На територији општине Козарска Дубица континуитет живљења дужи је од неколико хиљада година, међутим никада такве катаклизме, такве демографске катастрофе није било као за вријеме Независне Државе Хрватске и Другог свјетског рата. Са крајем Првог свјетског рата Срби у Босни и Херцеговини стекли су дуго чекану слободу. И док је феудализам у Кнежевини, касније Краљевини Србији укинут са Првим и Другим српским устанком (1804–1815), феудализам на територији Босне и Херцеговине укинут је тек са стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, тачније 1919. године. Важно је напоменути да је феудализам у Аустроугарској монархији чији је дио била Босна и Херцеговина од 1878. укинут 1848, међутим за потребе идеологије, обрачуна са Србима, на једном њеном дијелу сачуван је до краја постојања ове монархије.
Са укидањем феудализма српски сељак постао је слободан човјек, власник земље коју обрађује, више није био кмет, што је допринијело и наглом порасту природног прираштаја. На територији данашње општине Козарска Дубица, која је територијом пространија од некадашњег босанскодубичког среза, 1921. године живјело је око 31.000 становника. Десет година касније, на попису 1931. забиљежено је око 35.500 становника, а претпоставка је да је непосредно пред Други свјетски рат, на територији општине живјело око 40.000 становника. Православни Срби чинили су више од 85% популације општине.
Независна Држава Хрватска основана је 10. априла 1941. године. До краја истог мјесеца и почетком сљедећег донесен је низ закона којима су Срби, Јевреји и Роми осуђени на уништење. Забрањена је ћирилица, Србима је преименована вјера, а повреда части хрватског народа, макар она остала и на покушају кажњавала се смрћу. Крајем маја и почетком јуна започело је систематско убијање Срба на територији општине.
У свијести сваког Дубичана посебно је остала упамћена 1942. година за коју се веже више од 80% свих страдалих у Другом свјетском рату. Те године, 10 јуна, под командом њемачког генерала Фридриха Штала, започела је операција Западна Босна, у неким документима шифрована и као операција Ксавер, код нас у народу позната као Битка за Козару, или Козарска Офанзива, која је имала за циљ, потпуно и апсолутно уништење свих православних Срба на планини Козари и њеним обронцима. У самој операцији заробљена је 71.500 Козарчана. Многи од њих уопште нису стигли до логора, него су страдали у многим стратиштима широм наше општине. У долини ријеке Мљечанице усташе су кундацима поубијале око 500 рањеника, око 1600 мјештана дубичких села ликвидирано је на градском гробљу Урије, њих 500 убијено је код дубичке пилане, а 700 спаљено је у дубички кречанама. Један њемачки високи официр, Глезе фон Хорстенау, након операције Западна Босна, забиљежио је да је Козара очишћена до посљедњег човјека, жене и дјетета.
Захваљујући дубичком СУБНОР-у, колегама из Спомен подручја Доња Градина, као и Музеју жртава геноцида из Београда, до сада је именом и презименом пописано око 18.000 Дубичана убијених у Другом свјетском рату, од тога преко четири хиљаде дјеце до 14 године. Претпоставка је да је укупан број страдалих за неколико хиљада већи, те да су због протока времена, као и због тога што су поједини засеоци у потпуности страдали, те нико није преживио ко би навео ове жртве, заувијек изгубљена.
Примјетно је да је током рата у много већем броју страдала мушка популација, ту не мислимо само на мушкарце способне за борбу, него и мушку дјецу. Један дио дјевојака и млађих жена успио је у већем броју да преживи логоре, те су након рата постале носиоци обнове босанскодубичког среза. Дубичке радне бригаде, без којих је било немогуће било шта урадити крајем 40-их и почетком 50-их година XX вијека, биле су састављене готово искључиво од дјевојака и млађих жена. Дјевојке су оспособљаване за најтеже физичке задатке, између осталог и за управљање тракторима. Један новинар је 1950-их примијетио да се на челу више од 60% домаћинстава у тадашњем босанскодубичком срезу налазе жене, што нам говори да је у тим домаћинствима недостајало неколико генерација мушкараца.Колики је био недостатак мушкараца у срезу говори и чињеница да поједине дјевојке из моштаничког Поткозарја нису могле да пронађу слободне момке за које би се удале, јер једноставно таквих није било у селу, па су биле принуђене да се удају у друге срезове или државе, за момке које никада нису видјеле.
Када све ово знамо не треба да нас чуди што су се дубички Срби међу првима организовали када је започео распад Југославије, са циљем да спријече геноцид из Другог свјетског рата, што су у потпуности успјели.
Извор: https://dubickeprice.com/u-paklu-drugog-svjetskog-rata/?fbclid=IwAR0gKf_r8V7p0PHjiSlyNObKnz5Cxw_KqHuIA3e8mUi2jUUDuibnUGA1rbE
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.