ЈОВАН СУНДЕЧИЋ

Јован Сундечић
(Голињево, поред Ливна, 1825 – Котор, 1900)

Пјесник и приповедач; по завршетку задарске богословије радио је као свештеник у Истри и по Северној Далмацији, потом као професор богословије коју је завршио, а онда као уредник разних листова и годишњака: Гласника далматинског, Звезде, Народног календара, Орлића, Црногорца.

Његове родољубиве идеје о јединству Срба и Хрвата често су присутне иу његовој поезији. Важнија дела:

• Низ драгоценог бисера (1856),
• Вршидба (1860),
• Вјенчић домољубних песама (1862),
• Крвава кошуља (1864),
• Тужна књига (1885),
• Љубав и цвеће (1886),
• Миље и омиле ( Ш).
• Словени и словенство „

Кроз име Илирско, које иначе нама нипошто не доликоваше, ми смо се осетили да ни Словенци, ни Хрвати, ни Срби, ни Бугари нијесу друго до огранци, а сви заједно да смо народ. Ово су поједина племена, а народ су сва наша племена скупа. Пошто ово Илирско име оборисмо, назвасмо се Југославјанима, и то по нашем топографичном положају у Европи. И под овијем именом лепа је напретка било и бива у промовисању више народне идеје.

Али, ни ово име, као ни Илирско, није заиста сподобно к постижење наше заједнице, без које не можемо нигда постати народ у правому смислу речи оне. Име је које народ окупља и спаја. Без уопштена имена вавијек ћемо раскомадани бити; а таково име треба да означава народ у себи, да је сопствено народу на основу његове повјестницу.

Ми смо генерално своје име њекако погубили, па дошавши на вишу мис’о о народном бићу, досад смо таково име отуд и одовуд скрпљали.

* Члан Словени и слаовенство објављен је у „Орлићу“, црногорском годншњаку за просту 1865. годину, на Цетињу. Овде преузето нз књиге Милоша Окуке појање и казивања у скрбно и Бесудна времена, нав. издање, стр. 529-532. Него

ми нијесмо без уопштена народнога имена ни били. Ни могли бити. Гундулић, Качић и млоги други стари наши писаоци сахранили су нам га у својим неумрлим списима. Они нас свуда, где нас год укупно спомињу, зову Словинцима, а нашу народност словинства. Ова се пак имена у штокавштини најбоље изговарају: Словени и Словенство; отуда земаљско име било би Словенска или Словенија. Примивши име Словена, као генерално народно име, под којим бисмо, као под својом главном заставом, сви укупно к постижење правога значаја и бића имали спјешити, не бисмо се и пак ниједан морали одрећи својих племенских имена. Србиннска остане Србином, Хрват Хрватом, Словенац Словенцем и Бугарин Бугарином: само сви скупа да смо Словени.

Буди нам у овому изглед особито Италија, у којој има такођср као и код нас различитијех грана, које имају и своја власито имена; али су свиколици опет Италијани, а по старом корсно Латини, као и ми Славјани. Италија иста доста је и доста препатила док се није најзад опаметила и под једно народно име склопила. Данас нам се пак указује као млада невеста: дична стасом и узрастом, светла челом и поштсњем, знаменита словом и твором; а док измрвљена била: беше сиња кукавица, која заман кукас и превијаше над удесном погибију толиких својих врсних и умних синова. Јужни су Славјани пружени на дуго и широко од истока к западу, од севера к југу. Они станују на свеколиком земљишту измсђу 40 ° 20 „- 47 ° Т и 40“ северне ширине, 30 ° 18 ’58 „- 47 ° дужине; а поименице: у Корушкој, Штајерској, Крањској, горицкој, Истрији с Трстом, Хрватској (аустријанској и турској), Славонији, Далмацији, по свим острвима јадранскога мора (око 80 острва), у Босни, Херцеговини, Црној Гори, Бачкој, Банату, Срему, Кнежсвини Србији, Арбанији, Бугарској, трачкој и Македонији. Простор овај запрема около 9040 четвероуглих миља: са својим богатим високим горама, великим и омањим рекама, зеленим језерима, плодоносним долинама и равницама, дивним морским пристаништима и лукама (на Јадранском, Егејском и Црном мору), тврдим градовима, белим варошима, неизбројним селима итд. Па како јс природа окитила површину овог земљишта, уопште под благим и Здрачна својим поднебије стојећег – тако је и њедро његово насула свакојаком рудом металном и каменом.

Ох! Колико ли извора не поседује овај наш завичај за сваку струку, којом се благостање умложује и народни опстанак учвршћује, као што је земљодјелство, трговина, и свака друга обртност. Но, која нам корист? Ови су извори до сада вишом и вишом страном, или запуштени, или зло и неумјетно употребљавани, или сасвим мртви и нспознати.

На простору овом живи дан-данас чиста Словснског народа, то јест Словенаца, Хрвата, Срба и Бугара, преко 16 милиона душа . Ово јс заиста лијепа кита народа, из које би на бојно поље свагда преко по милиона јунака искочити могло. Они се по религији дијелсе на православне, католике, унија и мохамедовце. У већем су броју православни, у мањем католици, у још мањем унијати, а мохамедоваца биће једно 80.000 душа.

Разлика нас је вере досад јако и наопако цепала. С вере смо се мрзели горе него ли икакви душмани. Тому јс највећма крив вјерозаконске фанатизам, ово грубо и стравично чедо средњега века, у којем су сколастичка начела скоро свуколику религију поплавила била, а помоћу пропаганда постала још својином људскијех срца уопште. У религиозном рату између Истока и Запада, ми смо се делили на највећем ударцу; а како смо у просвјети сасвим заостали били, тако смо се лакше заводили и заносили. Кроз овај занос ми смо се поглавито разбратили, то је ударила у нас неслога и омраза. Из неслоге и омразе наше родила се и наша пропаст. Ама, што је било да бар буде и битисало, никуд по нас боље среће! Него, нажалост, и данас повлаче се између нас трагови вјерозаконске занесености, па још зато кривимо један другог, дочим има кривице па свакој страни. Вера је својна људскога срца, својина сваком човје ку напонасе. Нико други не одговара Богу за моју веру него ја; а ја за ничију опет не одговарам, него за своју. То пак тако није с народном ствари; него, као што свиколици састављамо народ, тако смо дужни свиколици без разлике подржавати народ и народну ствар, ма које вере били, ма којим се начином крстили и не крстили. И Њемци су различите вере; али опамећен својим толи знатним вјерозаконске борбама, данас један другога и не питају за веру, него су сви згољни Њемци, где се год њемачкијем интереса и најмање тиче; а то се разуме да су такови и својим смешним тежњама, којим би зар рада савколик свет поњемчити.

Није ни нама другога измака. Треба да се и ми већ опаметимо, те да једни друге са вере не само не мрзимо него још да једни другима веру поштујемо, као светињу душе, мени моје, а теби твоје. Тим би смо осигурали нашој слози, а слогом постали би и јаки и душманину страшни. Нашом невољом још иу књизи смо двојим словима раскомадани, а ни књижевна уопштена језика немамо. Но, ако Бог да, и овој пријској нашој потреби када ли тада доскочити морамо; а то ће стопру онда бити кад један дух будемо. Наданашњи дан, осимједно 100.000 душа у слободној Црној Гори, с кућом Петровића на челу; , и једног милиона душа под султановим суверенства у Кнежевини Србији, с кућом Обрсновића на управи: савколик наш Југ находи се под туђим владањем и области. Његове силе туђин на своју корист троши; његов живот на одбрану свога живота улаже; његовим крвавим трудом своју утробу храни иу господству се уздржи. Није ли ово грдна невоља нашег народа? Није ли наше Словенство други Израјиљ у Мисиру, с том разликом што је само овај Мисир иста његова кућа?

Као што је небо живо, које се над нашим југом простире, тако нам је жив и народ који под тијем небом станује. Да ли се икад тај народ, у којега је доста и глава и руку – а још би их толико на његову земљишту могло бити и красно живити – могне у свом властитом живљу развијати, код њега би заиста: и науку, и уметност, и вештина и обрт, и све остале струке људскога благостања, стекле сјајних својих свјетила, која би нс само нама него човечанству уопште на дику била. Али, док не будемо своји, неукост и незналичност јако ће нас притискати и ретким ће нас звездама наше небо заиста осипати; аи њих ће нам душманска тмуша нападати да их заклони, да им блесак помрачи, да им светлост колико могне и не могне угаси.

По свому свој народ, чедеса твори;
А подјармљен народ, смртни лед мори.

Ову истину треба на срце привити и дубоко у памет затући, па се онда својски стати отресати свега што нам на путу стоји нашој слози и напрстком нашему. О предности једних над другима да се не боримо. Ко више крсту и народу служи, тому ће заиста народ његову предност признати; а пред њим опет код народа постајати ће онај који више за крст и народ заслуга стицао буде. Само у искрсној вези између племена и племста нашега почива најчвршћа спона наше народне зграде; само у међусобној нашој слози лежи спас нашег југа; само уз побратимство наше моћи ће васкрснути и ново народно биће наше; само помоћу наше праве просвјете сломиће се грдни брег предрасуда наших, под притиском којега једва и дисати можемо; само уз такова средства може наш народ велик и могуцан постати.

Текст преузет са адресе: http://www.zapadnisrbi.com/index.php/zasluzni-srbi/knjizevnici/95-jovan-sundecic