У повећем забрану наблизо села Ункића дочекиваху хајдуци Турке намернике од Добоја и Тешња. Вазда их препадаху и глобљаху, све ћутом, без гласка и јавка, одевени у некаке траље.
За дана дојахиваху суварије да их гоне, претраживаху и грм и честу, али од харамија ни помена. Потраја тако: обноћ они отимају, обдан ови бискају шумарке. Најпосле пошушкају Турци међусебице:
„Валахи и билахи, инсан јок!“
„Вампири, море!“
„А-ха! Излегу из рака и врљају по своме ћеифу!“
„Џаба јурњава за њима!“
Докле се задеси у Добоју тешањски кадија Хафиз-паша: пазарио човјек за своју каду срме и басме, халве и рахатлокума, и још свакојаког еснапа, те га уфати мрчак у путу. Хајдуци га баш рахат сачекају: измећаре му расплаше, њега начисто оробе, једва целу главу однесе у Тешањ.
Арли љут паша накани да се наплати бесним каурима:
„Хоћу дохакати крмцима од крмаче!“ – закле се вером Пророковом.
Ондак нареди двоја кола робе и заире, те опреми тобож у Добој. Уз њих дадне неке оружнике – низашта кљакавце – а сам се са сејменима прикучи забрану. Но јатаци дојаве хајдуцима какву им питу кадија умеси, па они пропусте с миром потурени им плен са оном тевабијом.
Паша почека у бусији, виде да нема ништа, те позно крене у Тешањ покуњеног носа. Тад искоче хајдуци – исте сенке. Гласа не гласећи промицаху од храста до букве, од букве до храста, секућ ханџарима аскере. Уто неко у мрчини завапи:
„Аман, вампири!“
Турци арлаукну:
„Алах! Алах …!“ – и прсну куд који, од шејтана да утекну.
Кадија загребе, кроз шибље, смандрља се са алата у поток, пободе се главом у коловрат и удави.
Отуда овом месту име Вампирски забран.
Мирко Милојковић, Легенде из наших крајева, Београд, 1985, стр. 421-423.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.