Светосавска светковина у Бањалучкој Богословији (1867. године)

Capture.png
Подели:

 

У новооснованој богословији у Бањалуки у Босни послављен е св. Саве ове године први пут овако:

 

На позив г. Василија С. Пелагића професора, скупила се сва православна србска обштина у зданије богословско, гдје најпре било освећење водице и кољива, у ком е усађено било три велика шећерна крста, и на средњем највећем, био е надпис: „У славу и част св. Сави србском просветитељу, од Бањалучке Богословије 1867.“ Потом е сљедовала благодаритељна химна: „Тебе Бога хвалим.“ После благодаренија гоорио е учитељ слово, при ком е четири пута певано громко многаја љета, кад се спомињало име владајућег цара, честитог везира, преосвештеног митрополита и добротвора, приложника и пријатеља Бањалучке Богословије. Пошто су затим отпоене песме: „Узкликнимо с љубвом светитељу Сави“ (прекроена према мјесту и околностима), и „Егда приде конец вјека;“ изиђу на среду два ученика, и отворе разговор, кога овде од речи до речи наводимо:

 

Борко: Помози Бог, драги брате Раденко!

 

Раденко: Бог ти милостиви помогао, брате Борко; а откуд тебе Србине!

 

Б. Ето пошао сам био у село, да видим моју баштину, пак пролазећи мимо овог вашег и нашег богоугодног и велеважног училишта, чух умиљате и срце потресајуће звуке од пјесама кое до сада нигда чуо нисам, и ако сам овуда више пута на овај дан пролазио; па ме повуче ватрена жеља да видим шта е то, каква свечаност и дивно весеље? кое сваког поштеног Србина и паметног човека обрадовати и развеселити мора, ако само човеченска срца и душе имао буде.

 

Р. Па добро нам дошао, љубезни Србине, Борко! имаш коме хвала преблагоме Творцу, а имаш шта и видити.

 

Б. Али кажи ми молим те брате Раденко, шта е данас и зашто се празнуе тако свечано данашњи дан?

 

Р. Ево зашто драги Борко: прие 630 година, лицем на данашњи дан 14. Иануара, преставио се у вјечност св. Сава први Архиепископ, Просветитељ и највећи Учитељ србскога народа, кои е био син светог Симеона Мироточивог, краља србског Стефана Немање Првога.

 

Б. Прекрасно брате Раденко! Иа мислим да има и других светитеља, кои су од србског народа произашли, али се ни едном таква част неодае и толика свечаност нечини као св. Сави.

 

Р. Истина е, право да е тако. Али треба да знадеш да ни едног Србина небијаше у оно врјеме, кои е тако ревносно светој вјери христовој и просвети људској одан био, као св. Сава. Он е презрео царске позлаћене дворе, оставио величанствено живовање и краљевски престо, па се посветио цркви Христовој, да би тако мили народ свој у православној вјери утврдити и на прави пут просвештенаја извести могао; да би га тим правим и најпоузданиим путем иош љепшој срећи, слави и будућности повео. Он е знао да е тврда вјера и права просвјета и наука највиша моћ и снага, којој ништа одољети неможе, па зато се свом снаогом старао, да му народ његов буде велики у снаги, славан на страни, тврд и постојан у вјери, срећан у дому и држави и сталан у просвјети. Он е тим своимнеуморним трудом, са своим оцем Стефаном Немањом Првим, народ србски приуготовио, да доживи онолику моћ и сјајност, силу и славу, која бијаше у вриеме силног и славног цара србског Душана, ког е држава прие 489 година цватила, која се су три мора граничила; кога се закони за узор правичности и данас у Европи сматрају, а напоследку, ког е држава у оно врјеме била међу осталим државама то, што је данас Русија и Француска. Осим свега тога брате Борко, св. Сава е у подпуном смислу оправдао високо назначеније човека, велики позив пастира стада Христовога, дужност наставника и име Србина. Па ето због шта е заслужио просветитељ србски, да се иош више слави и величанствение празнуе.

 

Б. О слатки брате Раденко! Кад си нам наспоменуо високо назначеније човјека, а ти кажи нам: шта треба човјек да ради, па да оправда високо назначеније свое, кое му е сам Бог опредјелио?

 

Р. Ево шта: Бог е створио човјека за то да прослави свемогуће име његово. А име божие прославиће кад чини добра дјела, која су Богу угодна. А Њему е најугодние то, да ближњима нашима све оно чинимо, што год желимо да нама други људи чине. Осим тога назначение е сваког човјека, или боље рећи, воља е божја да никад незаборављамо, да смо дужни по св. заповести божијој радити за друге људе и за обште благо народа свог онолико, колико радимо за сами себе. Ми ваља да пред очима имамо, као да нам сам свевишњи Творац говори: Смртни човјече! помисли да си земља, да по земљи пузиш, и да ћеш онда кад се ни надао ниси опет у њу отићи. За то непропуштај ни едног минута а да не помислиш: да си на овај свјет го као прст рођен, пак од ништа учинио сам те ишта – учинио сам те разумним и имућним човеком, владаоцем свога имања и отцем своје породице; па зато налажем ти, самртниче едан, да чиниш добра дјела у корист других исто онако, као што сам ја теби учинио; ер знај, самртниче, да си ти, твоја породица и цјело твоје имање на моме длану, па кад узхтем само одма си свега лишен и у бездану низвргнут.

 

Б. Заиста е тако љубезни брате Раденко! ер слушао сам ђе говоре учени људи, да е некакав човјек питао врло ученог едног филозофа: „Шта ради Бог?“ а овај му е одговорио: „Бог обаре великаше и богаташе, а на њиово мјесто подиже сиромахе.“

 

Р. А зашто то, брате Борко?

 

Б. За то, што су многи од одликаша и богаташа заборавили на благодаренија божија: да су они до јуче били нико и ништа. Па зато на њиово мјесто подиже сиромахе, да би се бар они боље владали, заповјести преблагог Творца испуњавали и добра дјела чинили. А кад ови млађи тако исто забораве шта су били, Бог их као милостиви судија, малко попричека, е да би се покајали и поправили, па пошто види да е и овима имање и власт ум заниела, онда с њима исто тако поступа, као и с пређашњима. Ел’ тако брате Раденко.

 

Р. Јесте, љубезни пријатељу тое света и необорива истина.

 

Б. Пак кажи ми, душе ти Раденко, какво е дјело за сваког човјека на овоме свиету најплеменитије и највестије.

 

Р. Хоћу, с драге воље, мој Србине, само ме послушај: Ниедне ствари нема љепше на овоме свиету, ни красние ни плементие, но подизати и срдачно подпомагати школу и цркву, сиротне а добре ученике и осталу сиротињу.

 

Б. Заиста тако е Раденко; ер подизати школе и држати добре и ваљане учитеље, то е код Бога и код паметни људи најпреча, најважнија и најсветија ствар за сваког човјека, за сваку државу и за сваки народ: ер наука, роде мој мили! извор е сваке среће и благостања, она е данашњим даном највећа моћ и снага.

 

Р. Добро брате Борко; али кажи ми: због шта е света племенита ствар подпомагати благодјејанија чинити сиротним и добрим ученицима?

 

Б. За то, Раденко, што су ученици будуће подпора народа; на њима свет остае; од добрих и ваљаних ученика постају добри и честити грађани, ревностни учитељи и пастири стада христова, а од учитеља и свештеника зависи срећа и несрећа свега народа: ер они су живац народни, они су срце народно. Ако су добри ученици и свештеници народни , онда ће и народ бити срећан и напредан, сложан и благополучан, зато што су они руковође њихове. Они су, ако су само трудољубиви и научни, прави разсадници просветне народне, необориви темељ благостања народног, и најачи чувари вјере, езика, и имена народног. Они су, ако само високи свој позив разумију, најтврђи утемељитељи братске љубави, и свете слоге, сагласја и искреног пријатељског повјерења и дружења. Ето зашто е, драги Раденко, најсветија и најблагодарнија ствар подпомагати и благодјеније чинити сиротим а добрим ученицима; ер на оваким младим гранчицама Србство наше остае, и од наставника и старатеља њиови зависи, па да ове младе гранчице обилати плод принесу нашем милом и драгом народу и завичају, езику, вјери и закону.

 

Р. Судећи дакле по томе, учитељско е звание високо и позив е његов врло велики и важан.

Б. Да шта ти мислиш, брате Раденко! Ни едног званиа у држави и у народу нема светиег и важниег за народ, него него што е учитељско, зато што се учитељу повјеравају млађана и невина срца дјечија, да их он научи; васпита и на прави пут наведе. Учитељи су дужни у срца дјечиа, да их он научи; васпита и на прави пут наведе. Учитељи су дужни у срца дјечиа уливати љубав према родитељима и друговима. Њима се препорочују невина и њежна срца, да улију још зарана ватрену љубав према милом и драгом народу свому, према светои вјери и драгоцјеном езику и завичају. Њима се предају непокварене душе, да им иош из мале малоће укорене у срце свету слогу и братску љубав; ер само од те двие рјечице зависи срећа и несрећа народа и друштва човечиега; учитељи напосљедку буде код дјеце вољу и љубав за науком и просвјетом, за коиом се цео данашњи просвјећени свет тако ревностно и озбиљно труди и стара. Да, љубезни брате Раденко, тако е високо и велико звание учитељско; али на жалост мало их имаде, кои знају таи преважни позив оправдати онако, као што треба, него само живе и нешто мало раде да се лебом ране; ер знаи, брате Раденко, учитељ ако е добар и поштен, и ако хоће да колико толико оправда свое звание, треба да е прие свега научан, поштен, смирен, искрен, правдољубив, т.е. да се еднако стара и труди и повјеренои му дужности; од учитеља треба да е далеко пијанство, картање, скитање и псовање, од њега нека е далеко свака смутња, сплетка и лаж, зао што е то само злоћудним и непоштеним људима своиствено. Дакле кад видиш таквог учитеља кои е удаљен од речени порока, тада знаи, да е такав учитељ посланик неба и избрани уд човечанског рода, кои човека човеком учини. И такви учитељи код свију паметних људи заслужују сваку част, похвалу, високо уважење, и сваку помоћ и награду. А напротив они учитељи, кои с вишепоменутим пороцима другују, есу упропаститељи невине дјечице и отровници непокварене младежи; такве учитеље или боље рећи упропаститеље народне просвећени људи и љубитељи човечанства презиру и с мјеста светиње гоне, да неваљалци незапремају оно мјесто, ђе би други способни и честити пуно користи учинити могао.

Р. О, слатки брате Борко, кажи ми имета ти србског: еси ли ти онаи исти Борко, што си самном прие неколико година овце чувао?

Б. Есам брате онаи исти пређашњи; али ми е хришћанско васпитање, света и моћна наука душу и срца облагодарила и свестним ме учинила.

Р. Свемогући Бог нека те живи, премили Србине Борко! Кад си положио такав велики труд, да до те науке дођеш, и срдачно ти благодаримо, што се се потрудио да нам такови ваљани и полезни ствари изпричаш; него молимо само: кажи нам иош штогођ.

Б. А шта више да ти говорим брате Раденко! За сада е довољно казано, само ако то боженствено сјеме буде пало на добру и обрађену земљу, т.е.ако само буде имало поштени, праведни и благородни срца, која су га топло примила и разумјела! – Него при растанку рећи ћу ти иош ово: Ти, драги брате и премили друже, кад се налазиш сваки дан међу народом нашим, божие стране молим те, кажи му: нека своиски озбиљно и наиревностние подиже народне школе, и нек за њи набавља добре и ваљане учитеље; ер знаи роде мои мили! Да е просвјета и наука наивећа моћ и снага, с коиом се све постићи може, и која нетрпи сиротињу. Зато вазљубљени брате, Раденко! Заклињем те живим Богом и предрагим нашим именом србским, и именом свети Немањића, поздрави ми мили и љубезни народ наш, нека с тобом заедно непожали преполовити свое имање подижући просвјету и свету науку, која е кадра црно незнање од нас у бездану стерати, густу таму с очију скинути и учинити нас да будемо људи међу људима!!!

 

После овог разговора пјевали су ученици врло љепо сљедећу пјесму:

О. Раико мило дјете, каква е ово радост, то дивно весеље, коме ли свечаност?

Б. Ова радост, бабо, у част е и славу светитељу Сави, србскога рода глави.

О. Ал’ кажи ми, Раико, какви су то људи, коли е то с тобом?

Б. Ово су нам, бабо, добротвори наши, руковође среће, старатељи наши.

– А ово су овђе, млађани другови, мила браћа Срби, лоза Немањина, потомци Душана. –

О. Бог вас живио, Раико, с ваши наставници, с добротворма школе, кои е помажу.

Б. Амин, амин, бабо; само нека е слоге; амин вишњи Боже!

Живили кои нас помажу, – добротвори школа, – на многаја љета!

После свега овога сви су учестници послужени били кољивом, кое е у част светитељу приуготовљено било.

 

„Светосавска светковина у бањалучкои богословии“, Нови Сад, 1867. Година

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top