Бихаћка кула
У љето 1941. године геноцид над Србима у НДХ достизао је страшне размјере. Десетине хиљада Срба било је изведено пред каме, маљеве и пушке усташких, домобранских, оружничких и муслиманско-хрватских милицијских одреда смрти.
Територију данашње Босне и Херцеговине требало је очистити од српског народа. На плодно тло посијане су ријечи једног од усташких предводника Виктора Гутића: „Удри Србина сјекиром по глави – никоме одговарати нећеш и ова ће земља желити да види Србина.“ и „друмови ће пожељети Србаља, ал’ Србаља више бити неће.“
У Босанској Крајини није било много Хрвата. Усташка власт се зато морала ослонити на муслиманско становништво. Изузмемо ли часне појединце, већина муслиманског народа у Босни и Херцеговини дочекала је са одобравањем оснивање Независне државе Хрватске. Из једног документа сазнајемо да „преко 75% свих домобрана и часника хрватске војске у Босанској Крајини дају муслимани и да они носе највише терета око очувања ове државе“.
Мало је позната чињеница, да је поред приморавања Срба да прећу у римокатоличанство, било и приморавања Срба да прихвате ислам. Неки муслимани су мислили да ће им НДХ омогућити да бар у своме родном крају поврате привилегије које су имали у вријеме турске окупације. Тих дана се чуло: „Доста је било српске власти. Сада ми треба да владамо!“
Српски народ се нашао у једној од најтежих ситуација у својој историји. Ипак, у свим тешким временима било је код Срба оних који су пркосили смрти и нису допуштали да им се гази на њихов идентитет. Овај текст посвећен је једном од таквих пркосних, имена незапамћених Срба.
У граду Бихаћу најстрашнији затвор за Србе био је у Бихаћкој кули. Кула се налази у ужем центру града Бихаћа у непосредној близини данашњег суда Унско-санског кантона. Ту не постоји никакво обиљежје које би упућивало на страхоте кроз које су прошли Срби током Другог свјетског рата.
Више стотина Срба у љето 1941. прошло је мучење у Бихаћкој кули, а многи су ту и страдали. Да споменемо само мучеништво свештеника Илије Тинтора. Усташе су му прво наредиле да намаже браду неком запаљивом течношћу. Потом су му шибицом запалили браду. Кад су угасили ватру „појавило се грозно, црно и мрко, печено попово лице“. Након тога усташа му је ископао ножем једно око. За друго око је рекао да му га оставља да види гдје ће му бити гроб. Свештеник Тинтор је „стајао непомично, без јаука, као да он није у питању већ неко други.“
Један од најмонструознијих крвника у Бихаћкој кули био је Дервиш Мехо Салихоџић „Страшни“. Послије злочина над Србима имао је обичај да носи уши и носеве по џеповима. У кафани је знао да тражи „паприкаш од српских носева и ушију“. Свједочење о овом монструму оставио је комуниста Стипе Буторац.
Усташе у Бихаћкој кули свакодневно су бирали међу затвореницима нове жртве. Ту долазимо до главног јунака ове приче. У једној групи затвореника усташе су запазиле „ситног, жгољавог сељака педесетих година како шћућурен сједи уз зид.“ Кад је на њихов позив пришао усташама, наредили су му да опсује краљицу Марију. Сељак је то и урадио. Након што је морао неколико пута да опсује краљицу Марију на задовољство усташа, наређено му је да опсује српску мајку. Сељак је одбио то да уради.
Усташе су окружиле сељака и поновиле своју наредбу. Сељак је остао непоколебљив у своме ставу да неће псовати српску мајку. Усташе су га потом почеле дивље тући чим су стигле. Сељак је пао мртав не пристајући да сује српску мајку.
Због једне неизговорене псовке сељак којем не знамо име, изгубио је свој живот. Да је којим случајем послушао усташку наредбу и изговорио ту кратку псовку, можда би и преживио. Међутим, тај прости српски сељак знао је да људско достојанство нема цијену. Зато је платио колико се тражило да плати. Својим потомцима оставио је понос у насљеђе, а крвницима срам и немоћ. Можда би данашњи људи који олако у својим препиркама псују једни другима матер, требали да се замисле над овим случајем.
АУТОР: Борис Радаковић
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.