ПОСАВСКO-ТРЕБАВСКА БУНА 1858

Турска је тридесетих година прошлога века почела у интересу државне целине да крши моћ феуда у Босни и Херцеговини. Срушила је најпре Хусејинбега од Градачца и бијељинског муселима пашу Видајића, а завршила сломом Алипаше Сточевића и осталих крупних и ситних капетана по Крајини и Посавини. Цариграду је, на послетку, успело да укочи аутономно политичке прохтеве босанске феуде, да укине спахилуке, уведе реформе и заведе рекрутовање. Но ипак, после свих тих сломова и проливене крви и почетка модернизовања државе, широки слојеви народа остали су незадовољни јер се аграрно питање није решило. Узалуд су се спремале тужбе и слале депутације. Једно цело изасланство које је народ из Посавине упутио сарајевском везиру да му поднесе молбе и жалбе, није се кући ни вратило. Свих дванаест посланика оставило је кости у Сарајеву, где су »помрли од турске смрти«, како народ каже. Кад су муке, најзад, додијале народ се решио на устанак у деловима срезова брчанског, градачког и грачаничког. Дигла су се на ноге села Баткуша, Врањак, Д. Жабари, Српска Зелиња, Кожухе, Копривна, Обудовац, Орашје, Осјечани, Палежница, Слатина, Горња Толиса и Човић полје. На челу тога устанка је био енергични прота Стеван Аврамовић из Орашја на Сави, а десна му је рука био Хаџипоп Петко Јагодић из Врањака. Прота Стеван је стајао у преговорима и са фра Стјепаном Микићем, гвардијаном фрањевачког манастира у Доњој Махали, који је такођер био вољан да се са својом паством придружи устанку. Устанак је букнуо уз Међудневице 1858., раније но што се намеравало, а чијом кривицом не можемо да докучимо. Тузлански мутесариф Исакпаша је, међутим, предузео брзе и енергичне мере против устаника бацивши на њих башибозук из Градачца, Брчког, Грачанице и Тузле, а из Сарајева му је дошло у помоћ 2000 башибозука и два табора редифе под командом везира Ћанипаше. Борбе, веома крваве водиле су се у Г. Жабарима и у Требави, и погибија је била велика на обе стране. Од бегова је пао Салихбег Градашчевић, заповедник башибозука среза градачког, а погубио га је Каравлах Калина из Маоче. Али су устаници били ипак потучени, најпре на Липику у Г. Жабарима, јер је башибозука било више, а устаника мање који нису били ни спремни ни организовани како треба пошто је устанак дигнут превремено, сем тога су устаници, по причању, добили из прека рђав барут, мешан с песком, због чега се борба морала водити на нож и кундачке. Међутим Хаџипоп Петко који је водио устанике брдских села среза градачког и грачаничког »засјекао се« на Дугој Нјиви у планини Требави, те се онда носио пуна три дана с башибозуком док и он није подлегао јачој сили и оскудици у џебани као и прота Стеван на Липику. Устанак је угушен огњем и мачем, а највише су пострадала села Баткуша и Обудовац. Чељад су великим делом истребљена, куће у пепео претворене, стока поплењена. Тада је изгорела и стара црква у Обудовцу, но народ је на њеноме згаришту подигао 80-их година једну од највећих цркава у Босни. Иза погибије на Липику и у Требави оно што је главу од башибозука спасло пребегло је преко Саве. За проту Стевана причају да је при уклањању бегунаца у Славонији једва изнео главу и спасао се препливавши последњи Саву на коњу заплењеном од погинулог бега Градашчевића. У регистру загребачке војне команде од године 1853. спомињу се на неколико места бегунци и емигранти из Босне, али је списа на које бројеви упућују нестало, па не знамо далје ништа о судбинитих избеглица. О проти Аврамовићу и његових шест подручних свештеника нам је познато да су се преко Срема склонили у Србију, где су сви сем попа Петка, и остали, а он се иза аустријске окупације вратио у Врањак и онде после неколико година умро. Иза Ослобођења, 1919., су му захвални потомци, иницијативом ваљанога свештеника Саве Божића, подигли споменик на Дугој Њиви. Аврамовић је поповао у срезу лозничком, па је 1876. учествовао у добровољачком одреду Ђоке Влајковића на Бијељини као војни свештеник. Кад су фрањевци сазнали за несрећни исход битке на Липику одустали су од сарадње на устанку, а није се усудио у помоћ да прискочи ни поп Стојан Стојанчевић из Г. Жабара, зато га народ и данас кори због издајства, у песми о боју на Липику, речима: »Зелен боре не зеленио се, поп Стојане не веселио се, јер издаде браћу на Липику, Издало те љето и година!« На припремању устанка је много радио поп Јаћим Стефановић из Црквине у срезу градачком, но пошто је устанак избио пре уговоренога рока, изненада, није доспео да са својим Црквињанима стигне ни на Липик ни у Требаву. Годину дана иза устанка турске га власти сподбију и одведу у Сарајево, где је тамновао дуже од две године, а затим га сургунишу у Малу Азију. Онамо је провео седам година, па је преведен у Цариград посредовањем руског посланства и онде је провео две године. На заузимање бившег тузланског владике Агатангела, који је због устанка у Посавини смењен са владичанства у Тузли, цариградска је патријаршија израдила код Порте да се поп Јаћим врати у отаџбину после 11 година. Он је умро на Крстов дан 1886. оставивши иза себе најлепше успомене једног од најчеститијих људи у своме крају. Иако устанак није војнички успео, ипак је он народу побуњених села у неколико користио јер су поседници иза тога ступили у преговоре с кметовима и пристали на неке њихове захтеве. Држи се да је овај устанак био у вези са Дољанском Буном у Крајини, по томе што су у боју на Липику учествовала и два Крајишника као изасланици. Народ у Посавини зове тај устанак Протина Буна и Липичка Буна; Грачаница и брдски крај среза градачког називљу га Требавска Буна и Буна Хаџи-попа Петка, а Сарајлије и Тузлаци кажу Посавска Буна. (На основу података проте Петра М. Јовановића, члана Духовног Суда у Тузли и Живка Црногорчевића, сад већ покојнога, трговца из Тузле.)

(Текст преузет са сајта INFOBIRO: http://www.infobiro.ba/article/837439 )