Мајдански капетан Дервиш-бег Церић, прогањајући 1835. године султанове и своје противнике међу крајишким муслиманима, нашао се у српском селу Липнику. Међу рајом, тобоже, тражио је и бега Беширевића, свога зета, иако га је он сам сакривао, што се тада знало. Липничким Србима, ни кривим ни дужним, додијале су честе преметачине и туче, па му отворено рекоше:
„Што питаш нас, ти знаш за њега.“
Догодило се да су тога дана керови Мајдан-капетана напали четворицу Липничанина када су ишли путем. Бранећи се, сељаци убију једног кера. Чим је то капетан чуо, наредио је да их ухвате, доведу, приреде велики теферич, на којем ће их живе набити на коље. Теферичило се уз звуке зурла и таламбаса, а окупљени Срби су све морали да посматрају.
Прије него што ће се извршити Дервиш-бегова сурова наредба, један од осуђених Срба Петар Гаврил замоли да га пусте до куће да се опрости од породице. Бег пристане, али затражи да га неко од присутних Липничанина замијени и чека његов повратак. Ако се он не врати, тај ће бити набијен на колац.
Осуђени Липничанин Петар Гаврил обрати се своме куму с молбом да га замијени и чека да се он врати. Он пристане.
Бегови пратиоци набију тројицу Липничанина на коље, а четврти је, кум, сједио на неком пању, окружен заптијама. Гледао је страшну полагану смрти набијених на коље и чекао повратак кума, или час да и њега набију на колац, ако се кум не врати.
Осуђени Липничанин је брзо отишао кући, посавјетовао укућане, опростио се од њих и – вратио се на стратиште да ослободи кума и да њега набију на колац!
Још и данас се у санском крају прича о поштењу липничких кумова . Када неко од неког тражи ријеч, каже му:
„Буди од ријечи к’о липнички кум!“
На мјесту гдје су убијена и сахрањена ова четири Липничанина подигнут је споменик, торањ са два кубета, на којем пише:
„Никола Зец, Тривун Микић, Тривун Вукић, Петар Гаврил, на коље набијени живи за владе отоманске 1835. г.
Споменик подигоше Јаков Станић и супруга Василија, 1912. године.“
ИЗВОР: Branko J. Bokan, Sanski Most, I, Sanski Most, 1974.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
То се догодило у селу моје мајке. Ома је од Станића.
Grafika vam je haos, a i legenda o „Lipničkim kumovima“ završava se tragičnim svjedočenjem da je jedan pd nabijenih na kolac treći dan tražio vode.
Тај текст сам и ја преузео из Боканове књиге и објавио га у књизи ВРИЈЕМЕ СУНОВРАТА, Слово, Бања Лука, 2002. У књизи сам објавио и многе друге знаменитости из традиције Подгрмеча и његових села, односно из традиције Подгрмечлија! Живјели!