Протест упућен хрватским делегатима на Мађарском сабору 24. марта 1878. године под насловом „Босански протест“ због њиховог својатања Босне и Херцеговине као хрватске земље у којој живе Хрвати трију вјера, саставио је Васа Пелагић. Протест је поред самог Пелагића потписало још пет народних вођа: војвода Голуб Бабић (чији је потпис био на првом мјесту), поп Ђоко Каран, Перо Креца, Стево Алексић и Ђоко Деспотовић. У протесту је писало:
„Господо делегати! Ви сте говором вашим, кога учиниште у име хрватског народа, при одобрењу 60 милиуна кредита, изговорили грозних неистина и дубоко увредили част и право нашег народа у БиХ.
Ви увјеравате мађарски сабор и сав читајући политички и дипломатски свијет, да у БиХ живе ‘браћа наша Хрвати’, у три вјере подијељени; да ми вјечито тежимо да се ујединимо ‘са браћом Хрватима’; да постанемо саставни дио круне Звонимирове и Стеванове, и да ви имате исторична права на обје наше земље“ итд.
„Господо! Жао нам је што морамо у атар истине изрећи, како вама тако и свима вашим једномишљеницима, да бруталну неистину говорите. За доказ наших ријечи ево ћемо пустити да факта говоре, која ће факта сви поштени и стручни зналци Европе потврдити.
1. У БиХ не живе данас никакви Хрвати, нити се когођ од урођеника њиних Хрватом зове. Ту живе Бошњаци и Херцеговци, који се дијеле на три вјере: православну источну, римокатоличку и мухамеданску. Православно-источни зову се Срби и Ришћани. Њих има око 700.000 душа. Римокатолици називају се: католици, Шокци, Латини и кршћани. Ових има, по извјешћу католичког мостарског шематизма и аустријског конзула Тодоровића око 180.000 душа. Мухамеданци зову се Турци и Муслимани. Ових има око 400.000 душа.
Сви ови обитаваоци говоре правим српским језиком, тј. оним истим којим говоре Црногорци и Срби у Србији. Нама је готово исто тешко разумјети правог Хрвата као и оног ‘Крањца’из историје. Ако вам је, господо, и ово мало, онда погледајте бар на оних 200 хиљада босанских и херцеговачких бјегунаца што су на вашем државном земљишту, па ћете видјети да се нико од њих Хрватом не зове, нити потписује, мада из ваших руку помоћ примају. О томе знају европски кореспонденти, као и све дотичне власти ваше Монархије. Изгледа да ви затварате очи пред фактима које нико не може оборити.
2. Неистина је и оно што ви тврдите да ми желимо и са раширеним рукама очекујемо да се са вама ‘браћом Хрватима’ ујединимо. То ниђе ни наше молбе ни наше скупштине изрекле нијесу. То жели у Босни само неколико фратара који су школе у Хрватској изучавали. А на против тога, све наше молбе и све државне скупштине отворено говоре и једногласно изјављују жељу да се са српским кнежевинама ујединимо. На стотине таквих садашњих и вајкадашњих изјава и аката можете наћи у аркивама српских кнежевина. Мајоритет народа босанско-херцеговачког то је од вајкада желио и жели, а свуда по свијету код модерних држава и парламената уобичајено је, да се мајоритет гласова усваја као закон.
3. Ви се позивате на неко историјско право, да нас анексирате својој држави. Опростите, господо, што морамо гласом сувремене науке изјавити вама, да сте и тиме сушти абсурдум изрекли. Тиме сте пошли да обновите варварска времена Атиле и Вандала. Тиме ви позивате Турке и Монголе у Европу на владу, јер по историјском праву Турци могу вјечито до Пеште и Беча владати, а Монголи скоро половином Европе. По том историјском праву наша српска држава могла би се ширити од Црног до Егејског мора. У том случају ми бисмо захватили неколико народа, но на такву глупост данас у нас ни највећи идиот не помишља…
Ми се не боримо да своје вајкадашње народно име напустимо па да Хрвати постанемо, нити да се с вама ујединимо, јер видимо да се ви још нијесте стресли оног кужног и завађујућег фанатизма, који рађа ратове и пропасти народу и човјечанству. Када бисте од тога фанатизма чисти били, не бисте у својој јучерашњој, мајушној аутономној државици нехрватским народима, суграђанима, њихово народне име и језик порицали, које у новије доба ни Турци чинили нијесу.
Стога, ми вам отворено кажемо, да ми не примамо на себе ваше хрватско име, нити желимо при таквим приликама с вама уједињења политичког. Док не постанете лојални према нашем народу у вашој кући, дотле ни пријатељи а камоли браћа бити не можемо. Ако нам је нужно с неким уједињење, ми га желимо једино са српским кнежевинама учинити, јер тамо налазимо истоветни језик, једнаке обичаје и већу гаранцију за реални и напредни живот него ли код вас Хрвата.
Посље ових факата и разлога држимо да ћете нас ви сви ‘Велико-Хрвати’ на миру оставити, да ми по нашој жељи и слободној вољи бирамо у наше друштво кога хоћемо, и да се зовемо именом које нам је досада драго било и којим хоћемо; те тако ћете и ви Хрвати имати више слободног времена себе и своју кућу добро проучити и налазити средства и начина да прије свега себе култивишете, усрећите и према духу напредног времена уредите…
Желећи да будете здрави и правични, остајемо испред свега народа потписани…“
Текст „Босанског протеста“ преузет из књиге Лазе М. Костића, „Шта су Срби мислили о Босни“ Торонто 1965, стр.59-61.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.