ЈАНЧИЋЕВА БУНА 1809. ГОДИНЕ

Јанчићева буна је био устанак хришћана у Босанској крајини током 1809. године под вођством Јована Јанчића. Буна је избила под утицајем дешавања у устаничкој Србији. Циљ буне било је повезивање са устаницима у Србији. Због лоше организације устанак је угушен неколико недеља по избијању, а Јован Јанчић је изгубио живот на самом његовом почетку.

Проблем идентификације: Прва Машићка и Јанчићева буна

Не може се са сигурношћу утврдити када је основана устаничка организација на чијем је челу био Јован Јанчић ни када је почело њено дјеловање. По писању Стојана Бијелића, хроничара Бање Луке и Босанске крајине, у току 1806. године десила се Машићка буна, коју поједини историчари повезују с почетком дјеловања Јована Јанчића. Стојан Бијелић је тридесетих година 20. вијека објављивао чланке у Врбаским новинама. У броју 107. из 1933. године, на петој страни, Бијелић је објавио кратак текст под насловом Машићка буна. Бијелић наводи да је 1806. године избила буна у селу Машићи, највећем селу под планином Козаром. Према његовим наводима, Карађорђе је преко својих људи у Славонији намјеравао да побуни Босанску крајину, да би преко ње ступио у контакт са француским генералом Мармоном, који је у то вријеме заузео Војну крајину. Међутим, Карађорђеви људи нису били способни за овај подухват, а поред тога народ је био веома сиромашан и живио је у великој материјалној оскудици, без било каквих оружаних средстава. На устанак се дигло само једно село под Козаром, Машићи. Као разлог због ког се само ово село дигло на устанак Бијелић наводи да је било у бољем материјалном положају од своје околине, али и да је планина Козара пружала погодно уточиште у случају неуспјеха. Село се такође налазило у близини ријеке Саве и границе са Аустријом.

Када је устанак избио, убрзо се проширила вијест цијелом Босанском крајином. Након пораза турске војске у Србији, на Мишару, августа 1806, босански беговат је био спреман да изврши одмазду над Србима у Босанској крајини. Бројчано надјачани и са мало оружја, Машићани су убрзо били поражени. Један дио је изгинуо у борбама, један побјегао у планину Козару, док су најгоре прошли они који су живи похватани. Они су били погубљени набијањем на колац. Међу ухваћенима су били свештеник и сеоски кнез са 16 машићких тежака. Они који су преживјели и сакрили се на Козари, након кратког времена прешли су Саву и у близини Нове Градишке основали нову насеобину којој су дали име Машићи.

Историчар Ђорђе Микић наводи како је тешко са сигурношћу утврдити да ли се ова буна коју наводи Стојан Бијелић заиста десила 1806. или неке друге године, и да ли је она заиста везана за почетак организовања устанка којему је вођа био Јован Јанчић. Милорад Екмечић наводи да је 1806. године избио већи број мањих буна у Босанској крајини које је Јован Јанчић спремајући устанак настојао да усмјери у једну матицу. Такође, Екмечић наводи да је Јанчићева буна спремана двије, а према неким изворима, и три године. Сходно томе, Машићка буна коју наводи Стојан Бијелић могла би се уклопити у почетак дјеловања Јована Јанчића.

Припреме за устанак

Након пораза на Мишару и погибије многих босанских бегова, турске власти у Босни су страховале од устанка у својој области. Тако је бањолучки муселим наредио да се од хришћана одузме оружје, међутим када су хришћани запријетили да ће се силом одупријети томе, он је одустао од те намјере, па је наредио да се забрани продаја барута и олова хришћанима. Под утицајима из Србије и буђења националне свијести код Срба у Босни, дошло је и до повећане хајдучије на планинама Босанске крајине. Позната су четовања хајдучког харамбаше Рендића са Козаре, који је често долазио у контакте са Србима из Србије и Аустрије. Под њиховим утицајима настале су ослободилачке идеје код најпросвјећенијег дијела становништва Босанске крајине. Историчар Ђ. Микић наводи да ти хајдуци нису били само рајини осветници него и носиоци идеала Првог српског устанка — стварања једне, не само српске, него славјаносрпске државе.

У Босанској крајини захваћеној немирима различитог интензитета и карактера, најкасније почетком 1807. године, почело је дјеловање сарајевског пушкара Јована Јанчића и митрополита Бенедикта Краљевића, чија је мисија била стварање једне устаничке организације у овом дјелу Босне, која би се касније повезала са устаничком Србијом. Поред Јанчића и Краљевића у устаничкој организацији налазили су се још и Тодор Стијаковић, Нико Матаруга, Ђука Бјеловук и Ђурађ Боројевић. Циљ ове организације, осим доласка у контакт са Србијом, био је и добијање подршке једне од великих сила. Тако су Јанчић и његови сарадници долазили у контакте са Француском, Аустријом и Русијом. Током прољећа 1807. године аустријске власти су сазнале да су Срби у Босни спремни за дизање устанка. Међутим, иако је народ био спреман за устанак, вође устаничке организације су га одгађале и уз знатне потешкоће обуздавале народни покрет. За одгађање устанка има више разлога, а један од главних јесте и недостатак олова и барута. Уз све то, Босанска крајина се налазила далеко од устаничке Србије и између њих се налазио густ кордон муслиманских насеља у Спречи и Посавини. Због великих намета и римокатоличко становништво било је спремно да се прикључи устаничком покрету. Тако је извјесни Самарџић, католик из Јајца, ступио у контакт с Карађорђем. Карађорђе му је обећао титулу војводе Босанске крајине у случају да придобије своје земљаке за општу ствар. Током цијеле 1807. године Јован Јанчић је путем својих веза у Аустрији набављао оружје за устанак. Поред пушчаног барута, Јанчић је куповао и барут за топове. Тражио је помоћ у праху и олову од митрополита Краљевића, који је у међувремену био пребјегао у Аустрију. Јанчић је говорио да би могао заузети Бању Луку за недељу дана када би имао довољно праха и олова. Подизање буне је због ових недостатака одложено за 1808. годину.

Сљедеће 1808. настављене су припреме за устанак. Турске власти су слутиле да се нешто спрема међу Србима, тако да су појачале терор над хришћанима Босанске крајине. Срби Босанске крајине постајали су све нестрпљивији и били су спремни да се боре са Турцима. Тако је један српски сељак из Бање Луке 5. маја 1808. убио бањолучког капетана. То је дало повод бањолучким властима да спроведу терор над бањолучким Србима. Преко 300 српских породица било је протјерано из Бање Луке. Многи хришћани су у томе периоду страдали, а даља крвопролића спријечена су залагањем једног бега. Крајем године Краљевић је послао писмо Јанчићу у којем му је обећао олово и барут из Србије, под условом да дигне устанак и да побједи Турке у средњој Босни, док би Краљевић наступио из Србије и заузео Сребреницу. Јанчић није повјеровао у вјеродостојност овог писма, па је тако затражио да Краљевић убудуће ставља свој печат на писма која му шаље. Такође је изјавио да прилике у Крајини тренутно нису повољне да би се устанак могао подићи. Он је наставио да обилази села по Крајини и да агитује за дизање устанка, али исто тако и да се чека повољан тренутак и да се не срља у пропаст.

Устанак

Како је и 1808. година прошла без устанка, притисак на Јована Јанчића постајао је све јачи. Устанак је планиран за крај љета 1809. године. Рачунало се и са српском војском из Србије, која је требало да, продором преко Дрине, ослободи притисак са Босанске крајине и да олакша посао устаницима. Мјесец дана прије избијања устанка 28. августа, аустријским властима је пало у руке Јанчићево писмо упућено у Србију, из ког су закључиле да Јанчић није спреман за устанак, а и сам Јанчић је изјављивао да ће ускоро подићи устанак па макар се сам зубима бранио. До окупљања устаничких чета дошло је 23. септембра 1809. године. Многа села Босанске крајине била су спремна да се придруже устаницима. План устаника је био да се на препад заузму градови: Бања Лука, Градишка, Нови, Дубица, Дервента, Србац и други. Устанак је почео 25. септембра, тако што је сам Јован Јанчић убио једног угледног муслимана. Османске власти су биле спремне на устанак о чијем су евентуалном избијању већ прикупиле обавјештења од доушника међу хришћанима. Већ првог дана устанка, практично и прије него је преузео контролу над устанком, Јован Јанчић је био ухапшен у својој кући и, након што су га иднетификовала двојица хришћана, по кратком поступку погубљен. Остали устаници заплашени и без стварног вође повукли су се у своја села. Једино су се држале Козара и Мотајица, гдје су устанци одолијевали турским нападима све до средине октобра. Римокатоличко становништво Босанске крајине, иако је имало намјеру да се придружи устанку, на крају то није учинило. Послије пропасти устанка, турске власти су у Крајини похапсиле устаничке вође и погубиле их.

Устанак је пропао због слабе организованости самих устаника, недовољно квалитетног наоружања као и због тога што је вођа устанка убијен већ првог дана. Један од разлога које наводи Милорад Екмечић је и тај што су људи око Карађорђа сматрали да је митрополит Бенедикт Краљевић француски ухода па му због тога нису били наклоњени. У саслушању које су извршиле турске власти, Сара Јанчић, Јованова удовица, изјавила је да је Јован имао потпору и од француског генерала Мармона, који га је новчано помогао. Ова буна је била посљедња буна у Босанској крајини која је настала под утицајем устаничке Србије. Након њеног слома, до 1834. године и Поп Јовичине буне није било већих устанака Срба у Босни.

Споменик Машићкој буни, која је судећи по хронолошкој одредници на споменику идентификована са Јанчићевом буном, иако је у исотриографији ова идентификација проблематизована.

(Текст у цјелини преузет са интернет странице Историјска библиотека на адреси: http://www.istorijskabiblioteka.com/art:janciceva-buna )