Варцарски прото Јован Пећанац (Прилози о једном свештенику)

.jpg
Подели:

Прото Јован Пећанац, свештеник и хајдук, родио се на Крајини љутој у селу Рашиновцу код Босанског Петровца. У Источнику од 31. октобра 1904. године, под насловом Свештеници Дабро-босанске епархије, који су прешли 40 година свештеничке службе, помиње се и прота Јован Пећанац. У тексту стоју да је прото рођен 5. јануара 1838, а рукоположен је 29. и 30. јануара 1862. За протопрезвитера је произведен 20. августа 1883. године.[1] Протопрезвитерат варцар- вакуфски обухватао је по Шематизму из 1888. парохије Јајце, Бабиће, Подрашницу, Воларе, Густовару, Варцар Вакуф, Шеховце, Шолаје, Рађиће. Живинице и Грабовицу.

Био је носилац витешког крста Фрање Јосифа.[2]

Године 1905. био је почасни члан Епархијског црквеног суда у Сарајеву.[3]

Упокојио се 1911. године и сахрањен је у варцарском гробљу.

Гдје је прото учио школу?

У допису (Двије – три о негдашњој школи у Хргару у бихаћком протопопијату) гомионичког јеромонаха Петра Иванчевића, помиње се и свештеник Јован Пећанац. Наиме, он је Иванчевићу поклонио књигу једног од хргарских учитеља. “Добротом мог драгог и врлог пријатеља,  а честитог и доброг Србина пречас. госп. Јована Пећанца, добио сам једну књижицу, што ју је (добио) од учитеља Павковића, о коме ћу мало ниже неколико прозборити. Књижица је оклопљена кожом, формата је једног омањег псалтира.[4] … Обрад Павковић био је родом из Лике, школу је учио у манастиру Крки. Из Далмације је дошао у Босанску Крајину, у село Клишевић гдје је радио као мајстор. Дошао је на Хргар 1848. “С Хргара оде Обрад у Крњеушу, у близу Петровца, па ту код блаженопокојеног попа Тривуна Карана остане неко вријеме, а отален је отишао за учитеља у Бос. Петровац, у округу бихаћком. У Петровцу учио је код Обрада Павковића протопоп Јован Пећанац и још многи други свештеници.“[5]

Парохија и храм у Варцару

          Парохија проте Пећанца бројала је 1888. године 306 домаћинстава у којима је живјело 2176 душа. Састојала се од вароши и дванаест села: Брдо, Хочуне, Оругла, Ријека, Збориште, Чираковац, Ковачевац, Магаљдол, Барине, Јелићи, Точиона и Зградина.

“Пошто је стара црква приликом несретног пожара изгорела, отпочета је градња нове цркве 1884. год. од тврдоге грађе, те и ако није потпуно довршена и од архијереја освештана у њој се обавља божествена служба. Црква има један комад земље, а рачуне црквене води општина, одбор којег народ бира и поставља сваке године на Марков дан, изузев свештеника, који је ваздашњи и природни члан. Свештеник станује у варошици, близу цркве.“[6]

Смрт супруге Паве

          “Један нам пријатељ јавља, еда је велика жалост снашла челик Србина, српског борца и јунака пречасног господина Јована Пећанца, проту у Варцар Вакуфу, јер му је вјерна супруга Пава преминула 18. јула о.г. Покојница је била узор добре душе, а честита домаћица. И пошљедњи залогај дијелила би са сиротињом; све српске прилике и неприлике са одушевљењем је пратила. Свом вјерном војну- попу Јовици- (како га је звала) рекла је уз пошљедњи српско-босански устанак: “Хајде ти попе са људима, бори се за крст часни и слободу златну, а мени и дјеци, шта Бог дадне…“ Покојницу оплакује: вјерни друг- старац прото Јован, дјеца: доктор Милан, гимназиста Вукосав, Мара шћер јој, као и друга родбина, пријатељи и кумови!“[7]

Смрт проте Пећанца

“Ноћу између 31. октобра и 1. Новембра преминуо је стари варцарски прото и борац из пошљедњег устанка у Крајини, добри и поштени старина прото Јован Пећанац. Он је био син сеоских родитеља, родио се у селу Рашиновцу код Бос. Петровца 1837. године. Запопио се у Сарајеву 1862. Као свештеник служио је и Богу и народу све до устанка у Крајини 1876. Тада је и поп Јован отишао с браћом у борбу противу непријатеља. Био је у чети Вида Милановића стотинар, а борио се у биткама на Бјелају, Петровцу, Кључу, Ростову, Јелашиновцу, Челебићу и Црним Потоцима. Послије окупације добије парохију Варцар Вакуф, гдје је постао прото и служио скоро до смрти. Цијело своје имање у вриједност 3000. К. Оставио је српској школи у Варцар Вакуфу. Бог да га прости и помилује.“[8]

Панорама Мркоњић Града, са храмом

 

 

 

Прилози

Освећење темеља нове српско-православне народне школе у Варцар Вакуфу, у недјељу 2. маја 1893.

          Има већ 1½ године од како је наш Високопреосвештени госп. митрополит Ђорђе Николајевић, српски добротвор, својом дарежљивом руком поставио нашу школу на чврсти темељ, даровавши истој своту од 10.000 форинти а. вр., од које своте дозволио је својим закладним писмом, да се 3.000 форинти могу употријебити за градњу нове школске зграде, а 7.000 форинти остаје као неприкосновени школски фонд. Овим је даром наш Високопреосвештени госп. митрополит не само осигурао опстанак нашој школи, која је била готово да пропадне, него је уједно поставио општину у ту могућност, да је могла отпочети припреме за градњу нове школске зграде. Овдашња српско-православна општина добила је и дозволу од Високе земаљске владе, да може школу правити и прилоге за исту градњу по Босни и Херцеговини за вријеме од једну годину дана покупљати.

На Марков дан 25. априла о.г. бијаше оглашено у цркви, да ће се у недјељу 2. маја овјештати темељ и школска зграда отпочети зидати. Овај је оглас произвео неописану радост у православном грађанству. Гдје су год тога дана била два или три заједно, могло се је чути, гдје се весело разговарају о школи и школској грађевини. Свак жељно ишчекиваше дан 2. маја, тај дан опште нам славе и весеља. У петак 30. априла дошао је, на молбу општине од Високопреосвештеног госп. митрополита ахијерејски благослов и дозвола, да темељ освјешта пречасни г. Јован Пећанац, прото, са оближњим свештеницима. Освећење бијаше одређено, да буде по свршетку божанствене литургије и то у недјељу 2. Маја ујутру. Када звоно огласи почетак службе, све православно грађанство сакупи се у цркву тако, да је била дупком пуна. Међу грађанима бијаше и лијеп број сељака из оближњих села, који дознадоше за освећење. По свршетку божанствене литургије, пошла је из цркве до на школски темељ литија, за којом је ношена царска застава (барјак), а за овом српска народна тробојница, за заставама ишла је у реду школска младеж (103 школске дјеце), у пратњи учитеља и свештеника, а за њима у духовној радости пливајући народ. Кад се је дошло на мјесто темеља, отпочео је пречасни госп. Јован Пећанац водо-освећење. По освећењу и окропљенију темеља, држао је поменути прото говор, у коме је оцртао значај и важност свечаности и племенито добротворно дјело митрополитово, позвавши народ, да свагда остане захвалан и благодаран своме добротвору митрополиту на учињеном доброчинству и високој влади на милостивом подјељењу дозволе за градњу школе и купљење прилога. Ко мало боље познаје овај благодарни српски народ, и ко је могао мало дубље завирити у душу и срце присутног народа, тај је само могао у потпуној цјелини видити и упознати благодарност његову према своме добротвору митрополиту. Ведра чела, весела лица и усклици “живио“, бијаху спољашњи извори благодарности и унутрашње спољашње душевне располажености. По свршетку говора госп. Пећанца, прочитао је учитељ Тркуљић споменицу, на којој су се, по прочитању, потписали чланови општине и одличнији присутни грађани, те је иста стављена у основни (темељац) камен. И ако су прилози за градњу школе од православних грађана у Варцар Вакуфу прије покупљени (преко 600 фор.) ипак је по положењу темељног камена пало прилога за градњу школе 70 форинти.

Тако смо у име Божије положили темељ нашој школи и народ се тек у два сата по подне разишао, молећи се Богу за сретан завршетак започетог дјела и здравље и дуг живот свога добротвора митрополита, жељно очекујући да га што прије види у својој средини, те да му ода ону почаст, која припада добротвору архијереју!

Варцар Вакуф, 7. маја 1893. Планинко[9]

Свештеничке сједнице у Варцару и Герзову

          Прото Пећанац је на свештеничкој сједници која је одржана 10.4.1890 у Варцару предложио: “…да свештеници не примају у будуће на исповјед парохијане из туђе парохије без споразума са њиховим свештеником.“[10] Овај приједлог прихватили су сви свештеници осим једнога, али је и он на крају попустио. На сједници од 21.6.1890. прота предлаже да: “да свештеници поуче народ, да у случају нужде, кад свештеника нема, може крштење извршити и сваки други хришћанин, те да сваки вештеник у својој цркви, кад је највише народа, даде поуку како се има у томе случају поступати.[11] Сакупљени у Герзову 20. децембра 1890, свештеници су послушали разуман глас проте Пећанца, који реаговао на приједлог пароха Бубњевића о опоменама за оне свештенике који не долазе редовно на сједницу. Прота се у начелу: “сложио с приједлогом, само чини изнимку са свештеницима, који се налазе преко Врбаса, у котару Котор-Варошу, који у зимне дане не могу свагда у сједнице доћи због даљине пута, непогодна времена и великих вода, које често набујају, те је опасност преко њих прелазити.“[12] Да су и брачне теме увијек биле актуелне свједочи и случај са сједнице одржане у Варцару 20.8.1891. године. Наиме: “’Ристо Канура и незаконите му жена Десанка, удова Милана Тице, ступили су пред свештеничку сједницу. Затим је устао Јован Пећанац прото и разјаснио: како је Ристо Канура ступио у брак са првом женом Јоком Пејић и то још 1875. године. Ову прву жену оставио је у почетку 1879. године, и послје десет година довео је поменуту незакониту жену Десанку. По овоме разјашњењу сви су свештеници у сједници, савјетовали Ристу Кануру и Десанку, да се раставе, предочивши им, да ће бити одлучени од цркве, ако не послушају.“[13]

 

 

Прото у Скендер Вакуфу (градња парохијске куће)

“…Треба рећи а и потврдити се може, да је много претрпила иста општина, колико од посла око куће, толико од напасти непријатеља, с тијем, што су и трошка и неправде као и срамоте исти непријатељи цркви и општини много нанијели, особито о зидању зида, кад исти непријатељи пронесоше глас да није способан за исту кућу, гдје и сама котарска област мораде посредовати. Али све то ову општину не препаде да клоне духом у започетом послу, јер су имали поштена срца, те су савјет између себе а и од других људи тражили! У овом послу као слободиоц у том погледу похвалу заслужује цијењени госп. прото Јован Пећанац из Варцар Вакуфа, гдје исти пригодом прегледања свога подручног свештенства, трефи се баш у оно вријеме, кад је расправљато о зиду, је ли ваљан или не, и исти прото рече: “Драга дјецо и мила браћо! Радите непрестано, кад је Бог дао да је почето!Не клоните, што су вас непријатељи узмучили! Потврђујем да је овај зид хвале вриједан!“[14]

         

 

Храм у Варцару

 

[1] Источник, година 1904, бр. 19/20, стр. 312.

[2] Исто, година 1905, бр. 7, стр. 194.

[3] Исто, година 1905, бр. 11/12, стр. 390.

[4] Босанско- херцеговачки Источник, година 1895, бр. 3, стр. 118.

[5] Босанско- херцеговачки Источник, година 1895, бр. 3, стр. 118-119.

[6] Прилог Дабро- босанском Источнику, година 1888, стр. 30.

[7] Босанска вила, година 1897, бр. 14/15, стр. 237.

[8] Босанска вила, година 1911, бр. 21/22, стр. 343.

[9] Босанско-херцеговачки Источник, година 1893, бр. 6, стр. 242-243.

[10] Исто, бр. 10/11, стр. 497.

[11] Исто, стр. 498.

[12] Исто, стр. 499.

[13] Исто.

[14] Исто, година 1894, бр. 1, стр. 37.

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top