Ступајући у везу с народима средње и западне Европе ми смо примали од њих многе ствари онакве какве су, и уносили их у наш живот непрерађене и неудешене према нашим приликама. Често смо заборављали да те институције имају своју нарочиту прошлост, и неке специјалне особине у свакој појединој земљи. Све те разне институције, и ако су у основи међу собом сличне или истовјетне, имају специјалних облика, насталих специјалним развићем или изазваних нарочитим особинама народа који их је развијао и дотјеривао и средине у којој су стваране. Све те установе преносили смо ми онако како су нам дошле до руке. Још је Светозар Марковић обратио пажњу на то буквално имитовање и преношење установа из разних европских земаља.
Наша старија генерација васпитала се у разним земљама и међу разним народима, и сваки је омладинац долазио у наш народ с погледима оне средине у којој се васпитао. Од тих младића постајали су у нашем јавном животу слијепи сљедбеници цивилизације овога или онога народа, ове или оне земље. Ми смо се на тај начин у проматрању европске културе подијелили на разне групе. Као нација показали смо велику моћ имитације, али мало еклектичког духа. Ми смо умјели примати али нијесмо умјели одабирати. Зато смо се мало умјели користити својим сусједством и прошлошћу својом и других народа. Зато смо ми губили много времена препирући се око ствари, које су други народи рјешавали једним добрим законом.
Међу тим стварима које смо ми примили са запада, и то које смо наказно примали, јесу и погледи о методама политичког рада. У нас се мисли да је сваком политичком раду потребна подјела на партије. Већ нас у колијевци почну учити да морамо припадати једној од постојећих партија. Та сама ствар утиче рђаво на васпитање слободног духа у младежи. Мисли се да је политички рад немогућ без партија. Ова ствар може имати смисла само у оним земљама које су удариле здраве темеље својој цивилизацији и слободи. Али се и ту опажа да партијска искључивост доводи на крају до немогућности. И ту је потребно извјесно одржавање контакта међу партијама бар оних блиских по начелима.
Као и остали дијелови нашег народа и ми смо у Босни и Херцеговини пошли истим путем. Још док нијесмо имали ни устава, док још нијесмо имали ни права да се састајемо ни да се договарамо, многи су у нас хтјели, да прије уласка у јавни живот поцијепају народ на партије. Овдје има и извјесне нелогичности и доста нетачног схватања. Партијски живот претпоставља неке основе јавнога живота, ов почиње разним погледима у рјешавању разних социјалних питања. У нас у Босни и Херцеговини свега тога нема. И ако нас сматрају уставном земљом, ми још немамо ни најпотребнијих услова за оно што се у културном свијету зове политичким животом. Ми морамо да стварамо основе будућег политичког рада. Велика већина српског народа у Босни и Херцеговини увјерена је да те основе нијесмо ни овим уставом добили, и да треба тек сада радити да се извојују. Ово опште увјерење влада у свим групама. У борби ваља показати снаге, издржљивости, дисциплине и разумијевања. То можемо све показати само онда ако смо у цјелини, кад будемо у стању да сву снагу бацимо на то поље. Цијепање на партије изазвало би и партијске борбе, и оне би умањиле нашу снагу, и одложиле нашу побједу за далека времена.
У нашем досадашњем јавном раду избијале су покаткад разлике у мишљењу. То је природно. Али је паметно што моменталне разлике у погледима нијесу изазвале цијепање и партијску борбу. Вјероватно се и сад могу опазити контуре наших будућих партија. Али ће се оне потпуно искристалисати тек онда кад створимо основе политичком раду, када могнемо слободно рјешавати о најважнијим питањима своје отаџбине.
У борби за своја права српски народ из Босне и Херцеговине јавља се као цјелина. Ту борбу води наша народна организација, наши најопробанији политичари. У тој организацији има мјеста сваки поштен Србин, који српски мисли и осјећа.
СРПСКА РИЈЕЧ (САРАЈЕВО), СРИЈЕДА 7. (20.) АПРИЛА 1910. ГОДИНЕ
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.