Борба српског народа на подручју Козаре и Поткозарја овјековјечена је у једној од најпотреснијих и најљепших поема Другог свјетског рата.
Ослобођење града Приједора и рудника Љубија од стране партизана дало је повод њемачком окупатору да изврши офанзиву на Козару. У то вријеме, на Козари се налазила слободна територија са око 3500 партизана и око 80 000 цивила. Њемачке и усташке снаге, под командом генерал-лајтнанта Фридриха Штала, 10. јуна 1942. године започеле су крвави поход. У сљедећих неколико недјеља, страдале су хиљаде партизана и цивила, а 68 000 Козарчана је одведено у логоре, из којих се већина није ни вратила. Свједок надљудске борбе за опстанак био је и Скендер Куленовић, аутор поеме „Стојанка мајка Кнежопољка“.
Скендер Куленовић (Босански Петровац, 2. септембар 1910 — Београд, 25. јануар 1978)
Куленовић потиче из угледне беговске породице, која је за вријеме аграрне реформе знатно осиромашила. Рођен је у Босанском Петровцу 1910. године, гимназију је похађао у Травнику, а правни факултет у Загребу. Устаницима у Босанској Крајини се придружио 1941. године. Своје утиске о страдању српског народа на Козари сажео је у поеми „Стојанка мајка Кнежопољка“. Како сам аутор каже, поема је настајала за вријеме фашистичке офанзиве, а написана је 20. августа 1942. године. Објављена неколико дана касније у „Крајишком партизану“, чији је уредник био Стефан Митровић. Поема је језички обликована по моделу народне тужбалице, али је она и позив мајке која је изгубила три сина – Срђана, Мрђана и Млађена – на освету.
Историчар књижевности Јован Деретић за поему каже да представља слављење живота и побједе:
Визија побједе извире из исконске вјере човјека у обновитељску снагу природе, у неуништивост живота. Раскошно обиље живе материје, плодност њива, снага мушких мишића и бујност женских груди, све се то излило и у језик поеме, свјеж, неисцрпан, као извор који непрекидно истиче, а никада не губи воду.
Стојанка мајка Кнежопољка
Сватри сте ми на сиси ћапћала – јој, благодатно
сунце кнешпољско! –
светројици повијала ножице сам румене
у бијеле повоје ланене,
светројици сам прала јутрење топле пелене…
Јооој,
Срђане,
Мрђане,
Млађене,
јој, три года у мом вијеку,
три првине у мом млијеку,
три саћа тешка,
силовита,
што их утроба моја изврца,
јој, росни тролисни струче дјетелине кнешпољске,
што процва испод мога срца!
Јооој,
три года српска у мом вијеку,
три Обилића у мом млијеку,
јој, Срђане-Ђурђевдане,
јој, Мрђане-Митровдане,
јој, Млађене-Илиндане:
Козара извила три бора под облак,
Стојанка подигла три сина под барјак!
Јооој,
гдје сте,
Срђане,
Мрђане,
Млађене,
Јооој,
гдје сте,
три илинске пушке прве,
три сузе моје задње:
Хоће мајка мртве да вас изљуби
па седам равних реди
– што Кнешпоље изроваше погани нерасти свеједи
нит ије
нит пије,
већ петама крвавим
Козаром, Просаром
по љешевима чепа црвавим
не би ли којег од вас познала
жалосна мајка Стојанка,
што вас је зимус пратила у акцију,
посвуноћ цјелцем батргала
и пругу тргала!
[…]
Дјецо моја
ви ћете Стојанки мајци опростити
што ће вас мајка мртве ражалостити:
Оца су вам у збјегу упeљали,
и на цести док су нам га стријељали,
зубима је стисно лулу дружицу,
а стрица вам Радоја
одвели су у жицу,
отјерали вамилију и кум-Илије,
и све редом вамилије!…
Пусто лежи Кнешпоље,
обнемогло, суро, јалово.
И ко сипња га притишће
сунчано олово.
Све је глуво, безуво.
Ни птице, ни пчеле.
Само у празну собу
убаса самотно теле
па главом о затворена врата туче
и беуче,
ко у гробу…
[…]
Овдје снагом доји Стојанка,
буном пита Козара помајка,
вјером храни Русија прамајка,
три се мајке овдје састају:
Ко год нам дошо да амбаре изаспе,
и торове пуне да нам разаспе,
и крцата да нам улишта
посасне,
и да погасне
огњишта
– а лоза му од клетве не помрла –
дјеца ће му залуд овуд скитати
и за кости питати,
јер ће овдје, гдје је самрт вршај завргла,
и вршући крвљу липтала,
па на концу своју самрт оврхла:
ко крв данас, сутра мед пролиптати,
мед и млијеко дјеци нашој до грла –
земља ће нам у сунце проциктати!
Збег Срба на Козари
Текст преузет са адресе: http://akademskikrug.rs/stojanka-majka-knezopoljka/