Та два ока угледаше бисер Требишњице
златно поље подно наше Грачанице.
Камен везе грбе Леотара
у колијевци римских легионара.
Како ли је расло и са земљом срасло
на путима нашим, наших освајача
прегрмило буре, бјежало од ђавла
име му је гордо, а прошлост му славна.
Анжујска је крв ту донијела душу
краљевски је љиљан у баштама узбран,
тај цвијет златни на плавоме платну
за Божију мајку, Богородицу славну.
Косача земље темељ свој су дале
освајача руке тад’ су задрхтале
за име и част земље Херцегове
ломили су копља за живот слободе.
Вијекови су ћутали и нијемо су гледали
живот што се руши и душу што вене,
духови су прошлости чезнули и чекали
ново вријеме, боље покољење.
Времена су дошла трговаца душом,
свето није ништа безбожнику лудом,
остали су живи само кишни црви
и покоји јунак тих рањених груди.
Требиње су двори нове борбе.
Име то ће чувати Дучићеви стихови,
мраморје, стећци ил’ биљези,
будућност нас наша води краљу и слободи.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.