Територија босанске државе није била мала, али је била недовољно повезана, јер су је сачињавале „земље“ Босна, Соли, Усора, а вероватно и „земља“ по имену „Доњи Краји“. Владар ове територије није био потчињен српском великом жупану, али је признавао врховну власт угарскога краља, чији је био и вазал. Владар босанске државе потицао је из домаће династије и носио је титулу „бана“. Први по имену познати владар Босне, а уједно и вазал угарског краља, био је бан Борић. Он је као вазал водио одред босанских ратника и борио се на страни Угарске у рату против Византије 1154. године. Није прошла ни једна деценија од ових догађаја, а бан Борић је нестао са историјске позорнице, као један од учесника у династичким борбама око угарског престола.
Две или три године касније византијски цар Манојло I Комнин освојио је 1166. године, Срем, Босну и Хрватску, па је развој српске државности у Босни добио другачији правац. Многе појединости остају непознате, изузев да је у то време владар Босне постао бан Кулин. Будући да је после смрти цара Манојла дошло до наглог слабљења Византије, бан Кулин је прешао на страну угарског краља, па је као његов вазал ратовао 1183. године против Византије. Признавши врховну власт Угарске, бан Кулин је успео да се одржи на власти до почетка XIII века. Он је био у пријатељским и родбинским односима са хумским кнезом Мирославом, за којег је била удата сестра Кулина бана. Својом државом управљао је на сличан начин као и Стефан Немања, јер је државна територија била подељена на удеоне кнежевине, којима су управљали банови „честници“ (удеоничари), односно удеони кнезови. Највећи део своје политичке активности бан Кулин је утрошио доказујући папама и угарском краљу да не пружа подршку јеретицима. У томе је у главном имао успеха, па његова држава није била изложена нападима крсташа, али се јерес постепено ширили и поред тога што је у Босни постојала посебна бискупија. Она је у другој половини XII века била потчињена надбискупији у Дубровнику, али се у много чему разликовала од метрополе. Иначе, доба Кулина бана остало је у успомени код народа као време када се мирно и срећно живело.
Није познато ко је наследио Кулина бана. После њега помиње се по имену бан Стефан, чији је син кнез Сибислав господарио Усором у својству удеоног кнеза. Он је био католик, па је уживао подршку папе. Као католик декларисао се и бан Матеј Нинослав (1232-1250), али га то није спасло од напада крсташа, који су долазили из Угарске да искорене јеретике, а у ствари а у ствари да Босну претворе у своју провинцију…….
У Босни су постојали видљиви елементи државности који су настали …. у доба заједничког живота у првобитној Србији, као и у првим вековима самосталности Босне. На челу државе налазио се „бан“, док је државна територија била подељена на удеоне кнежевине на челу са удеоним кнезовима, односно бановим „честницима“ (удеоничарима) како се помињу у изворима. За време бана Матеја Нинослава постоје представници централне управе, казнаци и тепчије, а такође и војни заповедници – војводе. У то доба већ се издвојио слој велможа, који се називају „бољарима“. Босанска држава је и поред другачијег уређења и присуства „Цркве босанске“ сачувала свој српски карактер. О томе најречитије сведочи чињеница да бан Матеј Нинослав доследно назива своје поданике „Србима“, за разлику од Дубровчана који су за њега „Власи“, као и сви остали Романи. Он је отишао и један корак даље па је узео и владалачко име „Стефан“. У повељи коју је издао Дубровнику марта 1249. његова интитулација гласи: „Аз Матеј Стјепан по милости Божије велики бан босански“. У једној од својих старијих повеља он се титулисао као „Матеј именом бан босански Нинослав“, што потврђује да је заиста поред народног и једног хришћанског имена узео још и друго хришћанско име „Стефан“, које је било уобичајено у династији Немањића. Са нестанком бана Нинослава са историјске позорнице, ишчезавају и потпунија обавештења о развоју државности у Босни, што је и разумљиво, јер је Угарска ову државу ставила под своју чвршћу контролу. Но, и поред тога, одржала се домаћа династија или владалачки род из којег су босанска властела бирала своје банове. Био је то један од битнијих елемената државности, који је могао покренути и друге чиниоце значајне за развој државности, који је под притиском Угарске заустављен, па и уназађен.
(Дијелови текста преузети из књиге Милоша Благојевића, „Српска државност у средњем веку“, Београд 2011, 136-140.)
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.