Жене и Бањалука

Занимљивост која можда није позната свим Бањалучанима о припадницама љепшег пола које су на различите начине утицале на развој Бањалуке.

Гизела Јанушевски је била прва докторица у Бањалуци која је радила од 1899. године. Након затварања државне ординације, отворила је приватни диспанзер у којем је лијечила, углавном, жене и ђецу од заразних болести и инфекција, респираторних и полних болести, а обављала је и мање хируршке операције. Често је и бесплатно лијечила грађане, првенствено ђецу из сиромашних породица или ђецу без родитељског старања. Умрла је 2. марта 1943. године у нацистичком концентрационом логору Терезиенштат, а за свој цјелокупни предани рад 1937. добила је аустријско државно одликовање за заслуге.

Јулка Поповић-Срдић је је била једна од малобројних жена које су се прије Другог свјетског рата окушале на списатељском пољу у бањалучком културно-друштвеном животу.

Јулија Пејновић је била истакнута бањалучка оперска пјевачица, глумица и педагогиња. Предавала је клавир и соло пјевање у Музичкој школи у Бањалуци.

Бранислава Перовић Нешковић је била учесница Народноослободилачке борбе (вишеструко је одликована за учешће у рату и носитељица је Партизанске споменице 1941), докторка физике и прва директорка Института за нуклеарне науке „Винча“. Рођена је у Бањалуци 1920. године, гђе је похађала Гимназију док је нису избацили због дијељења летака и читања „Пролетера“. Школу је завршила у Београду гђе је послије уписала Технички факултет. Била је активна чланица Комунистичке партије и уредница југословенског омладинског листа „Омладина“. На Институту за нуклеарне науке „Винча“ је била дио тима који је пројектовао и направио неке од најсложенијих физичких инструмената и опреме. Била је укључена у пионирске пројекте из области јонизованих гасова и атомских судара, основала је Одељење за сепарацију радиоактивних изотопа и Лабораторију за атомску физику, а од 1976. до 1979. је била генерална директорка Института за нуклеарне науке „Винча“ , чиме је постала прва жена на челу природњачке научноистраживачке институције у историји Југославије. Умрла је 2008.

Анка Дракулић је била прва школована учитељица које је у Бањалуку стигла 1868. године на позив богате трговачке фамилије која је жељела да школује и своју женску ђецу. Анка ће остати забиљежена не само по свој преданости да ради на описмењавању становништва, већ и као прва жена која је у Бањалуци имала клавир.

Јелица Беловић Бернаџиковска (1870 – 1946) је говорила девет језика. У Бањалуку је дошла на мјесто управнице Више ђевојачке школе гђе је остала све до преурањеног пензиониања од стране аустроугарске власти. Утицала је на образовни, друштвени и културни живот жена у Бањалуци. Писала је о етнографији, педагогији и историји женске књижевности. Лексикон „Грађа за технолошки рјечник ручног рада“ написан је на седам језика. У предговору ђела „Српски народни вез и текстилна орнаментика“ из 1907. гдине потписала се као ауторица, користећи родно сензитиван језик, што је и за данашње вријеме ријеткост. На њемачком језику написала је неколико стотина фељтона о феминизму и праву жена на образовање. Превела је на француски језик преко 100 народних пјесама и прича.

Маргита Херцл (1900 – 1942) је завршила Медицински факултет у Бечу и била је специјалиста за ђечије болести. Говорила је мађарски и њемачки језик, а француским се служила. Радила је и као хонорарна докторица и водила курсеве за мајке у Гимназији у Бањалуци. Била је активна чланица „Женског покрета“ и „Црвеног крста“.

Равијојла Јоветић (1904 – 1989) је била власница најпрестижнијег кројачког салона у Бањалуци. Била је врсна модисткиња о чијем се умијећу причало изван Бањалуке и чије су балске хаљине сматране умјетношћу.

Милица – Царка Јовановић (1896 – 1994) је у бањалучком позоришту глумила једанаест година, а припадала је првој групи глумаца и глумица који су играли у првој сезони бањалучког позоришта. Након Другог свјетског рата глумила је у првом дугометражном филму „Славица“.Сматра се једном од најуспјешнијих глумица свог времена који је свој таленат брусила у Бањалуци.

Наталија Јовић (1900 – 1969) је била ангажована у организацији „Женског покрета“ тридесетих година прошлог вијека, а касније је била активисткиња АФЖ-а, те је у великој мјери допринијела развоју женског активизма у Бањалуци. Рат је провела по затворима (Крагујевац и Бањица), те се по завршетку рата вратила у Бањалуку гђе је радила као професорица.

Љубица Дада Јовановић (1885 – 1980) је током првог свјетског рата била болничарка, а за свој рад, допринос и пожртвованост добила је три одликовања. Жељу да се посвети глуми крила је од свог патријархалног оца. Глумачки позив је доводи до бањалучког позоришта гђе проводи десетак година.

Вахида Маглајлић (1907 – 1943), народна хероина Југославије. Прича о Вахиди је прича о жени која је напустила комфор имућне, угледне бањалучке градске породице и укључила се у отворену борбу против фашизма. У Комунистичку партију Југославије примљена је у мају 1941. године. Скривала је и смјештала комунисте у кући свога оца, учествовала у њиховом пребацивању на ослобођену територију, сакупљала је лијекове и други санитетски материјал, ођећу и обућу, оружје и муницију, као и други потребни материјал. Била је једна од најсигурнијих партизанских веза у Бањалуци. У бањалучком затвору, познатом као „Црна кућа“, била је мучена и малтретирана у нади да ће одати и остале сараднике Народноослободилачког покрета, а из затвора је побјегла скоком кроз прозор. Ђеловала је међу народом, углавном женама. На Првој конференцији Антифашистичког фронта жена Југославије, одржаној 6. децембра 1942. године у Босанском Петровцу, изабрана је у чланство Централног одбора. Погинула је 1. априла 1943. Године код Босанског Новог, приликом изненадног њемачког напада. Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 20. децембра 1951. године, проглашена је за народну хероину.

Аутор : Рајко Пушић