Великашка породица Филиповић из Гламоча

Јосип Филиповић

Филиповићи су једна од најстаријих српских племићких породица у БиХ. Колијевка Филиповића је Босна (околина Гламоча). Још прије пада Босне под Турке Филиповићи су били племићи. Родоначелник породице је Филип. Он се бавио узгојем коња, а имао је два сина: Рада и Филипа. Раде се посебно истакао у борби са Турцима, због чега је добио на дар разна добра. Био је, дакле, веома богат, а пошто је био неожењен, савјетовао је свом брату Филипу да пређе у ислам, те да тако спаси своје имање. Филип је послушао брата Рада и узео је ислам. Међутим, Филип је имао сина Филипа, који је истрајао у хришћанској православној вјери, те је из БиХ прешао у Лику, да би се настанио у Новом код Госпића. Управо од овога Филипа потичу лички Филиповићи, од којих су многи били истакнути лички официри, а међу њима и три генерала: Никола, Јосиф и Фрањо. Лички Филиповићи (један дио) узели су католичанство, што је био један од услова, како за добијање племићке титулуле, тако и за упис на војну академију.

Никола Филиповић (Госпић, 25. 11. 1795 – Беч, 18. 4. 1858) био је подмаршал. Основну школолу завршио је у Госпићу, а 1813. године војну академиј у у Бечу. Кадетски течај је полагао у Tullnu , на мостобрану на Дунаву, након чега се вратио у Беч и у јануауару 1814. био унапријеђен у поручника. У рату против Француске 1813–1814. био је батаљонски ађутант. Од 1816. године премијештен је у Горњу Аустрију у Картографски одјел, гдје је радио на изради војних карата. Већ 1818. додијељен је Комисији за границе између Аустрије и Баварске са сједиштем у Салзбургу. У јануару 1821. унапријеђен је у чин натпоручника, после чега се вратио у Беч, гдје је 1826. године радио у Статистичком уреду. У марту 1835. постао је мајор, а у Марибору је преузео Дирекцију за израду карата. Ускоро је био премјештен у Праг, одакле се 1837. вратио у Беч. Николола је 1838. године постављен за аустријског конзулског заступника. Од 1843. постаје заповиједник пуковније у Бјеловару, а 1847. послан је са пуковнијом у Италију, да би за вријеме похода против Мађара 1848. био заробљен. Након 1848. године служио је у Седмоградској. Повукао се у пензију 1852. и настанио у Бечу, гдје је и умро.

Фрањо Филиповић (Нови код Госпића, 12. 10. 1820 – Беч, 8. 6. 1903.) завршио је војну школу у Tullnu , а 1836. године ступио је као кадет у Први ловачки батаљон. Постао је потпоручник другог разреда 1839, поручник првог разреда 1844, а натпоручник 1848 године. У периоду од 1843. до 1848. службовао је као дивизијски и лични помоћник генерала топништва Ludwiga grofa Weldea у Грацу и Innsbrucku.  Ратовао је на талијанском ратишту у јужном Тиролу 1848. гогодине. Унапријеђен је у чин капетана другог разреда у Четвртој граничарској пуковнији. Постао је капетан 1849. у Главном штабу. Био је одликован витешким крстом Леополдова реда 1849. године, те Војним крстом за заслуге и руским крстом Реда св. Владимира. У чин мајора унапријеђен је 1850. гогодине, а 1854. у чин потпуковника. Чин пуковника добио је 1856. Служио је као главни помоћник при Врховном царском помоћништву у Бечу до 1853, да би до 1857. био при Врховном војном надзаповједништву, а до 1861. у војној царској кабинетској архиви. У талијанској војни учествује 1859, у бици крај Салферина 1860. године. Одликован је Редом жељезне круне другог разреда, а стекао је наслов барона. Премјештен је за бригадира у задат 1861. године, те је 1862. добио чин генерал-мајора, а поткрај исте године именован је за заповједника бригаде и тврђаве у Дубровнику. У чин подмаршала унапријеђен је 1865. године, а именован је за царског намјесника за Далмацију и тајног савјетника. Двор га је одликовао Редом жељезне круне првог разреда, а 1869. премјештен је за дивизионара и војног заповједника у Кошице. Постао је генерал топништва 1874. године. Одликован је Великим крстом Леополдова реда, јер је са братом Јосифом помогао при запосједању БиХ 1878. године. Умировљен је 1881. гогодине.

Јосиф Филиповић родио се у Госпићу 28. 4. 1819. године, а умро у Прагу 6. 8. 1889. Ступио је као кадет у Прву личку крајишку пуковнију 1834, а 1836. премјештен је у пионирски збор, гдје је остао до 1843. године. Након школовања постао је поручник 1839, а натпоручник 1843. Од тада службује у Главном штабу земаљских заповједништава у Чешкој (1843–1844), Италији (1844–1847) и Угарској (1847–1848.) године. Постао је капетан 1847, а 1848. године, на почетку рата у Угарској, именован је за замјеника шефа Главног штаба првог збора. Филиповић је 1848-1849. године служио у штабу бана Ј. Јелачића и с њим судјеловао у сламању устанка у Бечу и гушењу револуције у Угарској.  Истакао се 1848-1849. у биткама код Schwechata , Parndorfa , Ugarisc-Altenburga , Moora и у свим биткама у Бачкој. Добио је чин мајора 13. 11. 1848. године у Петој крајишкој пуковнији. Унапријеђен је у чин потпуковника 1851, у чин пуковника 1853, од када је у Бјеловару заповиједао Петом крајишком пуковнијом. Чин генерал-мајора добио је 1859. године а постављен је за бригадира осмог збора у Земуну.

За вријеме аустријског ратовања у Италији 1859. године, посебно се истакао у битци код Салферина, а затим 1860. стекао барунску част. У току 1865. замјењивао је болесног бана Сокчевића. У аустро-пруском рату 1866. године постављен је за помоћника заповједника другог збора грофу Thurnu. Због својих заслуга проглашен је подмаршалом 16. 7. 1866, те је постао заповједник осме дивизије и премјештен у Innsbruck за врховног заповједника земаљске обране у Тиролу и Воралбергу. Филиповић је 1867. године именован за власника 35. пјешачке пуковније, а 1871. за првог тајног савјетника. Он је већ 1874. генерал топништва, када је одређен за заповједника војног збора у Моравској са сједиштем у Брну, а исте године за заповједника Чешке са сједиштем у Прагу. Када је одржан Берлински конгрес 1878. и Аустроугарска добила мандат да запосједне БиХ, тај задатак повјерен је Филиповићу. Из Прага је премјештен у Хрватску за главног заповједника окупацијске војске. Већ 6. 7. 1878. Филиповић је окупио 13. војни збор (82000 војника), а за сједиште свог штаба изабрао је Брод. Са војском је прешао Саву, те се приближавао Сарајеву преко Дервенте, Маглаја, Зепча, Високог и Кисељака. У Сарајево је ушао 19. 7. 1878. У запосједнутој БиХ био је војни и цивилни управитељ. Премјештен је у Беч, па затим у Праг, гдје је службовао до краја живота.

Напомена: Текст је скоро у потпуности пренијет онако како је написан и у оригиналу, а пошто је историчар Марко Атлагић Србин из Хрватске, у тексту има доста ријечи из српског језику са хрватског подручја.

ИЗВОР: Марко Атлагић, Неке значајније српске племићке породице у БиХ и њихови грбови, БАШТИНА, Приштина-Лепосавић 2008.

ПРИРЕДИО: Борис Радаковић

http://www.plemenito.com/sr/velikaska-porodica-filipovic-iz-glamoca-/o204