СРЕТЕН СТОЈАНОВИЋ — Наташа Бошковић & Уметникова жена

Sreten_Stojanovic_-_Natasa_Boskovic_i_Umetnokova_zena.png
Подели:

 

Наташа Бошковић (1930)
бронза, 44,3 х 20 х 26 цм (1930)
потписано позади на врату:
СРЕТЕН СТОЈАНОВИЋ 1930
инв. бр. СЗПБ 136

Између два светска рата Стојановић је више пута бележио изглед личности из позоришног света: Добрицу Милутиновића, Велу Нигринову, Бранислава Нушића, Жанку Стокић. Портрет примабалерине Народног позоришта из Београда, под именом Гђа Н. Б. Б. (Наташа Бошковић-Брадна) моделовао је 1930. године. То је била година њеног тријумфа у улози Одете у балету „Лабудово језеро“ Чајковског, у којем је наступала од 1925. до 1941. године, прво као дворска дама, затим као Одилија, да би коначно заблистала у главној улози. Присутна на тек оформљеној београдској балетској сцени од 1921. године, Бошковићева је дебитовала улогом Копелије и до краја деценије израсла у праву звезду, а почетком наредне отишла на усавршавање у Париз и Лондон. Ту су је запазили балетски импресарији, што је довело до ангажмана у интернационалној балетској трупи Руски балет (1934—1935), с којом као прва балетска играчица наступа на турнеји по Африци, Азији и Аустралији. По повратку у Београд, пут је, током и после рата, води преко Беча, Минхена, Париза до Њујорка, где до краја живота (1973) ради као балетски педагог. У односу на Стојановићев опус дело је настало као завршница портретског низа стилизованог у духу античког архаизма, а истовремено и као један од првих корака ка реализму с почетка четврте деценије. Контрастом између натуралистичке обраде и одсутног, скоро празног израза лица, Стојановић је желео да истакне супротност између стварне особе и мноштва ликова које је она као балерина тумачила. На креативном плану, такво решење је одраз предности коју поклања пластичној проблематици, да би остварио равнотежу између, како сам каже, „чисте декоративности и натурализма (који) у портретској уметности означавају увек пад“.

Уметникова жена
сребро, 27,5 х 19 х 22,5 цм (1940)
потписано доле десно: С.С. 1940
инв. бр. СЗПБ 140

„Нежан према породици, благ према пријатељима“, на врхунцу успона, с каријером у зениту, Стојановић се суочава с почетком Другог светског рата. „Успео је још само да заврши бисту Моја жена, једно ремек-дело у мрамору, префињено у моделацији и чисто у поетском доживљају, с којим је закључио двадесет две године уметничког рада.“ Бисту у мрамору коју је описао Лазар Трифуновић, из чијих глатких површина одише љубав према моделу и софистицираност самог материјала, уметник је реализовао 1941. године. По истом предлошку, претходне, 1940. године, излио је реплику у сребру; њене површине још одају ону треперавост и импресионизовану фактуру какву имају дела у бронзи. Портрет из 1940. године, сам по себи, а још више поређење две верзије у различитим материјалима, указују на повратак реалном, чему ће Стојановић и у наредном периоду посветити пажњу. Прешавши дуг пут од Портрета пријатеља као својеврсне „пластичне фантазије“, преко стилизоване форме као средства истицања карактерних црта (Скулптор Ђакомети) и раног Портрета моје жене (1929), када се „први пут живот са својим индивидуалним карактеристикама населио у његову скулптуру“, у врхунске портрете уградио је правило, „свето тројство портретске склуптуре: човека, уметника и форме“. Због тога је Растко Петровић приметио да Стојановић у портрету остварује „сасвим велику уметност“. Као свеприсутна константа остаје емоција која струји између аутора и портретисане особе, што је више него игде другде очигледно у обе верзије бисте уметникове жене (1940, 1941).

Музеј Павла Бељанског

http://www.riznicasrpska.net/likovnaumetnost/index.php?topic=167.0

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top