Висућ град код Дрвара

Висућ град или Висућица је утврђење код Дрвара у Босни и Херцеговини. Смјештено је на стрмој истоименој каменој литици у долини ријеке Унац, у насељу Шиповљани. На овом мјесту првобитно је подигнута градина. Утврђено је да се испод те градине налазило мање римско насеље јер су археолози регистровали “римскo гробљe“ са употребом ранијих римских сполија. У средњем вијеку подигнута је тврђава која је и данас видљива. На Раљевинама, поред Висућ града, постоји Црквина, гдје се распознају темељи омање цркве. И на Оцркављу је била некада црква са доста зида и обрушеног камена. Кад је народ на том мјесту хтио подићи нову цркву, спахија Османбег Куленовић је забранио градњу, а сав стари камен одвезао и озидао њиме свој чардак.

Историјски извори не помињу град под тим именом, али се зато помиње град Унац. Сер Артур Џон Еванс (1851-1941), британски археолог, путописац и истраживач на Балкану у једном од својих писама које је слао “Манчестер Гардијану“ која су касније обједињена и 1878. године први пут објављена у књизи “Илирска писма“, помиње Висућ град. Ево шта је он, приликом обиласка Висућ града и околине, тада забиљежио:

… Одвели су ме у планину да видим, изнад Унца, стари замак Висућ-град. Место је, према локалној традицији, врло интересантно. Прича се да је ту избегла Јелена, последња краљица хришћанске Босне. Међутим, други кажу да је овде живела нека Црна краљица, мистериозног порекла.

Рушевине су нешто велелепније од оних Aлексијева замка. Прилаз им је скоро неприступачан. Морао сам се попети на стену помоћу лествица, које су донели побуњеници. Чак и помоћу њих приступ замку био је необично тежак.

Сам је замак подигнут на истакнутом, издвојеном и високом гребену главног планинског масива и сасвим стрмо изнад Висућица потока, који се ломи и скаче у провалију дубоку стотину стопа и даље према Унцу, кроз мрачну клисуру, пенушав и бучан, прави двадесетак малих водопада. Најсавршенији део замка је осмоугаони торањ, који надвисује читаво упориште. Споља, уза сами његов врх, приметио сам стари босански натпис.

Позорница ужаса и злочина

Јасно се видело да је испод торња била гостинска сала, а око једног прозора уочио сам неке чудне украсе. Поред ових остатака видели су се и делови великог каменог димњака: потпуно неочекиван знак цивилизације. Испод торња уочио сам малу рупу, скоро затрпану земљом, која је водила доле, у стену. Уз помоћ побуњеника, мојих водича, прочистио сам је толико да сам омогућио себи пролаз.

Упркос преклињања присутних Босанаца, који су сматрали подухват опасним, изгубио сам се у подземној стародревној тамници, која је ископана у сасвим чврстој стени. Питао сам се какве ли су се све мрачне сцене овде одиграле у данима Црне краљице.

Не могу се задржати да опишем старе замкове. Водичи ме воде право преко голе планинске висоравни према интересантнијем месту – ка жалосном пребивалишту раје избегле из околине Старог Мајдана, из турске Босне, позорнице ужаса и злочина. На овом месту било их је свега тридесетак, али такво је њихово несрећно стање да ће многи умрети пре него што до вас стигне ово писмо. Међу њима се налазило седморо, осморо ситне, нејаке деце, већ старачког лица, болешћу и глађу смежурана, сасушена, изобличена, нека су немоћна да се држе на ногама.

Преживели су зиму од онога што су испросили од исто тако оскудних сељака из суседних „поља“. Разделио сам им неколико папирних форинти. Примили су их уз чудну апатију! Шта они знају о аустријском папирном новцу? Они хоће само хлеба! Кажу ми да се на стотине оваквих група налазе у планинама, где је, како сви мисле, немогуће допремити помоћ.

Поново смо се спустили у долину Унца. Тамо сам, мислим, наишао на остатке велике римске грађевине. Испод једног огромног насипа избијали су велики, лепши, четвртасти блокови. Неки су у средњовековно доба употребљавани за надгробне споменике. Наједном сам био изненађен откривши барељеф са Меркуром, у стојећем ставу, са палицом у руци и у савршено грациозном положају. Вероватно је потицао из најбољег периода римске уметности. Позади су се налазиле рушевине некадашње куће Aли-бега Куленовића. Сличну кућу смо видели на Унцу, али је она у знак одмазде спаљена, пошто је ову долину похарао и опустошио овај бег са својом хордом.

Избјегли пред Турцима

Већина ненаоружаних становника Унца успела је да избегне пре доласка Турака, али пет је њих ипак погинуло. Ово ми је рекао очевидац догађаја. Његов извештај да су међу умореним биле и две старице потврдили су и други. То су биле Јека Пећијанска и Симеона Михаиловић. Прва је, кажу, била прешла осамдесет пету годину, а о доби друге нисам могао ништа одређено сазнати сем „да је била стара, врло стара, око стотину година“! Овако дубока старост није немогућна.

Ванредна дуговечност чест је случај код босанских избеглица. Мис Ирби је испитивањем утврдила да је један старац имао 107 година. Овде није погинуло ниједно дете. Продужили смо уз поток и у једној романтичној клисури, званој Панића Вода, провели ноћ у бедној колибици. Негдашњи дом Турци су спалили и његови гарави темељи виде се на другој страни потока.

Укућани су избегли у шуму и са собом су, изгледа, однели већи део имовине, јер сада живе доста добро и имају око педесет оваца и пет-шест говеда. С њима у друштву провели смо ноћ. Чудно друштво човек сретне овде на конаку! И ова породица и побуњеници били су врло радознали зашто сам се онолико мучио и испитивао старе рушевине.

Били су потпуно уверени да сам дошао да тражим закопано благо. Један старац напомену: „Свет прича да тамо испод Висућа торња лежи много злата, али само би требало закопати доста дубоко“. Смејући се, одговорио сам: „Ја сам већ био испод Висућа торња, а ако и ви желите да урадите нешто тако, онда је најбоље да потражите змаја негде друго“!

Тад је неко мудро додао: „Будите сигурни, змајеви су увек тамо где се налазе златне гомиле. Иначе би људи већ одавно ископали благо“.

Приредила: Сања Бајић

Извор: http://www.rasen.rs/2017/07/visuc-grad-kod-drvara/#.WZIBR-lLcdV