Исидор Б. Георгенбергер је завршио медицински факултет 1911. Војну службу је почео као контрактуални војни љекар прве класе: управник Привремене војне болнице у Подгорици (1920–21), трупни љекар Подгоричког гарнизона (1921–22) и трупни љекар Сарајевског гарнизона (од јануара 1922). Године 1922. преведен је у активну службу у чину санитетског капетана И класе.
Радио је као љекар Школе за резервне пјешадијске и артиљеријске официре, као управник Привремене војне болнице у Травнику од 24. фебруара 1925, као управник Сталне војне болнице Боке которске и референт санитета Команде Боке которске у Херцег Новом и као управник Потиске сталне војне болнице.
Године 1935. постављен је за вршиоца дужности референта санитета Штаба Врбаске дивизијске области у Бањалуци у чину санитетског потпуковника.
У чину санитетског пуковника одликован је 1939. Орденом југословенске круне трећег реда.
Ахило Т. Грезу, војни љекар, радио је као управник Штипске привремене војне болнице, као љекар Команде мјеста у Скопљу (1926–27) и као управник Мариборске привремене војне болнице (1927–29).
За управника Врбаске сталне војне болнице, у чину санитетског мајора, постављен је маја 1929. Уз то је обављао и дужност начелника Санитетског одјељења Команде Врбаске дивизијске области у чину санитетског потпуковника, а од 4. јуна 1930. дужност референта санитета Команде Врбаске дивизијске области.
Један је од оснивача Љекарске коморе Врбаске бановине. На оснивачкој скупштини Коморе 15. децембра 1929. изабран је у њен Управни одбор.
На сопствену молбу, 29. октобра 1930. премјештен је за референта санитета Команде Вардарске дивизијске области, одатле за управника Зетске сталне војне болнице (1934–35), а затим за референта санитета Команде Зетске дивизијске области (1935–36). У чину санитетског пуковника обављао је дужност референта санитета Јадранске дивизијске области од 27. октобра 1936.
Иван Грујић, рођен 1897. у Трогиру, завршио је студије медицине 21. децембра 1923. у Бечу. Као привремени секундарни љекар радио је у болници у Крагујевцу (1924–25), а као љекар стажиста у Општој државној болници у Београду (1925). Потом је као срески љекар службовао у Великом Шиљеговцу, затим као љекар и управник домова народног здравља у Куманову (1935), Ваљеву (1935–36) и Петрограду (Зрењанину) и као здравствени савјетник Хигијенског завода у Новом Саду. За директора Хигијенског завода у Бањалуци постављен је 8. октобра 1940.
Након успоставе НДХ био је средином 1941. в. д. предстојника Одјела за социјалну политику и народно здравље Ликвидатора Врбаске бановине, а послије тога управник Хигијенског завода у Бањалуци до 26. септембра 1944, када одлази у партизане. Остатак рата провео је као љекар-епидемиолог ОНОО за Босанску Крајину.
Послије ослобођења је радио као здравствени референт Среза Бањалука и шеф Санитарно-епидемиолошке станице, а хонорарно за Филијалу Земаљског завода за социјално осигурање у Бањалуци (1945–46). По одласку из Бањалуке био је шеф Паразитолошко-малариолошког одсјека Хигијенско-епидемиолошког института у Сарајеву.
Захарије Давидовић (Бањалука, 1898–1970) завршио је студије медицине у Загребу 1926. Био је специјалиста за интерне (унутрашње) болести.
Практични стаж обавио је 1927. у болници у Суботици. Послије тога је радио у бањалучкој болници (1927–44). У Бањалуци је био и љекар Самосталне здравствене општине, а од фебруара 1940. замјеник члана Мјесне управе Народног санитетског фонда при Краљевској банској управи Врбаске бановине. Радио је и као љекар болесничке благајне „Меркур“. И прије и послије Другог свјетског рата је обављао приватну љекарску праксу.
Један је од оснивача Љекарске коморе Врбаске бановине, у којој је обављао функције члана Одбора Дисциплинског суда, секретара, замјеника тужиоца, тужиоца и члана Управног одбора.
Био је предсједник Ловачког друштва, предсједник Општинских службеника Врбаске бановине и Друштва чиновника и намјештеника и члан Управног одбора Задруге државних службеника за набавку намирница у Бањалуци.
Почетак Другог свјетског рата затекао га је на мјесту замјеника шефа Интерног одјељења Државне болнице у Бањалуци. Због сумње да сарађује са НОП-ом био је под истрагом усташких власти 9–31. октобра 1941. На ослобођеној територији био је љекар у Дрвару и Босанском Петровцу од септембра 1944. до краја рата.
Послије рата вратио се у Бањалуку, гдје је именован за шефа Интерног одјељења, а маја 1945. за управника Окружне болнице. Године 1965, „у знак признања за дугогодишњи и заслужни рад и залагање на развоју Опште болнице“, додијељена му је „Спомен диплома Опште болнице Бања Лука 1885–1965“. Пензионисан је 1967.
Мр Бојан Стојнић, директор, Верица М. Стошић, помоћник директора Архив Републике Српске
http://www.glassrpske.com/plus/istorija/ZAPISI-IZ-ARHIVA-Banjalucki-ljekari-u-Kraljevini-Jugoslaviji-19291941-Ljekari-aktivni-na-oslobodjenoj-teritoriji/239297.html
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.