Свакодневни живот Дубичана у СФР Југославији

Са појачаном индустријализацијом босанскодубичког подручја у другој половини 1950-их започео је и јачи прилив сеоског становништва у град. Убрзо се осјетио недостатак стамбеног простора што се рјешавало подизањем радничких станова. Изградња првих зграда за радничке породице почела је нешто раније. Двије велике зграде, са по шест станова, завршене су у априлу 1948. године. До краја 1950-их у Југославији су углавном грађени лоши, нефункционални и до пола довршени станови. Схватања нових власти о посебној улози жене у изградњи социјалистичког друштва одразила су се и на архитектуру станова, па су пројектоване мале кухиње, вјерујући да ће се исхрана породица одвијати углавном у мензама. Можемо рећи да је овај тренд на босанскодубичком подручју настављен и у каснијим годинама када су изградњу станова углавном преузела друштвена предузећа.

Повећањем броја становника у граду поставило се питање обезбјеђивања боље здравствене заштите. У Југославији је 1946. донесен Закон о социјалном осигурању радника, а четири године касније осигурање је проширено на њихове породице. Здравствена заштита је 1959. проширена и на пољопривредно становништво. У складу са овом политиком среске власти су 1948. подигле нову Здравствену станицу, која је у свом саставу имала породилиште. Због слабе опремљености и мањка љекара Дубичани су здравствену заштиту били принуђени да траже и у градовима у околини. Здравствена станица 1970. прерасла је у Дом здравља, када су изграђени нови болнички објекти, чиме су услови лијечења знатно поправљени. Од 1981. Дом здравља у Босанској Дубици налазио се у оквиру Медицинског центра у Босанској Градишци.

Незаобилазни дио одрастања, поготово током основне школе, било је чланство у Савезу пионира Југославије (основан 27. децембра 1942. у Бихаћу). Пионир се постајало у доби од шест или седам година, тј. уписивањем у први разред основне школе, па све до 13 или 14 година када се приступало омладинским организацијама. У босанскодубичком срезу постојала су два пионирска љетовалишта која су обилазили ђаци из цијеле бањалучке регије. Село Слабиња је у љето 1947. изгледало као мали пионирски камп. Више од 50-оро дјеце из Бање Луке, Јајца, Кључа, Цазина и Мркоњић Града овдје је провело дио свог љетног распуста. Из дневника једног од пионира сазнајемо како је то изгледало. „Устао сам у 6.30 сати. Послије умивања имали смо фискултуру, па доручак. Тачно у 8 сати цијели наш одред, постројен у ставу мирно, поздравља дизање наше пионирске заставе. Ја сам сав сретан када видим заставу како се лепрша горе на стубу који је висок преко 10 метара, а којег смо донијели из шуме…Послије ручка смо сви са нашом учитељицом отишли на Уну да се купамо. Онда смо се играли игре „између двије ватре“.

Општа моторизација југословенског друштва започела је 1955. када је крагујевачки завод „Црвена застава“ склопио уговор са италијанским ,,Фијатом“ захваљујући којем се на тржишту појавила „Застава 750“ познатија као фићо. Аутомобили су ускоро постали статусни симбол и најскупљи производ у приватном власништу, који је доста говорио о његовом власнику, стандарду и начину живота. На појаву „лимених љубимаца“ није остала имуна ни Босанска Дубица. Прво ауто-мото друштво у Босанској Дубици основано је 1954. године. Носило је име народног хероја Фадила Шерића. Друштво је 1956. организовало први курс за невозаче који је трајао четири мјесеца, а за који је владало велико интересовање, посебно код омладине. Од 34 кандидата завршни испит положило је 23.

Један од статусних симбола од 50-их и 60-их година постао је и телевизор. Смјештен на истакнутом мјесту, у дневном боравку, окупљао је чланове породице у тренуцима одмора. Први редовни преноси телевизијског програма у Југославији почели су у другој половини 1950-их година. Телевизори су у овом периоду стигли и у Дубицу. Први телевизор налазио се у читаоници у Босанској Дубици. Добар сигнал и бистра слика одушевили су Дубичани, који су ускоро тежили да објезбиједе више телевизора за своју општину. Други телевизор почео је да емитује програм у Кнежици 1959. на дан обиљежавања 40 година од оснивања КПЈ. Забиљежено је да су Кнешпољци током првог преноса пратили свечану сједницу ЦК и приредбу „Сјети се друже“. Исте године телевизор су добили и у Драксенићу што је био трећи телевизор на територији општине. Крајем 1960-их и почетком 1970-их телевизор је постао свакодневица грађана Југославије. Према статистичким подацима 1972. у просјеку је у Босни и Херцеговини на 14 становника долазио један телевизор. Кабловска телевизија са осам програма у Босанској Дубици уведена је 1989. године.

У вријеме одмора Дубичани су често боравили на спортским теренима бодрећи локалне клубове. Фудбалски клуб „Борац“ основан је 1936. на иницијативу кожарских радника у Дубици. Током Другог свјетског рата велики број играча изгубио је живот да би у ,,Другој Југославији“доживио обнову у саставу Спортског друштва „Борац“. Са више или мање успјеха такмичио се углавном у нижим републичким лигама. Посебна част указана је играчима Борца 1951. приликом отварања новог стадиона када је одиграна пријатељска утакмица против београдског Партизана. Рукомет је био веома популаран спорт међу Дубичанима. Поред мушког рукометног клуба „Партизан“ (основан 1960) од 1964. постојао је и женски рукометни клуб „Кнежопољка“. Развоју „малих спортова“ свакако је допринијела и изградња модерног спортског центра код кина „Козара“ 1972. године. Спортска дворана, у самом центру града, завршена је у потпуности 1986. године.

Једна од љепших зграда у Босанској Дубици, Дом културе, изграђен је 1953/54. године. За његову изградњу утрошено је више од 10 милиона динара. У саставу дома налазила се позоришна и кино сала са 420 мјеста. Дубичани су често посјећивали Дом културе, поготово током смотре умјетничко-културног рада. Посебно је била интересантна смотра 1955, која је трајала пет дана, а Дубичани су могли видјети драмске, фолклорне и тамбурашке групе са подручја среза. Међу драмским групама посебно се, својом изведбом позоришног комада „Дијете Грујица“ Јураја Букше, издвојила група из Мурата. Фолклорашке групе из Горњоселаца, Слабиње, Пухала и Урије-Јежевице оставиле су такође лијеп утисак. Нису само домаће групе гостовале у Дубици. Ансамбл позоришта „Београдска комедија“ у августу 1955. посјетио је Дубицу, те се у Дому културе представио са двије представе, „Дјевојка из народа“ и „Посао са Америком“. Дубичани су са великим одушевљењем испратили обје представе. Исте среће нису били бањалучки глумци који су изводили представу „Незгоде у браку“ 1956. године. Како је један бањалучки новинар оцијенио „сладуњаве и голишаве скечеве Козарчани су извиждали и тиме показали да обичан здрав народ зна да разликује шта је здрава умјетност“.

Важну улогу у културном оплемењивању Дубичана имала је и „Среска читаоница“ која се налазила у центру града. Одлуком Скупштине општине 30. марта 1964. читаоница је прерасла у „Општинску народну библиотеку“. Од 1976. библиотека се налазила у саставу Радничког универзитета, који је 1983. преименован у Центар за информисање и културу Босанска Дубица.

Најбољи опис живота младих Дубичана у граду 1970. дала је Дубичанка Нада Ковачевић у „Гласовој“ анкети „Како се забављају млади у Босанској Дубици“. „Млади нашег града, осим кино представа, немају никаквих услова за забаву. Оно што посебно забрињава је да град сваки дан има све више гостиона у којима велики број младих у диму и уз чашицу алкохола проводи слободно вријеме. Дубици недостаје један солидан ВИС састав који би свирао на игранкама суботом и недјељом. Нужно је изградити дом и дати му име „Дом младих“. Изградњом једног таквог објекта забавни живот у нашем граду знатно би оживио“.

Приређени одломци из књиге „Дубички 20. вијек“.

Свакодневни живот Дубичана у СФР Југославији