БАЊАЛУЧКИ ВЕЛЕИЗДАЈНИЧКИ ПРОЦЕС (1)

УВОД

Аустроугарска монархија је посљедњих година XIX вијека била потресена оштрим националним и социјалним конфликтима, а јужнословенски народи који су живјели унутар Царства све више су тежили за самосталношћу. Зато су национални покрети широм Аустро-Угарске постали свакодневица. Највише таквих покрета било је међу становницима Босне и Херцеговине, како због њеног централног положаја међу јужнословенским земљама, тако и због историјске и културне повезаности са Србијом, слободном краљевином која је преузела улогу јужнословенског
Пијемонта.

Насупрот Србији, Аустро-Угарска je имала други план за рјешење југословенског питања – уједињење унутар своје државе, али без Србије и Црне Горе. У томе ју је највише ометао српски народ Босне и Херцеговине, који је све вријеме окупације а касније и анексије, био у тијесној вези са Србијом, стајући на њену страну у свим
сукобима и стално изражавајући антимонархијске тежње и инсистирајући на својој националној припадности.
Иако у извјесном смислу доба корјенитих иновација, напретка и цивилизацијских промјена (након вишевје-
ковне турске владавине), период аустроугарске окупације је највише запамћен по националним покретима. Срби у
Босни и Херцеговини су 1905. године добили црквену и школску аутономију, а покрајина је 1910. године добила и
Устав. Упркос томе, незадовољство босанскохерцеговачких Срба чињеницом да ће и након 30 година, колико је требало да траје окупација, остати унутар Аустро-Угарске, све више је расло. Будући преко четири вијека под окупацијом, грађани Босне и Херцеговине су више него икада жељели слободу. Међутим, окупатори нису смјели дозволити губитак овако важне и богате провинције, па су били мишљења да је једини начин њеног очувања у оквирима монархије завођење политичког апсолутизма и слабљење свих веза са Србијом. Сарајевски атентат, 28. јуна 1914. године, само је погоршао ситуацију.
Прича о Бањалучком велеиздајничком процесу почиње непосредно након избијања Првог свјетског рата. Тада је, с циљем гушења националног покрета унутар Аустро-Угарске, велики број припадника српске елите у Босни и
Херцеговини, а који није био директно повезан са атентатом, оптужен за злочин велеиздаје. Стицајем околности
десило се да ће се највећи од седамнаест велеиздајничких процеса организованих у Босни и Херцеговини током
Првог свјетског рата одржати у Бањалуци.

ВАПИЈУЋИ ГЛАС БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Никаква политика је најбоља политика!
Избијањем Првог свјетског рата, Босна и Херцеговина је проглашена ратном зоном. „У самој Босни и Херцеговини
није било никаквог политичког живота. Тамо је владала гвоздена војничка стега.“ У земљи су основани војни судови, комисије и штабови који су прогонили политички сумњива лица. Такође, уведени су шуцкори, паравојска
чији задатак је, између осталог, био онемогућавање помоћи Срба из Србије онима у Босни и Херцеговини.
Све вријеме рата вршена је присилна регрутација. Дописивање војника са породицом сведено је на картице
на којима је, на свим језицима којима се говорило унутар царства, писало: „Ја сам здрав“ и на које се, због мјера предострожности аустроугарске власти, није смјело написати ништа више.

Током 1914. и 1915. године, Земаљска влада са генералом Стјепаном Саркотићем на челу укинула је „Уредбу о
аутономији цркве и школе у Босни и Херцеговини“, назив цркве је из српско-православна промијенила у источно-
православна, распустила је босанскохерцеговачки сабор и укинула Устав. Земаљска влада за Босну и Херцеговину увела је и забрану употребе ћирилице. „Све босанскохерцеговачке власти, уреди и заводи употребљаваће у писменом српско-хрватском службеном саобраћају само латиницу.“ Такође, затваране су српске школе, укинута крсна слава, забрањен рад свим српским друштвима, а све то са Саркотићевом девизом: „Никаква политика је најбоља политика!“

Интензивирање политичких процеса
Судски процеси били су аустроугарско средство одржања апсолутизма и прије него што је Босна и Херцеговина до-
пала под њихову окупацију. Тако су још давне 1870. године Срби у Војводини били оптужени за сарадњу са српским
министром спољних послова Јованом Ристићем, а и у Трансилванији су организована 44 судска процеса против
румунског националног реда.

Од периода анексионе кризе, у Бањалуци, Сарајеву, Тузли, Мостару, Травнику и другим већим градовима Босне и Херцеговине учестали су политички процеси. Након Сарајевског атентата, ситуација за босанскохерцеговачке Србе постала је несносна. Почели су прогони свих активних Срба: једнима је суђено, други су одвођени у концентрационе логоре широм Босне и Херцеговине или осталих крајева Царства, а трећи су се већ налазили у изгнанству у некој од земаља чланица Антанте или држава које су се у рату изјашњавале као неутралне. Мјесец дана након атентата на Франца Фердинанда, скоро сви образовани Срби из Босне и Херцеговине нашли су се у неком од затвора, прво као таоци, а потом и као прави заробљеници. Када су, у августу 1914. године, у Лозници заплијењени списи Косте Тодоровића, почело је хапшење свих лица из Босне и Херцеговине чија су се имена налазила у поменутим документима. То су углав- ном били Срби, интелектуалци или будући интелектуалци, чланови националних, омладинских, земљорадничких, просвјетних или културних организација, који су, свако на свој начин, ширили просвијећеност и националну идеју.
„Не могу се избројати казамати, тамнице и затвори у којима су чамили и нестајали наши људи само зато што су припадали Српству и православљу.“ Иако се идеја о организовању велеиздајничких процеса појавила одмах након атентата, они нису имали директне везе са сарајевским суђењем атентаторима; имали су дубљи политички значај. Зато је потребно нагласити да се овим стотинама људи није судило за атентат нити за повезаност са атентатом, већ искључиво за рад у некој од организација које су шириле српство.

Међу српским удружењима, најпознатија су била„Народна одбрана“ и „Просвјета“. Друштво „Народна одбрана“ настало је 1908. године у Србији, као полувојна патриотска организација. Већ 1909. године трансформисана је у културно-просвјетно удружење које је убрзо стекло упоришта широм Босне и Херцеговине. Из „Просвјете“, друштва чији је главни циљ био помагање српских ђака и студената, поручивали су: „Ми нашим школама, новчаним заводима, задругама, разним друговима и општинама тежимо да осигурамо свој опстанак, хоћемо да очувамо, окупимо и уредимо народну снагу и да помогнемо тешки рад на развијању и напредовању.’’ Иако је настала шест година раније (1902), „Просвјета“ је из угла Аустро-Угарске посматрана као продужена рука „Народне одбране“. Чланови ових двију организација имали су велики утицај међу српским живљем у Босни и Херцеговини, па су били на списку најнепожељнијих људи у Аустро-Угарској, и на врху црне листе људи које је требало казнити.

Након што је Поћорека, 1915. године, на челу Земаљске владе Босне и Херцеговине замијенио Стјепан Саркотић,
започето је организовање велеиздајничких процеса. За злочин велеиздаје тада је суђено свим лицима која су на
било који начин учествовала у раду српских друштава. Првенствени циљ ових пријеких судова био је гушење
српског националног покрета и лишавање слободе свих Срба који су се изјашњавали против Монархије. Требало је
доказати да је српски национализам у Босну и Херцеговину дошао из Србије, стога многи разлог за покретање оваквих процеса проналазе и у потреби аустроугарске власти за моралним правдањем покретања рата. Разлог више био је и то што власти на суђењу Гаврилу Принципу нису успјели доказати учешће Србије у Сарајевском атентату.
У Босни и Херцеговини је за вријеме Првог свјетског рата организовано укупно велеиздајничких процеса, од
којих је највећи и најпознатији био онај у Бањалуци.

ПРОЦЕС

Већина Срба који су се налазили у затворима широм Босне и Херцеговине, до краја 1914. године премјештени су у затвор у Сарајеву. Међутим, он је био препун. У главном граду Босне и Херцеговине било је превише политичких
процеса да би се могао организовати још један, онај у ком би се судило најутицајнијим босанскохерцеговачким
Србима тог времена. То је био највећи разлог због ког је Саркотић, јуна 1915. године, сто педесет шесторицу носилаца српског националног покрета одлучио довести у Бањалуку и овдје их извести пред пријеки суд. Иначе, од
почетка рата, до почетка Бањалучког велеиздајничког процеса, пред бањалучким Војним судом изречено је 449 политичких пресуда.

Суђење

Оптужница, писана према циљевима Двојне монархије у Првом свјетском рату, базирана је на већ поменутим до-
кументима Косте Тодоровића: извјештајима, дневницима, протоколима, брошури-историјату и осталом пропагандном материјалу „Народне одбране“. На основу пронађених докумената, генерал Саркотић израдио је нацрт канала којима су се служили „Народна одбрана“ и командант мајор Коста Тодоровић. Оптужницу су сачињавали и подаци из докумената нађених код учитеља Миливоја Јаковљевића у Малом Зворнику, као и они пронађени код војне дивизије у Ваљеву. Међу оптуженицима налазили су се свештеници, адвокати, љекари, чланови Сабора, студенти, професори, учитељи, чиновници, угледни трговци и виђени домаћини. То су били најобразованији, најистакнутији и најутицајнији Срби тог времена у Босни и Херцеговини. Укупно их је било 156 и сви су, осим три малољетника и двије жене, били пунољетни, пуноправни мушкарци. Тројица оптуженика нису дочекале крај суђења. Након изрицања пресуде, број велеиздајника смањен је на 151, јер су још двојица умрла у ћелијама бањалучке „Црне куће“. Изузев за тројицу малољетника, државни тужиоци, Нијемац др Виљем Кениг и Хрват Жига Пинтер, за све су тражили смртне казне. Оптужница је завршена већ септембра 1915. године и одмах је уручена свим оптуженицима.
Главни судија др Коломан фон Милец, кога су именовале бечке власти, званично је отворио расправу 3. новембра 1915. године. Хабзбуршке власти су поставиле и судске сенате , јер нису вјеровали домаћим судовима. Суђење је одржавано у просторијама Више дјевојачке школе, пошто су сале Окружног суда биле премале да приме све оптуженике. Извјештавање са овог и сличних процеса било је повјерено само одабраној штампи и све вријеме
је контролисано и цензурисано. Упркос томе, вијести о бањалучком процесу шириле су се свијетом од самог по-
четка и реакције су углавном биле негативне – свјетска јавност осуђивала је овакав чин аустроугарске диктатуре.
Као првооптужени на Бањалучком велеиздајничком процесу, именован је Васиљ Грђић, чије име се, занимљиво, није налазило ни у једном од Тодоровићевих докумената. Ипак, свима је била позната његова активност у
„Просвјети“, „Народној одбрани“ и осталим српским организацијама. Забиљежено је и да је Грђић у одбрану „Просвјете“ говорио 11 сати и да му је суд чак одао признање као одличном говорнику. По њему се Бањалучки велеиздајнички процес понекад назива и Процес против Васиља Грђића и другова ради велеиздаје.
Незахвално је међу оптуженим великанима издвајати било кога, али ваља споменути двојицу оптуженика чији
је значај за Бањалуку и српски народ неизмјеран. Први је Владимир Ћоровић, један од највећих српских историчара. Друго име, др Васо Глушац, посебно је значајно за Бањалуку и Бањалучане. Глушац је све до данас незаобилазан као историчар тзв. цркве босанске и један од најпознатијих професора и директора бањалучке Реалке.
Браниоци Данило Димовић, Влада Андрић и Јосип Соукал одбрану су заснивали на томе да закон може
кажњавати само чин, а не мисао и ријеч.

 Васиљ Грђић (1875-1934)

У току расправе, Никола Стојановић, који је тада био у изгнанству у Женеви, послао је писмо суду у Бањалуци да
он и Ристо Радуловић (који је претходно умро у румунском затвору Арад) преузимају сву кривицу. Након цјелодневног излагања Данила Димовића, његових завршних ријечи: „Зар не би било варварски да се људи осуде на смрт само зато што су имали мисли које нису биле пријазне држави?!“ и тајца у судници, 14. марта 1916. године, завршена је четворомјесечна расправа. Наредних нешто више од мјесец дана, оптуженици су провели чекајући пресуду.

Пресуда

У међувремену, трајао је рат. Србија је сломљена и подијељена између Аустро-Угарске, Њемачке и Бугарске. На
Велику суботу, 22. априла 1916. године, оптуженици су поново позвани у бањалучку Вишу дјевојачку школу. Овога
пута, повод је био изрицање пресуде. Само 53 особе ослобођене су оптужбе. Интересантно је да је међу њима био и другооптужени др Сава Љубибратић. Казну затвора од 2 до 20 година добило је њих 83. Шеснаесторица су осуђени на смртну казну вјешањем. Осим тога, пресуђено је да на име одштете и државних трошкова осуђеници треба да плате 14.644.769 круна.
Француски лист „Temps“ је протумачио исход процеса као судбину „несретника који су осуђени искључиво због тога што су написали чланак. И ти чланци су били од стране цензуре одобрени. Даљи разлог се проналази у њиховој пропаганди против алкохолизма или у учешћу у неком удружењу.“ Као што је и било очекивано, најтежу казну добио је Васиљ Грђић, који је требало да гледа смрт својих петнаест колега, па да буде објешен посљедњи. За њега је у пресуди, између осталог, стајало: „Као заштитник цјелокупног рада ‘Народне одбране’ у Босни и Херцеговини био је глава читавог ‘покрета’, те је као такав развио дјелатност у читавој земљи. […] Суд се увјерио, да је оптужени и као коловођа и као непосредни чинилац судјеловао у велеиздајничком предузећу.’’

 осуђени на смрт
Осталих 15 најстроже кажњених били су: Коста Гњатић, син Јове, стар 40 година, учитељ; Матија Поповић, син Шпире, стар 39 година, свештеник; Алекса Јакшић, син Томе, стар 41 годину, трговац; Мирко Томовић, син Ђорђа,
стар 26 година, учитељ; Бошко Чапрић, син Видака, стар 41 годину, чиновник; Ђорђо Дакић, син Симе, стар 52 године, општински биљежник; Радивој Ђурановић, син Стеве, стар 24 године, приправник; Димитрија Јевђевић, син Вуколе, стар 46 година, свештеник; Симо Беговић, син Обрена, стар 41 годину, свештеник; Милан Петковић, син Васе, стар 28 година, свештеник; Михајло Савић, син Стефана, стар 31 годину, дневничар Земаљске владе; Димшо Ђокановић, син Лазара, стар 51 годину, земљопосједник; Чедо Милић, син Јована, стар 29 година, трговац; Петар Билбија, син Игњата, стар 25 година, трговац; Милутин Јовановић, син Милана, стар 27 година, трговац.

У пресуди је, између осталог, речено: „Дјеловање оптуженика бијаше један од узрока да је букнуо свјетски рат
[…] Оптуженици су, ако ништа друго, сукривци у големој свјетској несрећи и ненакнадивој штети […] Рекосмо, да је
Сарајевски атентат 28. јуна 1914. само једна карика у ланцу тајних и подмуклих средстава, којима се је имала постићи великосрпска идеја, а даље карике су рад оптуженика.“
Након што је први, најгори дио пресуде прочитан, из Беча је стигла наредба да се други дио пресуде одложи
до послије православног Васкрса, односно до уторка, 25. априла 1916.29 На том наставку читања пресуде сви оптуженици, како осуђени, тако и они ослобођени отпјевали су заједно једну црквену пјесму, чиме су потпуно збуни-
ли судске вијећнике. Врхунац пркоса је засигурно било јутарње богослужење одржано у ходнику „Црне куће“ дан
касније – на Васкрс.

Жалба Врховном суду Босне и Херцеговине

Жалбе на пресуду упутили су и тужиоци и браниоци, овога пута Врховном суду у Сарајеву. Због тога су, 17. септембра 1916. године, сви оптужени премјештени из Бањалуке у Сарајево. Тамо је тада почело ново суђење.
За представнике власти најзанимљивији моменат овог суђења био када је бранилац Димовић, да би олакшао положај оптуженика, предложио да се „насупрот Југословенском одбору у Лондону, проведе акција да Босна и Херцеговина остане у Аустро-Угарској“.
Дана 8. фебруара 1917. године, након четири мјесеца разматрања жалби, суд у Сарајеву је, уз неколико измјена,
потврдио првобитну пресуду. Стога је „завршни биланс овај: 16 смртних казни, 768 година робије.“
Пресудом Врховног суда изречено је и да су, од шеснаесторице најстроже кажњених, десеторица „достојни
Превишњег помиловања“, а да њих шесторица „нису вриједни Превишњег помиловања“. Такође, одређено је
колику би ко казну добио у случају интервенције првог човјека Двојне монархије. Ово ће бити разлог више да се покуша привољети цар Карло V да интервенише у корист оптуженика.
Тада су сви, изузев шеснаесторице који су остали чекати извршење смртне казне, премјештени у зеничку „Стаклену кућу“ на извршење казне. „Извели су нас 16 на смрт осуђених у дугачки ходник. Поређали једног до другог.
Онда су сви који одлазе у Зеницу на робију један по један долазили и редом се љубили с нама шеснаесторицом. Дирљив је био растанак…“ Грђић је тог дана, док се опраштао од
другова, узвикнуо: „Збогом браћо, живјела Србија!“

У „Црној кући“

Када је одлучио да овај процес одржи у Бањалуци, Саркотић вјероватно није ни слутио да ће то бити нешто најбоље што је оптуженицима могло да се догоди. Бањалучани су симпатисали српске националне идеје од самог почетка, па су и њихове предводнике дочекали са поклицима. У Бањалуци су сви знали за овај процес. О њему се стално причало, а грађани су све вријеме били на страни осуђеника.
И у самој „Црној кући“ имали су, како су и сами говорили, много боље услове него у било ком затвору у ком су претходно, али и касније боравили. Томе у прилог поменућемо и молбу за побољшање услова у сарајевској Јустиц палати, у којој су се осуђеници, крајем 1916. године, жалили на храну, шетњу, чистоћу, посјете и писање. У истој молби, наводи се: „У бањалучком се затвору водило о свему томе рачуна и обзира, како од стране предсједништва, тако и од стране кућног љекара.“

За добре услове робијања треба захвалити стражарима, који су им живот у „Црној кући“ на све начине настојали
учинити љепшим. Од кључара су редовно добијали и новине, из којих су могли сазнати шта се дешава на ратиштима. „Пило се, јело, читало се, учило се француски, дуван се пушио, писало се што више и уређивао се хумористички лист Паприка, смијех и шала – увијек. Собе су биле све отворене, било је по вољи сијело, по вољи шетња.“ Недељом су око „Црне куће“ шетале госпође и госпођице, у нади да ће кроз позор видјети неког од својих ближњих. Када су их једном затвореници угледали с прозора, запјевали су „Ој Петре, Петре, поведи коло“. Међутим, спазио их је неки судија који је становао у близини и пријавио.
Грађани Бањалуке, прије свега Бањалучанке, организовале су се у сакупљању хране и новчане помоћи за затворенике. Ипак, за то се прочуло и на другој страни, па је предстојник Паћовски, у жељи да онемогући контакт
грађана са оптуженицима, забранио ову хуману акцију. Жене које су акцију спроводиле, кажњене су новчаном
казном од 25 форинти за сваку. Управник „Црне куће“ био је Гржета, који је смијењен због неповјерења власти и тврдњи да не одржава дисци плину како би требало, па је на његово мјесто дошао Грга Хорват. Хорват је био нешто строжи, али и он је имао бољку – волио је мало више попити. Ово је била још једна повољна околност за затворенике, јер је Хорват једнога дана, након молбе тројице оптуженика да им из ствари да неке личне потрепштине, кључару Стевану Ракићу наредио: „Подај господи њихове ствари“. Тада су сви оптуженици добили све своје ствари, међу којима су биле и биљешке за одбрану, које су им приликом хапшења биле одузете.

(Текст преписан из брошуре „Бањалучки велеиздајнички процес“ Маје Томашевић, Бањалука 2011, стр 9-30)