33, Zagreb 1991, 66.

[12] Исто.

[13] С. Ћирковић, нав. дјело, 229.

[14] Исто, 230.

[15] Denarius grossus, крупни или велики динар, појавио се почетком XIII вијека у Венецији, да би се касније проширио по цијелој тадашњој Европи.

[16] T. Glavaš, нав. дјело, 69.

[17] Исто, 70.

[18] Đ. Basler, Grčko-latinska pismenost, Pisana riječ u BiH, Sarajevo 1982, 48.

[19] С. Ћирковић, Пад Босне и покушаји отпора турском освајању, Историја српског народа II, Београд 1982, 394.

[20] I. Rengjeo, Kovnica Stjepana II Tomaševića, Numizmatičke vijesti br. 13, Zagreb 1959, 9.

[21] Исто.

 

Аутор: Јанко Врачар

 

http://www.plemenito.com/sr/srednjovjekovni-novac-bosanskih-kraljeva-tvrtka-ii-i-stefana-tomasevica-iz-numizmaticke-zbirke–muzeja-republike-srpske-/o150

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.