„Личност проте Суботића везана је за сва важнија догађања у Босанској Крајини. Пошто је сутра Видовдан, вратићемо се у 1914. годину, на дан атентата, када је на великом слету Сокола учествовао прота Суботић предводећи градишке Соколе и Побратиме. По свој прилици Суботић је био тај који је са импровизоване позорнице замолио соколаше да се у миру разиђу. Мада, у срцу му је, као бунџији сигурно било мило због убиства мрског владара. Испоставиће се да је Видовдан почетак голготе за породицу Суботић, јер те године умире протин отац, а сам завршава у апсани.
Учесник слета Марко Чикић из Грбаваца (деведесетогодишњак) прича да је то био велики скуп са више хиљада Сокола и побратима из цијеле Босне и Херцеговине, да су му присуствовали и Соколи из Чехословачке, да су учесници у двојним редовима, под барјацима, уз музику и соколске пјесме, прошли Бања Луком и да их је поздравило мноштво грађана и сељака из околних мјеста. Послије дефилеа друштва су се окупила код градске цркве на ручку. Ту су држани говори и поздрави. Кад је послије ручка, како је било предвиђено, требало поћи на Бањалучко поље ради извођења слетских вјежби, изненада је из Сарајева стигла вијест да је убијен престолонасљедник Фрањо Фердинанд. Тада им је поп Душан Суботић, у име градишких друштава, објаснио да је слет завршен, да се барјаци савију, да Соколи пођу својим кућама што пречим путем, боље пјешице него возом, јер је настала тешка ситуација. Соколи и побратими су савили барјаке, забринути, али у души весели, те напустили Бања Луку. Побратими из Грбаваца, Турјака, Којеваца и Подградаца кренули су пјешке преко Ивањске за своја села. До Ивањске су носили барјаке савијене, а од Ивањске су их опет развили и уз пратњу труба запјевали соколске пјесме. Из села Шимића неко их одмах пријави жандармеријској станици у Турјаку, вакмајстору Јукићу. Сјутрадан су у Грбавце дошли жандари и отјерали Лазара Баврлића, предсједника удружења, и Остоју Зрнића барјактара…
Видов-дан, дан тужних успомена и најљепших нада, освануо је 1914. год. леп и ведар, а Бања Лука је имала свечан изглед, сва у цвећу, ћилимима и барјацима. Соколска музика у прво свануће буди и позива грађане, да похитају на свечаности, јер се тога дана одржава соколски слет Соколске Жупе бањалучко-бихаћке, до тада највећи слет у Босанској Крајини, а можда и у целој Босни.
Бања Лука сва ври и шарени се, измешале се соколске одоре са веселим оделима Побратима из Бос. Градишке и са шареном ношњим сеоског света, који се тога дана слегао у Бања Луку са свих страна Бос. Крајине.
Соколска срца весело куцају, што виде непрегледне масе света и гостију, које им дају потстрека и снаге у раду и што им је леп дан дао могућност да положе рачун о свом годишњем раду.
Још пре сунца почела су соколска такмичења под руководством брата Др Љубомира Поповића, и пре и после светског рата, вође Соколске Жупе и Соколског друштва у Бањој Луци. Одржан је у српско-православној цркви свечани помен косовским херојима, на коме је чинодејствовао и патриотски говор одржао Високопреосвећени Господин Митрополит Василије и кроз Бању Луку је прошла поворка Сокола, Побратима, свих бањолучких друштава, сељачког света и гостију пролазила је већ поред ‘Црквене куће’, а крај јој је био негде код данашње ‘Дивизије’. Одржано је неколико патриотских говора, а иза тога је наступила пауза до јавне вежбе, која се имала одржати у 16 сати у пространој порти српско-православне цркве испред основне школе.
Весело искићене трибине и вежбалиште биле су већ пуне света, вођа брат Др Љ. Поповић већ је сврстао Соколе, Побратиме, нараштај и школску соколску децу и само чекао на одређени час, па да са њима свечаним маршем поздрави госте. И баш у томе моменту, у 16 сати, стиже вест о сарајевском атентату и најстрожије наређење, да се слетске свечаности обустављају, да се трибине одмах сруше, сви трагови слета сместа збришу и да тробојне заставе замене црне.
Све је ућутало и задрхтало, предосећало се да наступају мучни и тешки дани, но инстинктивно се такође предосећало, да ће ти дани довести до пет стотина година исчекиване слободе, која је коначно и засјала. Мучни и тешки дани трајали су дуго, пуне четири године дана. Соколи, јер су извршили своју национално револуционарну акцију, прогањани су, затварани, стрељани и вешани, но зато је предратно наше Соколство поносно и стоји високо уздигнутог чела, а данашње Соколство са највећим пијететом клања се тим жртвама, јер је из њиховог великог дела њиховог страдања никла слобода и једнинствена наша држава под жезлом династије Карађорђевића, у којој је нама у Бањој Луци омогућено, да место соколане у разреду старе српске основне школе, где је касније била кафана Мајкић, а сада се налази Банска управа и где су се вежбачи могли једва исправити и руке испружити, имамо данас велелепни Соколски дом.
По свој Европи, па и преко граница старог света, сазнало се још до подне тога дана, шта се у Сарајеву догодило, једино Бања Лука то није сазнала до 16 сати, па су стога до тог часа могле тећи соколске свечаности непомућено и одржан је одређени део програма.
Тадањи бањолучки окружни начелник Милер отишао је тога дана у лов и имао се вратити пред 16 сати, да присуствује, како је јавио, великој соколској јавној вежби.
Окружно начелство било је још до подне шифрованим брзојавима обавештено о сарајевском атентату, но како шифроване брзојаве није смео нико други отварати ни дешифрирати, него лично окружни начелник, то су они лежали на његовом столу до његовог повратка из лова пред 16 сати и тако је Бања Лука тек у то доба, можда задња у Европи, сазнала за убиство аустро-угарског наследничког пара у Сарајеву.“
