Постојање код Срба никада није схватано као пука физичка егзистенција. Значило је живјети достојно човјека са својим националним и вјерским идентитетом.
Стара хајдучка изрека „треба знати стићи и утећи и на страшном мјесту постојати“ као да је сабрала читаво историјско искуство српског народа. Стално прегнуће ка слободи и непристајање на ропски статус учинили су да оно „дуго кретање између клања и орања“, како је Андрић назвао српску историју, буде испуњено бунама и ослободилачким ратовима, збјеговима и сеобама. То је скупа уродило свијешћу да је мјесто на којем живимо већ вијековима страшно за постојање.
Постојање код Срба никада није схватано као пука физичка егзистенција. Значило је живјети достојно човјека са својим националним и вјерским идентитетом. У пречестим периодима када то, нажалост, није било могуће. Срби су се бунили, дизали на оружје, често и голоруки страдали за свој људски одраз у огледалу.
О једном таквом страдању, о спремности на замјену живота за достојанство, говори нам кратко свједочење о усташким злочинима на Шушњару код Санског Моста 1941. године. Свједочење је почетком седамдесетих година прошлог вијека забиљежио новинар и књижевник Михајло Орловић.
Постројили су их пред јамом. Усташа је шетао пред њима.
– Имате шансу. Узмите нашу вјеру.
Сви су ћутали.
– Још једном вам кажем. – пријетио је.
Из гомиле се издвоји старији човјек.
– Да ли се у тој вашој вјери умире? – упита.
– У свакој се умире. – признаде усташа.
– Ако је тако, онда нећу да прљам образ! – чича се врати у гомилу.
Аутор: Драгослав Илић
(Текст преузет са адресе: http://akademskikrug.rs/umire-li-se-u-vasoj-vjeri/)
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.