Осим Арада и Добоја, где је био интерниран велик број Срба, мушких и женских, било је још и других места за интернације у Угарској, Аустрији и самој Босни. Ми ћемо их навести редом са подацима, које имамо о њима.
Жегар код Бихаћа. Ту су с почетка рата довођени најпре људи из најближе околине, после из западне Босне, а најзад почетком 1915., кад се осетила опасност од Талијана, људи и из других крајева, понајвише из Бијељине, Зворника, Сарајева, Мостара, Невесиња и Требиња. 18. августа 1915 послата су овамо из Арада 394 човека. Ту су интернирци били подељени у две групе, у оне, који су храну, веома оскудну уосталом, плаћали из властитих средстава и били поштеђени од присилног рада и у оне, који су јели из „државног“ казана и вршили све послове. Искоришћавани су били и једни и други; први од привилегисаног и јединог кантинера, који је имао својих рачуна са надзорним особљем, а други од бездушних стражара и послодаваца. Бараке за спавање биле су препуне, а место кревета служили су унаоколо у собама испод зидова постављени и мало од земље одигнути ћепањци, застрти танким ћебетима, без сламњача. Кретање је било ограничено и није се, на пример, дозвољавало ићи из једне бараке у другу, или сести где на траву, у хлад, или под какво дрво. Поступање с људима било је с почетка врло сурово. Неког Борозана из Илића код Мостара, који је био ту доведен, испребијали су жандари толико, да му је између ребара настало гнојење и да је, после, морао бити оперисан. Свештеник Ђорђо Умићевић из Сводне (кот. Бос. Нови), који је најпре много претрпео као таоц на железници, био је овде интерниран од 4. децембра 1914. до 7. фебруара 1916., све док нису потпуно постали јасни знаци његове парализе. Измучени човек, често довођен до очајања, померио је потпуно свешћу и умро 22. августа 1917. У Жегару је умрло до краја 1915. године 16 људи, понајвише из источних котарева.
Талерсдорф. У „Hrvatskoj“ бр. 857. од 1914. преведена је једна белешка из листа „Grazer Volksblatt“, коју вреди овде пренети: „U nedjelju je (6. септембра) љta vlakom, a љta pješice do deset tisuća ljudi došlo na strieljanu u Talersdorf da ondje vide internirane političke zločince i veleizdajnike Ova svjetina je te zlikovce gledala s najvećim ogorčenjem, te je svom ogorčenju dala oduška i glasnim prosvjedima protiv izdajica domovine Među uhapšenicima pojavilo se vise slučajeva ozbiljnih bolesti Jedan arhimandrita je preminuo, te je na mjestu pokopan. Svi internirani ostaju na mjestu, gdje sada borave, jer ih se iz sanitarnih obzira ne može razdijeliti u grupe i porazdijeliti u razne krajeve Odaslano je službeno povjerenstvo, da izvidi bolest i poduzme sve sanitarne mjere“
Туроњ. У једној интерпелацији дра А. Корошца и другова поднесеној у 60. седници XXII. сесије аустријског парламента (19. фебруара 1918.) овако се описује то место: „Једна група ових (интернираних) несрећника – 450 особа – затворена је у стару, давно напуштену касарну или боље караулу бивше Границе, у Туроњ. Осим те касарне нема тамо више никакве зграде. На кули није било никаквих прозора и по том се може мислити, у каквом се стању налазила та зграда. Ту су они провели 125 дана – дакле преко четири месеца – и добивали су као храну из дана у дан 20 кила старог граха и ништа више. Од глади, студени, прљавштине и оскудице умрло је у тој пустињи 30 особа“.
Шопроњек. Тамо је из саме Сребренице и нај ближе околине одведено 36 особа, међу њима 20 жена. Једног од њих, Цвјетка Томића, натерало је свакодневно злостављање да сконча живот. Отишао је у једну стају и ту се почео ножем клати. Глађу и прекомерним присилним радом изнурен беше толико ослабио, да је пре пао у несвест, но што се могао заклати. 1916. године би ослобођен, али је на путу кући умро у Броду, кад се прегладнео најео хлеба. У Шопроњек су, у главном, упућиване жене и деца из источних крајева Босне и Херцеговине, и ту је велик део заглавио од изнурености и патње. Једно време било је наших интернираца тамо око 8000.
Нежидер. У Нежидеру су били интернирци из Србије. Њихове патње тамо описао је доста живо, и ако не с много укуса, Мил. К. Н. Расински у књизи Нежидерска епопеја, Нови Сад 1919. Крајем 1915. године тамо је преведено из Арада и 430 интернираца из Босне и Херцеговине. Ови су добили посебне бараке и нису долазили у нешто ближи додир са Србијанцима. Стање босанских интернираца, сравњено са оним првашњим у Араду, било је знатно боље, и ако ни сад довољно човечанско. У влажним, на самој подводној земљи подигнутим баракама, са излупаним прозорима, које нико није оправљао, они су провели читаву зиму мрзнући се без огрева. Храна је била недостатна и неукусна, исто као и код Србијанаца, и поступак с људима не много обазривији. Из Нежидера је један део интернираца пуштен кућама, а други, око 120, са протом Душаном Кецмановићем и Ђорђом Пејановићем, упућен у Шопроњек, где су хигијенске прилике биле најповољније. То је било у априлу 1916. године.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.