Бранко Пантелић – Пантер
4.септембра 1992. године, током борби на Мајевици, погинуо је потпуковник Бранко Пантелић – Пантер, командант специјалне бригаде „Гарда Пантери“. Јединица је до тада носила назив 1. гардијска лака пјешадијска бијељинска бригада, а у знак сјећања на славног команданта називу јединице се додаје назив „Пантери“ и израђује се амблем са мотивом пантера у скоку. У његову част објављујемо текст о подвизима „Пантера“, први пут објављен у часопису „Семберски борац“ 1993. године.
Пантерски скок Гарде
Последња муслиманска офанзива на посавском ратишту, планирана с циљем да се угрози Брчко и пресијече „жила куцавица” између крајине и Семберије, као што се и могло очекивати, доживјела је потпуни неуспјех.
Сазнавши шта непријатељ смјера, браниоци Брчког су се на вријеме припремили и у муњевитом контраудару очистили јужни тротоар „коридора” од „зелених беретки”. У овом успјешном садејству снага Крајишког и Источнобосанског корпуса учествовала је и Специјална бригада Гарде „Пантери” из Бијељине. Како сами кажу, била им је част када су сазнали да ће учествовати у овако великој операцији, раме уз раме са пробраним јединицама Војске Републике Српске. Добили су своју зону одговорности на јужном крилу, не бирајући терен, јер је познато да је Гарди свеједно какав је задатак када непријатељу треба узети мјеру.
Прије главне операције, ради загријавања, Гарда је побрала „љиљане” у Омербеговачи, гдје је затекла на стотине талијанских шљемова, гас-маски, муниције арапских и европских земаља, борбених комплета НАТО снага, бестрзајне топове и дијелове наоружања бивше ЈНА.
„Послије битке су сви генерали”, а још када се битка добије обично се пишу хвалоспјеви и заборавља да цијела акција није ни мало изгледала једноставно. Поготово не ова. Јер, јужни прилази Брчком су испресијецани мрежом мелиорационих канала, великим чистим површинама, пругом и шумама којих има, или нема на војним картама (због не тако давне комасације). Зато, не чуди што је непријатељ на вријеме покупио нове катастарске планове из Брчког, на основу којих је прокопао и своје додатне кртичњаке.
-Сви смо с нестрпљењем очекивали знак за контраофанзиву, прижељкујући да већ једном видимо ту Фазанерију и чворну трафостаницу у Броду, толико значајну да наша браћа у Крајини добије коначно струју , прича нам са жаром гардиста Душко Тузланчић и додаје:
-Виша команда је одлучила да се у овој акцији не дејствује досадашњим правцем из Брчког, на линији сјевер-југ, него правцем исток-запад. То се одмах показало као права тактика, јер нас непријатељ није очекивао са те стране.
Посебно ми је драго што је непријатеља прва начела Прва посавска бригада, на коју је Гарда поносна из више разлога. Забили су се у срце непријатеља и убрзо узели цијелу Фазанерију. Ту су провели цијелу ноћ и ујутру, без команде за напад, наставили акцију. За све нас то је била као сигнална ракета – кад могу Посавци, можемо и ми. Тад се, практично, и кренуло и то је било пет паклених, али славних, дана за све јединице. Дошао је до изражаја један фини ривалитет између јединица и бораца. Била је срамота не урадити свој дио посла, јер би то могло отежати положај другоме. Све је савршено функционисало, пошто је једноставно сазрела жеља да се већ једном заврши са тим осињаком и његовим провокацијама око Брчког.
Као на филму
Гарда је ишла најјужнијом страном, на лијевом крилу, сјеверно од хрватског упоришта у Бодеришту.
– Имали смо задатак да преко тих ужасних чистина уђемо у јужне куће Брода. Свако од наших момака би више волио да прође кроз 500 кућа градске борбе, него 2 км чистине пуних неизвјесности. Југоисточно од нас хрватски положаји, источно хрватско-муслимански, југозападно муслимански и у правцу напада муслимански. Практично, ишло се напријед, а очи су стално морале да праве 3/4 круга.
„Фрка” је почела с првим уласцима у Брод, на његовом јужном дијелу, гдје је било најјаче упориште. Они још нису били уздрмани, а пред нама се, испред првих кућа указала једна чистина од 200 метара, буквално к’о тацна. Шта сад? Зезали смо се, да пробамо ко у ратним филмовима – развиј тенкове, рашири пјешадију, залети се и шта Бог да. Све је говорило, да ако будемо чекали пола сата-сат, да ће се непријатељ консолидовати и довући нове снаге, јер су у близини биле мобилне јединице 2. тузланског корпуса.
Одлука је пала. Кренули смо. Трчало се и пуцало из свега. И баш у овом јуришу, гдје смо мислили да ћемо имати највише губитака, нико није ни огребан.
Морал Гарде
Ратни пут Гарде овјенчан славом, од Брчког, преко Мајевице, Смолуће, Подриња… увијек је плијенио причама о храбрости и моралу њених бораца. И овога пута су заблистали пуним сјајем:
– Командири су падали, а први људи до њих су узимали станице и карте и настављали даље. Неки су у јуришу, због мина, и буквално остајали без ноге, али су тјерали да се иде напријед и молили да се не стаје. Сви су имали снажан мотив да освете другове, мучки убијене прошле године у Брчком.
Кога издвојити, кад су сви функционисали као најбољи часовник. Сам шпиц напада је водило наше сјајно извиђачко одјељење – мали Слађан, Чале, Мијо, Озренац… Ту је и Друга чета и њен командир Кентин, који су одиграли пресудну улогу при уласку у Брод, па тенкисти, ракеташи, Симо Бобић „Вулкан” и његове тобџије. Не треба заборавити ни сјајне момке из корпусне полиције, као ни…
Душко у овој причи није поменуо себе, али смо зато од Ненада Трифуновића сазнали, да је наш приповједач на везама правио прави „ршум” у непријатељским редовима, док на крају нису дигли руке. Командовао је до промуклости.
Био је то још један успјешан пантерски скок Гарде. Бијељина је и овог пута знала како треба дочекати јунаке.
АУТОР: З. Милошевић.
ИЗВОР: СЕМБЕРСКИ БОРАЦ – Лист Друге семберске бригаде, Бијељина август-септембар 1993, број 8 и 9.
ПРИРЕДИЛА: Редакција
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.