Усташе одводе Србе са Козаре у сабирне логоре
Рад представља настојање да се на основу расположиве литературе, докумената пронађених у Aрхиви Музеја Револуције на Мраковици и Архиву Републике Српске, као и спискова страдалих цивила, добије што приближнија слика страдања цивилног становништва приједорске општине у наведеном периоду.
На основу пописа од 31.03. 1941. године, тадашњи срез Приједор бројао је 9. 235 кућа, од чега 9.724 домаћинства, у којима је живјело укупно 55. 919 становника, од чега 28. 448 мушкараца и 27. 471 жена.[1] Највећи број становника био је православне вјероисповјести – 32. 750, затим исламске 16. 113, католика 6. 006, евангелиста 50, осталих хришћана 949, Јевреја 49 и без конфесије 51.
Објава о успостављању НДХ (10. априла. 1941. године) није изазвала код грађана Приједора некакве веће реакције, све до уласка њемачких трупа у град, а након тога и првих усташких јединица. Прве њемачке јединице долазе у Приједор 13. априла 1941. године. Били су то дијелови 14. оклопне дивизије, затим стижу дијелови 132. пјешадијске дивизије, тако да се до средине априла нашао у Приједору веома јак одред њемачке војске.
У времену од 06.04. до 25.04.1941. године прошле су кроз Приједор према југу разне њемачке оперативне јединице. Концем априла 1941. године стиже и остаје дуже времена у Приједору једна јединица њемачке војске под заповједништвом капетана Сохошија, а команду мјеста има извјесни фон Дамен[2]. Улазак њемачке војске изазвао је страх код Срба и Јевреја. Најважнији циљ њемачке управе у Приједору била је контрола и експлоатација рудника Љубије. У том циљу требало је предузети све потребне мјере да се осигура несметан извоз руде. Одмах по доласку, Њемци су издали наредбу да се разоружа све цивилно становништво које је посједовало оружје, па је спроведен систематски претрес цијелог подручја. Колико је њемачка власт по питању разоружања била досљедна свједочи и оглас упућен становништву у ком се наводи да се оружје мора предати усташкој команди, најкасније до 8.маја 1941. године.[3] По истеку овога рока свако код кога се затекне оружје биће стријељан.[4]
Убрзо након доласка њемачких трупа долази до успоставе усташке власти у Приједору. У исто вријеме стигао је и један ескадрон коњице домобранства из Бања Луке и настанио се на Сењаку[5] на Уријама. Овај ескадрон одлази из Приједора 20.07.1941. године за Сански Мост.[6] Дужност повјереника котарске области односно котарског предстојника додјељена је др Коловрату. Већ петнаест дана након успоставе усташке власти у Приједору оснива се усташки логор. За логорника је постављен Јосип Кардум, а за таборника Миро Слишковић, студенти из Приједора. Др Коловрат није се дуго задржао у Приједору, дужност котарског предстојника убрзо преузима др Бранимир Лукатела, а заједно са њим стиже у Приједор и одред од 62 усташе на челу са Славком Дасовићем. Судећи по наведеном извјештају, Дасовић долази у Приједор средином мјесеца маја. Поред њих значајну улогу у Приједору имао је и жупник Јосип Кауриновић. Kaкав је човјек био Кауриновић, говори изјава жупника приједорског Mилана Боројевића: “Жупник у Приједору Јосип Кауриновић био је усташа и ватрени „мисионар“, који је веома непријатељски иступао против српског народа одмах првих дана усташких недјела i звјерстава.“[7] О њему говори и извјештај судије Мехмеда Садиковића од 19.августа 1942.године, „Према савјетима Кауриновића били су ухапшени православни свећеници. Он учествује и у убиствима и обилази властиту жупу оборужан пушком.“[8]
Какво вријеме наступа прије свега за Србе, а затим и за све оне који се не покоре новој власти, било је јасно из низа законских одредби донешених по проглашењу НДХ. Све ове одредбе ишле су на руку усташкој власти у Приједору која почиње са пљачком, хапшењима, убиствима, расељавањем и свим осталим мјерама за уништење српског народа. Поред тзв.српске контрибуције која је најчешће била неподношљиво висока, уведена је и пљенидба јеврејске имовине. Од новца добијеног на овај начин финансирани су разни прљави послови, а дио новца одлазио је и лично Виктору Гутићу. Међутим, убрзо ће се показати да је пљачка била мањи проблем грађанима Приједора, јер су врло брзо услиједила и прва убиства.
Како се наводи у поменутом документу, средином мјесеца маја пуштени су од усташких власти у Бања Луци и стижу у Приједор: Вукашин Четић, Драгутин Tубин, месар Тоне из Љубије и још један бравар које Дасовићеви људи одводе под Чараково, у близини Приједора, и у шуми у близини куће Јосипа Церића сву четворицу убијају. То је прва невина крв проливена по усташама у овом мјесту.[9] Заједно са овим жртвама помиње се и православни свештеник из Љубије, Живко Даниловић, али на основу изјаве његове удовице дате Земаљској комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Београду, 16. 04. 1945. године, јасно је да је свештеник Даниловић убијен другом приликом.
„ 1941 год. по капитулацији Југославије, када су усташке банде развиле свој злочиначки рад против српског живља, 1. јуна 1941. год. дошле су усташке банде у рудник Љубија и одвеле мог мужа Даниловић Живка, свештеника, стар 47 год., отац једног дјетета, вјере православне. По лишењу слободе усташе су га одвеле у Бања Луку у затвор у Црну кућу и одатле га исте ноћи извеле код Врбање у Бањој Луци и на најстрашнији начин убили. На моје преклињање да мог мужа сахраним, и када сам видјела леш који је био у води, видјела сам на сљепоочници да је ударен тупим предметом а за вратом је имао видну рану од ватреног оружја.
По чијем наређењу је убијен мој муж не знам, али знам да је најокорјелији зликовац у Љубији били Леополд Хитл, чиновник у руднику, родом из Зенице.“[10]
Злочини и масакри настављају се током маја и јуна мјесеца. У Козарцу и околини ухапсили су 144 лица, везане их дотјерали до жељезничке станице Козарац и смјестили их у шталу др Цвијића, одакле су у групама отпраћени на губилиште. Тада је главни усташа у Козарцу био Хусеин Мујагић.[11]
Да убиства нису вршиле искључиво усташе може се закључити на основу прогласа упућеног грађанима Приједора, од стране њемачке команде у Приједору:
„По наредби команданта њемачке војске у Приједору саопћава се грађанству следеће:
Од стране српских четника рањена су три њемачка војника, која су припадала јединици њемачке војске, која се налази на подручју овог котара, а што се догодило на подручку котара Сански Мост.
Због тога је стријељано три стотине Срба, по њемачкој војсци на подручју потоњег котара.“[12]
Након одласка Лукатела из Приједора[13], долази на његово мјесто Ђердић, а првих дана јула 1941. године, одлази и задња јединица њемачке војске из Приједора и тада наступа прави терор усташких власти. Котарска област губи сваки ауторитет, суд престаје да ради, усташе постају све моћнији. Усташки логор свесрдно помаже полицијски чиновник Мате Павишић из Загреба.[14] За грађане Приједора, нарочито за Србе, наступају још гори дани, јер показаће се да дотадашња убиства и пљачке нису била ништа у поређењу са оним што је услиједило у јулу и августу. Клања у Приједору почела су 20. 07. 1941. године. Убијањем људи руководио је католички богослов Пинто.[15] Овдје је употребљен сасвим посебан начин убијања. Католички богослов је први убио једног човјека на улици из пушке, а затим је почела серија убијања на улици, у башти, на кућном прагу и свуда гдје су се православци тог момента затекли. Највећи број православаца убијен је, а касније поклан у непосредној близини Приједора. Жртве су закопане у разне рупе.[16] Људима су везане руке на леђа, а клања су вршена са предње стране. Клања са задње стране врата вршена су само над неким појединцима, што је зависило од крвника који је клање вршио.[17] О злочинима у јулу и августу мјесецу сачувани су многи подаци. О овим покољима говори се и у једном документу пронађеном у архиви избјегличке владе у Лондону,где се између осталог наводи да је у Приједору на Уријама, убијено одједном 400 сељака, доведених из села 31. јула и 1. августа 1941. године. Сва ова убиства која су, судећи по наведеном документу, почела у 8.30 ујутру 31.07.1941. године и трајала до 11 сати прије подне, дана 2.08.1941. године, била су праћена пљачком. У овим покољима нису била поштеђена ни дјеца. У поменутом извјештају наводи се да су тих дана убијени и син Љупка Деспота, стар 10 година и глухонијеми Милован Радетић. Паралелно убијању у Приједору вршено је убијање и у Љубији, али неке Србе доводили су у Приједор и ту убијали. Управитељ покоља у Љубији био је тадашњи логорник Хикл, као и усташе Сулејман Бешић, Недељко и Иво Орловац из Љубије.[18] Други дан убијања долази једна група њемачке војске из Бања Луке, обавјештена од неких грађана Приједора о убијању, слика убијене по улицама, али се исти дан враћа у Бања Луку а да ништа није подузела. Претпоставља се да је у овом периоду побијено у Приједору и околини око 1500 људи.
Када је ријеч о овим покољима важно је поменути и покољ на Заједницама, засеоку у близини Козарца, гдје су усташе из Козарца, предвођени Мујагићем, крајем јула и прва два дана августа, на најсуровији начин, сјекирама побили становнике из сљедећих села: из села Бабићи 17 људи, Балте 5, Бистрице 4, Дера 17, Доњи Гаревци 22, Доњи Орловци 7, Доњи Гаревци 13, Јаруге 14, Камичани 5, Козарац 3, Ламовита 32, Петров Гај 3, Трнопоље 30, укупно 172. Комплетан списак са именима покланих налази се на споменику овим жртвама подигнутом на Заједницама. Међутим, овај догађај остаће недоречен јер је о њему сачувано недовољно података. Претпоставља се да је број људи убијених на Заједницама много већи, чак 420 људи, али је остала имена немогуће утврдити, јер су у питању људи довожени из удаљенијих мјеста.
Иако је до 3.08.1941. године, завршена серија клања у Приједору и околини то није значило крај страдању народа у Приједору. Даље страдање цивилног становништва било је углавном везано за офанзивне акције њемачке и усташке војске, против устаника и народа Козаре. Све ове офанзиве, почевши од тзв. Румлерове офанзиве у другој половини августа, затим офанзиве у октобру и новембру, биле су праћене пљачком и убијањем цивилног становништва, при чему нису била поштеђена ни дјеца.
По свему наведеном може се закључити да се страдање цивилног становништва Приједора у 1941. години, може подијелити на два периода: период прије дизања устанка (за почетак се узима крај јула и почетак августа) и период након дизања устанка, када је страдање становништва било везано за офанзивне акције.
СТРАДЊА И ПОКОЉИ 1942. ГОДИНЕ
Страдање становништва општине Приједор као посљедица офанзивних акција непријатељске војске настављено је и 1942. године, током фебруарске офанзиве, или операције „Приједор“ како је још називана. И ова офанзива праћена је пљачком, паљењем села и убијањем становништва дуж цесте Босанска Дубица – Приједор, куда су прошле њемачке, усташке и домобранске снаге. У јануару 1942. године, води прву акцију на Приједор потпуковник Сеферовић, а бојник Љубомир Звонко Наређује убијање, паљење и пљачку. Ова акција вођена је на козарска села. Другу акцију у фебруару 1942. године, води надпоручник Кљајић Светозар и врши стријељање, паљење и пљачку у селу Цикотама све до воларске цркве.[19]
„Гдје год су непријатељски војници стигли, све је било уништено. Крвници су налазили по кућама пиће, напијали се, убијали и оргијали.“[20]
Међутим, за вријеме офанзиве на Козару јуна-јула мјесеца 1942. године, становништво не само Приједора, него и цијеле Козаре и Поткозарја, доживјело је један „нови“ начин страдања. Како су сва дотадашња страдања била резултат покоља по улицама, њивама, кућама, гдје се ко затекао, овога пута сазнавши да се спрема још једна офанзива, а знајући о каквој се војсци ради, народ је напуштао своје домове и повлачио се у Козару. Масован покрет становништва почео је 14. јуна, када су снаге 1. и 2. горског здруга 1. горске дивизије отпочеле са наступањем према Козари.[21] Претпоставља се да се у збјегу на Козари нашло око 80.000 људи из свих општина Козаре и Поткозарја, али како је у раду ријеч само о страдању становништва приједорске општине, овом приликом се наводе само мјеста, (збјегови) у којима се нашло становништво ове општине. Становници села Ламовите, Бабића и Омарске били су у предјелу Малог Kусача, у шуми са сјеверне стране Виса и Голе Планине. Само из ових села у збјегу је било од 10.000-12.000 људи.[22] Становништво дијела приједорског среза од Козарца до Приједора, и од цесте Приједор – Босанска Дубица, налазило се око Маслин баира, на Градини, на Команди и око Мљечанице.[23] Риједак случај је био да је нека породица остала у селу на кућишту, осим села испод цесте Приједор – Козарац, која нису бјежала у Козару. Тешко је утврдити тачан број становника приједорске општине који су се нашли у Козари, али је сигурно да су сви који су се нашли у збјегу преживјели страхоте и ужасе ове офанзиве. Усљед временских непогода, скоро непрестаних пљускова, глади, жеђи, непријатељског бомбардовања један дио становништва у збјегу није преживио Козару. Они који су имали више среће успјели су да се извуку, заједно са партизанима, приликом пробоја обруча. Први пут ноћи између 18/19. 06., преко Горњег и Доњег Јеловца, изведено је од 2.000 – 3.000 људи, жена и дјеце, а 23/24. јуни, изведено је из обруча на Козари око 4.000 – 5.000 људи.[24] Поред овога било је и самоиницијативног бјежања из Козаре гдје год се за то указала прилика, све до 25. јуна, када је непријатељ потпуно стегао обруч око Козаре. Како је након овог датума настала још тежа ситуација за народ , рањенике и борце у Козари, то је 3/4 јули, поново организован пробој. На сектору непријатељских положаја у рејону Горњег Јеловца, непријатељ је био радзбијен и створена је бреша кроз коју се успјело извући око 10.000 људи. Они који су успјели да преживе у Козари, по завршетку офанзиве, средином јула, заробљени су и одведени у логоре из којих се већина није вратила. Они који су се налазили у збјеговима најближим Приједору, довођени су у приједорски логор. Не може се утврдити колико је тачно Приједорчана доведено у овај логор, али се по сачуваним извјештајима зна да је у овај логор након офанзиве доведено око 4.000 људи, жена и дјеце. Какво је стање било у логору у Приједору, може се закључити на основу извјештаја Михаила Комуницког, чиновника Министарства удружбе, који је у пратњи доктора Оскара Турине обишао 25.јула 1942. године, сва сабиралишта народа са Козаре и у ком наводи изузетно тешко стање у сабиралишту код Новске и у Приједору. „ Обишли смо и логор у Приједору који је тада припадао јасеновачкој управи. И овдје на циглани лежало је око 4.000 заробљеника, међу којима је било више од 2.500 дјеце. Она су била у очајном стању. Очи су им биле сухе и испијене. Дјеца нису више имала снаге ни за плач.“[25] На основу спискова страдалих цивила општине Приједор, може се закључити да је знатан дио становника приједорске општине одведен у логоре у Јасеновцу и Земуну. Након завршетка офанзиве они који су преживјели тзв.“ чишћење „ Козаре, скривени по јарцима и шуми, и они који су се извукли у ноћи пробоја, немајући куд, поново се враћају својим кућама. О стању у Козари за вријеме офанзиве свједоче и записници преживјелих састављени код Н. О. О. у кривичном поступку против усташа и Њемаца: „Навалом велике непријатељске офанзиве на Козару, љета 1942. године, ја сам са фамилијом избјегла у шуму, и када је војска наишла ухватили су мога мужа Ђуру, старог 50. год., дјевера Сретка, старог 47 год. и отјерали их у логор. О њима ни данас ништа не знам.“[26] „Навалом велике непријатељске офанзиве на Козару, 1942. год., ја сам са фамилијом побјегла у шуму гдје ми је двоје дјеце пропало, и то Посава стара 7 год., и новорођенче. Они су умрли у шуми усљед временских непогода и прехладе.“[27]
ПОКОЉ У ПАЛАНЧИШТУ И ЈЕЛОВЦУ
За разлику од покоља у Заједницама о коjем је сачувано веома мало докумената на основу којих би се добила приближна слика догађаја, за покољ у Паланчишту и Јеловцу сачувано је доста података на основу којих се може добити скоро јасна слика овог догађаја. Као што је познато 20. октобра 1942. године, њемачка војска ушла је у село Велико Паланчиште, затим дио села Мало Паланчиште и Јеловац и покупила све становништво која је овдје затекла, без обзира на године и узраст и у колони одвела у засеок Вучковићи у Великом Паланчишту. Истог дана овај народ преузима једна усташка сатнија. Након тога усташе издвајају мушкарце и одводе у сточни тор код Славка Вујичића, а мало даље од тог мјеста, у двориште и кућу Љубана Вујичића, смјештају жене и дјецу. Дана 21. октобра, ушташе почињу са клањем и убијањем мушкараца. Убијање је вршено тупим предметима: камама, сјекирама, маљевима и сл. Када су завршили са мушкарцима, почели су одвајати групу по групу жена и дјеце на разне локације у селу. Начин убијања био је исти, с тим што су жене прво силоване. Након покоља комадант њемакхих јединица у Приједору наредио је да се спроведе истрага. На основу извјештаја командира усташке жандармеријске станице у Приједору, Јанеза Михалића, види се тачна слика догађаја.“Установио сам да је њемачка команда преко својих људи једну рупу откопала и из исте извадила 62 леша жена и дјеце, који су сви поклани и разним мукама мучени, у тијело им дрва забадана, женскињама сисе резане, очи вађене, и другим мукама их патили. Ниједно у тој рупи није из пушке убијено, него на овакав начин. Друге рупе Њемци нису откопавали, али се рачуна да су их побили око 300 особа. Село је остало потпуно пусто и на све стране се пљачка“[28] Да су у овом злочину поред усташких, учествовале и њемачке јединице, види с из извјештаја о разоружању 2. сата VIII. усташке бојне у Приједору.“2.сат се налазио на положајима на подножју Козаре, код Паланчишта од како су свршиле борбе на Козари у којима је такође судјеловао са читавом бојном. 25.X. у јутро дошао је теклич једном воду 2.сата са налогом заповједника Einsatz staffela/усменим/, да је потребно журно ликвидирати заробљенике будући да је магла па би се заробљеници могли разбјежати. 13. људи 2.сата је то без знања поручника Батинића, а будући да је према горњем требало журно радити, извршило налог заједно са припадницима Е.С. Касније је само 6 припадника 2.сата помогло припадницима Е.С. покопати лешине. Дакле свега 13 људи 2.сата по налогу заповједника Е.С, без знања свог заповједника, присуствовали су том догађају, односно судјеловали заједно са Е.С.“[29] Имена усташа који су учествовали у овом злочину виде се из извјештаја заповједника VIII. усташке дјелатне бојне, у ком се између осталог наводи „На то ми је допуковник фон Ведел ( fon Wedel) рекао, да је заповједник 2.сата потребан ради саслушања, јер је цјелу ствар предао Њемачком ратном суду, те се код њемачког оружништва у Приједору, налазе 7 војничара припадника 2.сата VIII. Усташке дјелатне бојне и то: доројник Илија Томић, који је одликован са 2 одликовања за храброст по Поглавнику. Надаље војничари чаркари: Звонко Муричић, Никола Римац, Рефик Картол, Дујо Младина, Јуре Брун и Јуре Нујић.[30] Да убијање Срба није ни за Њемце ни за усташе представљало никакав злочин и да су на овакве догађаје већ били навикнути, види се из истог извјештаја: „ У даљем разговору фон Ведел (fon Wedel) ми је рекао, да није разоружао усташку сатнију због покоља у Паланчишту, већ ју је разоружао због тога што је сат почео гунђати и није се стеговно према њему понашао, као њемачком заповједнику, који у том дијелу води акцију.“[31] А да су сви Срби, без обзира да ли су у питању жене и дјеца, сматрани за непријатеље НДХ, и да није сматрано за злочин убити Србина, да такво убијање није вриједно ни суђења, потврђује извјештај заповједника-заставника Адамовића, упућеног заповједнику VIII Усташке дјелатне бојне: „ Сатниче, молим Вас настојте, да се дечки што прије пусте из затвора, зар је злочин уништити непријатеља Домовине своје.“[32] Истога дана извршен је покољ на више мјеста и у селу Доњи Јеловац. Према кориштеним списковима у овом покољу убијено је 388 житеља Великог Паланчишта, од чега 205 дјеце, из Малог Паланчишта 94 људи од чега 58 дјеце. Из дијелова села Горњи Јеловац који су на самој граници са Великим Паланчиштем, доведена је у Велико Паланчиште 41. особа и ту убијена, што значи да су у овом покољу убијене 523 особе из ова три села, од чега 263 дјеце. Тачан број убијених приликом овог покоља у Горњем Јеловцу тешко је утврдити, јер је ово село страдало приликом сваке непријатељске офанзиве, с обзиром да се налази уз цесту Приједор-Дубица. Због таквог положаја ово село претрпјело је велике губитке од 563 страдала мјештанина. Од тог броја страдало је 250 дјеце. На основу кориштених спискова страдалих цивила зна се да је њих 264 страдало је у самом селу, од чега 128 дјеце. Остали су већином страдали у разним логорима. С обзиром да је укупан број страдалих цивила из села Велико Паланчиште 450 људи, од чега 222 дјеце (рачунајући убијене у покољу и цивиле страдале на други начин у Козари, Јасеновцу, итд.), а из Малог Паланчишта 118, од чега 64. дјеце, што укупно чини 568 људи, види се да је овај злочин за сва наведена села био кобан. Многе породице које су живјеле у овом селу су након овога нестале. Највише је страдала породица Бановић, ( најбројнија у овом селу, због чега су поред презимена носили надимке Лулаши, Шарићи, Пуљићи, итд.). Њих 110. из Великог Паланчишта и 62. из Малог Паланчишта изгубило је живот овом приликом. По попису из 1931. године, у Паланчишту је живјело 6.224 људи, а по попису из 1948. године, 2.783 људи, што значи да је у периоду између ова два пописа село Паланчиште изгубило 3.441 особу. Ако се узме у обзир да је један дио становништва у наведеном периоду умро природном смрћу и да у овај број треба урачунати и војне жртве(што овом приликом није обрађивано),ипак се може закључити да је број страдалих цивила у овим селима знатно већи него што се на основу постојећих спискова може утврдити.
ТАБЕЛАРНИ ПРИКАЗ СТРАДАЊА ЦИВИЛНОГ СТАНОВНИШТВА ПРИЈЕДОРСКЕ ОПШТИНЕ ОД 1941 – 1945. ГОДИНЕ
ТАБЕЛА 1.
Цивилне жртве са подручја општине Приједор 1941 – 1945. година
| 1941 | 1942 | 1943 | 1944 | 1945 | Укупно: |
| 916 | 3.247 | 291 | 171 | 28 | 4653 |
| 19,6% | 69,7% | 6,2% | 3,6% | 0,6% |
ТАБЕЛА 2.
Дјеца жртве рата 1941 – 1945. године са подручја општине Приједор
| 1941 | 1942 | 1943 | 1944 | 1945 | Укупно: |
| 40 | 874 | 134 | 52 | 5 | 1105 |
| 3,6% | 79,0% | 12,1% | 4,7% | 0,4% |
ТАБЕЛА 3.
Национална структура цивилних жртава
| Укупно страдалих: | 4653 | % |
| Срби | 4404 | 94,6% |
| Муслимани | 174 | 3,7% |
| Хрвати | 30 | 0,6% |
| Јевреји | 39 | 0,8% |
| Украјинци | 4 | 0,08% |
| Чеси | 2 | 0,04% |
АУТОР: Марина Љубичић
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
ИЗВОРИ:
Архив Републике Српске, Попис становништва од 31. марта 1931. године
Архив Републике Српске, Среске комисија за испитивање ратних злочина окупатора (и њихових сарадника) Паланчиште(1941 – 1945), кутија 1
Архив Републике Српске, Среска комисија за испитивање ратних злочина окупатора (и његових помагача) Приједор 1945; кутија 1-4
Архив Музеја Револуције на Мраковици:
Izvješće br.130/42, F18/63
Izvješće zapovjednika VIII. Ustaške djelatne bojne od 7. XI.1942, F18/62
Izvješće o razoružanju 2.sata VIII. Ustaške bojne u Prijedoru od 5. XI.1942, F18/68
Ustaški logor u Prijedoru, oglas broj 388/41, F16/3 Музеј Револуције на Мраковици, Картони Завода за одгој глухонијеме дјеце Загреб, Илица 81
Horvat, Z. Štambuk, Dokumenti o protunarodnom radu i zločinima jednog dijela katoličkog klera, B.Luka 2006.
СПИСКОВИ ЦИВИЛНИХ ЖРТАВА:
СУБНОР Приједор, Списак цивилних жртава општине Приједор Матични уред Приједор, Матичне књиге умрлих 1941 – 1945 .година
Miletić, Ubijeni u koncentracionom logoru Jasenovac 1941 – 1945, Jagodina, 2008.
D.Lukić, Rat i djeca Kozare, Beograd, 1984
D.Lukić, Bili su samo djeca, Jasenovac grobnica 19.432 djevojčice i dječaka, II, Beograd 2000.
Д.Лукић,Деца на ломачи рата у НДХ 1941 – 1945, Именословник 74.762 жртве млађе од 14 година, Београд 1988.
Р.Милосављевић, Дјечији усташки концентрациони логор Јастребарско, Јагодина 2008.
Списак жртава Јадовно, интернет страница Удружења жртава Јадовно
ЛИТЕРАТУРА:
Д. Лукић, Родитељ покошеног нараштаја, Београд 2008.
Ćurguz, M. Vignjević, Kozarski odred, Prijedor 1982.
Čaušević, Ustaška vlast i teror na Kozari, Prijedor 1984.
Baškot, Prijedor u NOB-i, Prijedor 1987.
[1] Архив Републике Српске ,Попис од 31. марта 1931. године
[2] Архив Републике Српске ,ИЗВЈЕШТАЈ О НЕПРИЈАТЕЉСКИМ АКЦИЈАМА И ЊИХОВИМ ЗЛОЧИНИМА НА ТЕРИТОРИЈИ КОЗАРЕ У ВРЕМЕНУ ОД 6=IV=41 ДО ДАНАС, у даљем тексту ИЗВЈЕШТАЈ О НЕПРИЈАТЕЉСКИМ АКЦИЈАМА
[3] Музеј Револуције на Мраковици, Oglas ustaškog logora u Prijedoru 388/41 ,F18/273
[4] Исто
[5] Данас простор на ком се налази Геријатријски центар и црква Светог пророка Илије у насељу Урије
[6] ИЗВЈЕШТАЈ О НЕПРИЈАТЕЉСКИМ АКЦИЈАМА
[7] Ј. Хорват, З. Стамбук, ДОКУМЕНТИ О ПРОТУНАРОДНОМ РАДУ И ЗЛОЧИНИМА ЈЕДНОГ ДИЈЕЛА КАТОЛИЧКОГ КЛЕРА, Б. Лука 2006, стр.164.
[8] Исто
[9] ИЗВЈЕШТАЈ О НЕПРИЈАТЕЉСКИМ АКЦИЈАМА, стр. 3
[10]Архив Републике Српске, Записник састављен у IX реонском повереништву Земаљске комисије Србије за испитивање ратних злочина окупатора и њихових помагача на дан 16. IV. 1945. год.,
[11]Изудин Чаушевић, Усташка власт и терор на Козари 1941 – 1942. године, НП „Козара, 1979. године, стр.107
[12] , Mузеј Револуције на Мраковици, Ustaški logor u Prijedoru, broj 388/41, F16/32
[13] Лукатела је ухапшен ради малверзација које је радио заједно са Дасовићеми спроведен у затвор у Бања Луци, али је по доласку у Бања Луку узео собу у хотелу Палас
[14] ИЗВЈЕШТАЈ О НЕПРИЈАТЕЉСКИМ АКЦИЈАМА, стр. 4
[15]И. Чаушевић, Усташка власт и терор на Козари 1941 – 1942. године, стр. 108
[16] Исто
[17] Исто
[19] Исто, стр. 6
[20] Козара, књига 4, Београд, 1978. године, стр.348
[21] Д. Ћургуз, М. Пекић. Козарски одред, Приједор 1982. године, стр. 384.
[22] Исто, стр. 788
[23] Исто
[24] Козарски одред, стр.787
[25] Д. Лукић, Родитељ покошеног нараштаја, Београд 2008, стр. 42
[26] Архив Републике Српске, Комисија за испитивање злочина окупатора и његових помагача при О.Н.О.О. Паланчиште, кутија 1
[27] Исто
[28] Архив војно-историјског института, 4-63,76
[29] Архив музеја Револуције на Мраковици, Izvješće o razoružanju 2.sata VIII. Ustaške bojne u Prijedoru, od 5.XI. 1942.,F18/68
[30] Архив музеја Револуције на Мраковици, Izvještaj zapovjednika VIII. Ustaške djelatne bojne, 7.XI. 1942.,F18/62
[31] Исто
[32] Архив Музеја Револуције на Мраковици, Izvješće broj 130/42, F18/63
Рад је објављен у: ГОДИШЊАК МУЗЕЈА ЖРТАВА ГЕОЦИДА, Београд, 2014, 21-32.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.