Тежакбаша, занимљива установа на селу

Подели:

У неким крајевима Босне одржавала се све до аустриске окупације у пуној свежини једна занимљива установа у друштвеном животу села. У неким крајевима она траје и до данас, али нема више ни онога значаја ни оне снаге које је имала раније. То је установа тежакбаше.
Тежаком се у нашим западним крајевима зове човек који ради земљу, оре и копа, дакле земљорадник. Израз баша је турски и значи: глава, старешина. Према томе, тежакбаша је старешина над тежацима, првак међу тежацима, у неком селу или крају, онако исто као што је терзибаша старешина над терзијама у неком граду, екмечибаша над пекарима итд. Само, власт тежакбаше није нигде онаква као власт старешина у појединим еснафима. Иако на изглед установа аграрнополициског карактера ипак је установа тежакбаше имала више верски, обредни, значај.
Због тога што је назив тежакбаша састављен од једног српског и једног турског израза, могло би се помислити да је установа турског порекла. Не може бити сумње да су турци утицали на њу: можда је она за турске владе у неким нашим крајевима оживела и свакако су Турци утицали да се она одржава, али нема сумње, као што ће се видети из даљих излагања, да је ова установа могла бити позната нашем народу и пре доласка Турака, јер је познају и разни други стари и данашњи народи. Има у нас крајева у којима назив тежакбаша није ни познат, али је позната сама установа односно обичај, што такође говори у прилог да је установа из доба пре Турака.
Код нас је ова установа била најбоље развијена у Босни, где се понегде одржала до данас. Тежакбашом је сматран најугледнији и најбољи земљорадник у селу, групи села или у општини, и та част се није постизала нити по наслеђу нити по избору, него – како то рече један писац – „избором без избора“: онај који би се истакао својом честитошћу, вредноћом и успесима у земљорадњи постао би самим тим, а по прећутној жељи и одобрењу своје околине, свог колектива, његовим тежакбашом, првим земљорадником, и на њега би се угледали сви остали.
У Сарајевском Пољу, Височкој Нахији и у Лепеници (пределима у Средњој Босни) установа тежакбаше је била општа све до окупације Босне (1878), али се одржавала у појединим џематима (општинама) до наших дана. У селу односно џемату сељаци би прећутно огласили тежакбашом најугледнијег домаћина, чија је задруга у исто време и најјача и најбогатија. После његове смрти, тежакбашом би постао његов наследник у задрузи само у случају ако је и сам лично достојан и задруга остала у истом стању. Ако би задруга, из које су бивале тежакбаше, осиромашила било у погледу на имање било у погледу на број чланова, самим тим би она престала да даје тежакбаше, и сељаци би прозвали тежакбашом ког другог угледног домаћина.
Иако тежакбаше у тим пределима нису имале никакву власт, ипак су уживале велики углед. Што је особито важно, они су постојали поред сеоских кнезова, које је обично постављала сама власт. Турске власти су позивале тежакбаше на саветовања и ради суделовања у дочецима високих личности. Тежакбаша као угледна личност, јављао се у свом селу као члан суда добрих људи приликом деоба задруга. Главни његов посао био је овај: као искусан и угледан земљорадник он је требало да каже када треба да се почне с орањем и сејањем на тај начин што би он повукао прву бразду у селу. Ако би тежакбаша био спречен да у време кад би се могло почети с орањем оре своју земљу, он би повукао само једну или две бразде, тек да други могу да раде.
У селима у Надвисоком (Подлугови и околина) ни данас неће да „убразде“ пре него што почне прави тежак. Верује се да неће жито родити, ако почне с орањем какав пропалица или сиромах. У Подлуговима се чекало (и 1930) док то почне угледни домаћин Никола Милинковић. У џемату Добују био је последњи тежакбаша Хусејинбег Ганибеговић, у Порјечанима Хаџи-Дервиш Ганић, у Грачаници Мехо Пулић, у Сутјесци Анто Дуспер итд. У Ивници се и сада чека с пољским пословима да их отпочне тежакбаша: 1930 био је то Мехмед Бањић.
И у пределу Рами (Прозорски срез) било је тежакбаша, особито код муслимана. За читав крај око села Дољана био је тежакбаша, последњи који се памти, неки Хасан Тасовац из Дољана. Све до окупације Босне нису почињали пољске послове пре него што он почне. Чуло би се кад ће он почети да сеје, и онда би к њему долазили људи не само из његова него и из Слатине и других села и у своје руке хватали семе које је он бацао, па то семе доносили кућама и мешали са својим семеном. У селу Хелдовима био је тежакбаша из куће рода Хелдова за села Клек, Хелдове, Гревиће, Тошћаницу, Кућане, Лизоперце и Устираму. Он би у време кад треба да се почне пољски посао отишао у џамију у Лизоперце и тражио од имама дову (молитву) „за тежаклука“, па би после молитве рекао људима да могу да почну да раде. Установа тежакбаше у Рами је била толико популарна да се сада у том крају тежакбашом зове срески пољопривредни референт.
У Босанској Крајини био је, по Е. Лилеку, још до краја 19 века а вероватно да постоји и сада, обичај да у сваком селу има човек који први убражђује, а тај је већином најимућнији. Кад се том приликом волови ујарме у плуг, волу дешњаку разбију јаје о чело и вежу му свиле око рога, а на њиви под прву бразду метну јаје. Ови су обичаји с јајима у вези с првим орањем веома распрострањени и независни од установе тежакбаше.
Лилек је забележио да и у Гатачком Пољу, у Херцеговини, нико не почиње орање док најимућнији у селу не повуче и засеје једну бразду. Ако је тај муслиман, онда он волове којима оре заогрне зеленом чохом, а ако је православни, стави воловима јабуке на рогове, узорана бразда се не дрља да би птице могле да позобљу бачена зрна.
Врло драгоцене белешке о тежакбашама и њиховој улози у пределу Јању (код Јајца) оставио је покојни Љ. Пећо, свештеник. у том крају, до пре 100–150 година, код православних Срба су предеони кнезови били у исто време чифчије или први тежаци (тежакбаше), иако то није било обевезно. Без дозволе и благослова тежакбаше нико у том крају не би смео нити хтео да почне ни један тежачки посао, нарочито не орати, сејати, косити, жети и тако даље. На договор, ишли би му домаћини из тог краја пред почетак рада увече с извесним јелом и поклонима, кад би им он дао благослов да смеју да отпочну с радом. Он би обично први пустио макар једну бразду и тако отпочео орање. Код њега би се тада држала заједничка вечера подбразданица и сл.
На Гласинцу се раније гледало који ће „сит човјек“ (имућан) почети да оре. Последњи међу православнима на које се тако гледало били су поп Сава Косорић и Илија Зечевић-Батинић у Вражићима. Код муслимана је у сваком селу био један такав, и све до светског рата се пазило те нико није почињао да оре пре него што би почео тај првак. У селу Кошутници ни сада (1932 г.) нико не почиње пољски посао док га не почне Мухамед еф. Хаџић, а и раније се гледало на Хаџиће. Иначе, на Гласинцу није био познат назив тежакбаша.
У Вишеградском Старом Влаху био је обичај до окупације Босне да сиромашнији не почињу пољски посао пре него што га почне најугледнији домаћин у селу. У околини Зворника и данас чекају да орање почне поштен, добар и срећан домаћин. Тако и у околини Сребренице, где се све до пред светски рат за почетак пољских послова чекало док почне који старији домаћин, имућан и „нафакали“ човек, који има да „састави храну с храном“, тј. који у току године не мора да докупљује жито. У селу Ликарима су се тако све до 1914 угледали на Ибрахима Смаиловића-Демировића. Ако би у селу почео посао први какав сиромах или „танки“, онда нема рода ни берићета за ту годину! Исто је тако било и у Горњем и Доњем Бирчу (околина Власенице): све до светског рата се чекало да орање и друге послове почне неки добар радник и „нафакали“ човек. У Доњем Бирчу се гледало на угледан свештенички род Савиће у Стрмници. У тим пределима није познат израз тежакбаша.
Напослетку, и код православних Срба у околини Дарувара, у Славонији, гледа се ко ће први да почне пољски посао, тј. да га почне неки добар домаћин.
Из примера кога сам изнео види се да код установе тежакбаше преовлађују елементи магиски и ритуални: почетак тежакбашиног орања и других послова праћен је ритуалним радњама, као што су свечани обеди и молитве, а чист магијски карактер имају обичаји да посао треба да почне имућан, сит и уједно „нафакали“ (срећан, коме иде све од руке) човек да се хвата његово семе па да га онда остали сељани мешају са својим итд. Поред тога, и у таквим приликама се врше обичаји и обреди које врше и појединци кад почињу орање и сејање на својој земљи (жртве, заоравање јајета под прву бразду итд.). То је све стога што је орање уопште, а нарочито прво, код свих народа који знају за употребу рала, веома света радња.
Сличних установа и обичаја има и другде у свету и свугде имају иста обележја, те је то доказ да је ова установа код нас, иако засада позната углавном само из Босне и Херцеговине, врло стара. Тако нпр. у старој Атини, пре него што би почело право орање и сетва, извршили би ритуално заоравање у три маха: први пут би свештеници убраздили код светишта Атине (која је, по грчком веровању, изумела рало) у предграђу Скиросу, крај пута за Елеузину, други пут на Рарском Пољу код Елеузине, а трећи пут би убраздили под самим градом чланови рода Бузига који су били у служби богиње Атине Полиас. У Русији почетак сетве има на више места јавни карактер: читаво село бира коцком за то човека „лаке руке“. У Смоленској губернији сетву је отпочињао свештеник после молитве у цркви, и сејао раж сакупљену од свих домаћина и освећену у цркви. Белоруси у Могиљевској губернији поверавају почетак сејања дечаку од 10 до 14. година, који је свечано обучен и тог јутра није ништа јео. У Афганистану и сада буде у пролеће земљорадничка свечаност у присуству емира, који том приликом облачи народно одело и повлачи прву бразду. У Кини је био обичај, уведен у давној старини, да у почетку пролећа цар свечано убразди и баци мало семена на „царској њиви“ и да то истог дана ураде и сви обласни мандарини. У старом Перуу најпре би инка (владар) почео да копа на „светој њиви“ усред престонице и да засади неколико зрна кукуруза у присуству народа који је певао. На сличан начин је отпочињала и жетва у тој старој држави.

 

Миленко С. Филиповић

 

Политика, (Београд), 6–9, I, 1939 (божићни број), стр. 16.

 

 

 

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *