ЗМИЈАЊЕ БЕЗ ЗМИЈАНАЦА

slikacitava.php_.jpg
Подели:

slikacitava.php

Током Другог свјетског рата на Змијању је доминантан био национални покрет, што је комунистичким властима био мотив да досљедно спроводе политику његове изолованости и запуштања.

Осим пар изузетака, ни позив на државну колонизацију није мотивисао Змијањце. Власти су их зато етикетирале као реакционаре, неспремне да се одрекну националног идентитета, који им је и омогућио вјековни опстанак на вјетрометини. А кад су Змијањци пружили и огорчен отпор колективизацији, пропалом Кардељевом експерименту, изречена им је колективна санкција.
Велика немаштина

„Петољетке“, индустријализација, електрификација и модернизација путева су у широком луку заобишле Змијање. Немаштина, обавезан откуп и привређивање које се сводило на „прогон“ оваца и на одлазак у бербу војвођанског кукуруза, довеле су до појединачних исељавања у Војводину.

Дестинација је била предодређена – Срем, мало због пруге Београд – Загреб, а више због чињенице да је то најближа српска територија. Ускоро је дошло до ломова на државном унутрашњем и спољном плану.

Јуна 1948. режим се разбратио са руском браћом, а КПЈ је проживљавала немилосрдан унутрашњи раскол. Оставши без братске помоћи, режим је потражио савезнике на Западу.

Поремећена глобална равнотежа омогућила му је да новим пријатељима испоставља мегаломанске захтјеве за испорукама оружја и војне опреме. Спремно је инаугурисана и доктрина о угрожености земље из три стратегијска правца. Један је из Бугарске водио ка Нишу и Скопљу, други преко Војводине у централна подручја земље, а трећи од Мађарске за Трст. Необично је да ова доктрина није рачунала са опасношћу из супротних праваца.

Антикомунистичка хистерија (макартизам) у САД је кулминирала, па је вријеме било згодно да се пласира теза да ће Руси ударити на Трст и друге јадранске луке. Услиједиле су испоруке големе војне помоћи. У Бањалуци се 1956. оснива наставни центар за потребе оклопних јединица, а да би се показала спремност за случај „руске инвазије“, 1957. се у Клашницама приређује велика војна вјежба коју је надгледао врховни командант лично.
Политички заокрет и исељавање

Међутим, већ наредне, 1958, долази до крупног политичког заокрета. Укинут је програм савезничке војне помоћи, а режим усваја концепт несврстаности и доктрину општенародне одбране.

Почетком 1957. у Добрњи власти приређују низ зборова на којима становништво упознају са предностима живота у Војводини. Права намјера, изградња полигона 7. армије на Мањачи, у почетку није саопштавана. Комплексан и изнимно скуп пројекат је у свим армијским областима текао споро.

Потом почиње исплата накнада за изузето земљиште, а тамо гдје је пружан отпор, „убјеђивање“ је повјеравано народној милицији. Многи су Змијањци искусили државни терор и репресију. Забиљежени су и бројни случајеви уништавања имовине.

Исељавање Змијањаца текло је у три фазе. У првој, 1957, исељена је Доња Добрња, одмах након исплате накнаде за изузето земљиште. У другој фази, која је кулминирала 1966, исељени су Горња Добрња и Шљивно, а у трећој, 1973, Радманићи и дио Вилуса.

Али, Змијањци се нису лако предавали. Нерјешив проблем за власти били су Змијањци који су се привремено враћали из Срема и напасали своја стада. Но, снажне родбинске везе, али и присила, доводе и до исељавања из Стричића, Кола, Зеленаца…

Змијањци су у почетку за дестинације бирали Чалму и Дивош, а потом Манђелос и Велике Радинце. Са „возова без возног реда“ силазили су у Мартинцима, и ту, уз помоћ земљака, утоваривали своје скромно покућство на коњске запреге.

Чалму преплављују Бојанићи, Васиљевићи, Драгановићи… Након тога, привучени ојачалом привредом, Змијањци се окрећу ка Сремској Митровици и Лаћарку. Пословично вриједни, ту су куповали онолико земље колико могу да обраде кад изађу из митровачког „Митроса“, целулозе или шећеране. За посљедњу дестинацију изабран је Јарак, у ком су домове подигли Антонићи, Богојевићи, Вукадиновићи, Клинцови, Моцоње, Маричићи…

Пописи казују да је становништво Змијања више него преполовљено. Добрња је 1953. имала 1.723, а 1991. свега 130 становника. Радманићи и Шљивно су имали 837 односно 777 становника, док попис из 1981. казује да су ова два села опустјела. Вилуси су прошли само нешто боље. Са 1.466 становника (1953), спали су на свега 239 (1991). За разлику од тога, Митровица за 20 година (1961-1981) са 20.000 нараста на 37.500 становника, а експанзију доживљава и Лаћарак. Попис из 1991. говори и да наши земљаци чине 77% становништва Чалме.

Преко ноћи су у Срему ницале нове куће и шорови, чији су житељи још дуго остали везани за своје уже окружење. Тек су њихови потомци успјешно избрисали све разлике у односу на домицилно становништво.

Зоран С. Мачкић, архивски савјетник у Архиву РС

 

Текст преузет са адресе: http://www.glassrpske.com/plus/istorija/Zmijanje-bez-Zmijanjaca/lat/153209.html

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top