„ГЛАС СРПСКЕ“ – ЗАПИСИ ИЗ АРХИВА: Бањалучки љекари у Краљевини Југославији (1929–1941)

20170821220117_243888.jpg
Подели:

Миливоје Панковић, рођен у Новим Карловцима 1902, завршио је студије медицине 1928. у Бечу. Био је љекар специјалиста за венеричне болести и стручњак за социјално осигурање.

Стажирање је окончао 1929. у Државној општој болници и Централном хигијенском заводу у Београду. У Сенти је радио 1930–1931. као уговорни љекар Подружнице Окружног уреда за осигурање радника, а у Бањалуци у Општој и венеричној амбуланти Хигијенског завода (1931–1935) и у Окружном уреду за осигурање радника (1935–1941). Обављао је приватну праксу у Сенти и Бањалуци.

У избјеглишту у Србији радио је од 1. јануара 1942. до 1. марта 1944. на пословима рејонског љекара у болесничкој благајни БТО у Београду. Мобилисан је 18. марта 1944. присилно у покрет Драже Михаиловића. Предао се партизанима у Босни 28. априла 1945. Због учешћа у четничком покрету био је у затворима од 29. априла до 10. августа 1945. Пресудом Вишег војног суда Југословенске армије ослобођен је свих оптужби.

По изласку из затвора радио је у експозитури за осигурање радника у Раковици. Бавио се до 1. марта 1946. приватном праксом.

Умро је у Београду 1980.

Драгиња (Драга) Ливњаковић-Панковић је рођена у Бањалуци 1903. Медицину је студирала у Бечу и Загребу, гдје је дипломирала 1929. Била је супруга др Миливоја Панковића.

Радила је као љекар Дјечијег диспанзера Хигијенског завода у Бањалуци од 1931. до 24. јуна 1938, када је напустила државну службу. У својој кући у Бањалуци, на Булевару краља Александра бр. 6, отворила је 6. јула 1938. приватну ординацију. У бањалучким „Врбаским новинама“ објављивала је чланке из дјечије медицине.

Умрла је у Београду 1945.

Даница Перовић, рођена 1907. у Љубији, завршила је студије медицине 1932. у Београду.

У државну службу ступила је 1934. као љекар Бановинске болнице у Бањалуци. Наредбом министра здравства НДХ од 24. септембра 1941. отпуштена је из државне службе.

У НОР-у је била од почетка устанка 1941. Организовала је партизанску санитетску службу. Радила је и као референт санитета Оперативног штаба за Босанску Крајину, управник болнице 11. дивизије, љекар и руководилац Санитетског одсјека Војне болнице Петог корпуса у Јајцу и референт санитета Војне области Петог корпуса НОВЈ.

Послије рата је у Енглеској специјализовала пластичну хирургију, а потом је као хирург, у чину пуковника, радила на ВМА у Београду. Носилац је бројних одликовања. Умрла је у Београду 1956.

Бранко Петровић је рођен у Рогатици 1900. Завршио је студије медицине 1926. у Бечу, гдје је и специјализирао унутрашње болести 1929.

Од 30. маја 1930. до 10. априла 1941. био је хонорарни војни љекар у Врбаској сталној војној болници у Бањалуци.

Од октобра 1941. до јануара 1945. радио је као љекар у Жељезничком фонду у Београду, а након цивилне мобилизације у руднику у Аранђеловцу од фебруара до августа 1945.

У Бањалуку се вратио у октобру 1945. и запослио у Заводу за социјално осигурање радника и намјештеника. Обављао је и приватну праксу до 1. фебруара 1946. Потом је радио као управник и љекар Управе здравствене службе, као љекар специјалиста Градске поликлинике, Дома народног здравља и Интернистичке службе Регионалног медицинског центра. Пензионисан је 31. октобра 1978.

Славко Пиштељић, рођен 1893. у Маглајанима, завршио је студије медицине 1924. у Прагу.

Радио је у Санском Мосту као срески љекар, љекар Самосталне здравствене општине, бањалучког Окружног уреда за осигурање радника, Братинске благајне и жељезнички љекар (1925–1935), а у Бањалуци као љекар Хигијенског завода, виши здравствени савјетник Краљевске банске управе, љекар у бањи Слатина, љекар вјештак у Суду радничког осигурања, шеф Здравственог одсјека Краљевске банске управе и шеф Одсјека за евакуацију и заштиту дјеце у случају рата при Одјељењу за социјалну политику и народно здравље (1935–1941).

На изборима за Народну скупштину 1931. биран је за народног посланика. Средином тридесетих био је први потпредсједник Бањалучке општине, а једно вријеме и њен предсједник.

Други свјетски рат провео је у Србији у избјеглишту, радећи као  референт у Главном санитетском савјету у Београду (1941–1942) и срески љекар у Кладову (1942–1944). Од 4. октобра 1944. радио је у Среском и Мјесном народном одбору Кладово, Команди мјеста Кладово, војним болницама у Крушевцу и Јагодини и Дивизијској болници В дивизије у Крагујевцу и Чачку.

Демобилисан је 17. јануара 1947. Вратио се у Бањалуку и запослио у Градском народном одбору. Са дужности управника Дома народног здравља Бањалука разријешен је 31. јула 1962. Умро је 1963. у Бањалуци.

Мр Бојан Стојнић, директор, Верица М. Стошић, помоћник директора Архив Републике Српске

http://www.glassrpske.com/plus/istorija/ZAPISI-IZ-ARHIVA-Banjalucki-ljekari-u-Kraljevini-Jugoslaviji-19291941/243888.html

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top