Знаменита породица Бошковић из Херцеговине

Руђер Бошковић

Бошковићи су српска племићка породица из Херцеговине. Преци чувеног Руђера Бошковића носили су презиме Подкравићи, односно Падкрај­чићи, који су се врло рано доселили у Орахов До, гдје су се размножили као Бошковићи. Из овог херцеговачкогсела Бошковићи се селе крајем 17. вијека у Дубровник ради трговине. И сам Никола Бошковић преселио се у Дубровник због трговачких послова и ступио је у службу Рада Геталдића. Геталдић га шаље у Нови Пазар да га обучи међу тамошњим трговцима, одакле се Никола враћа у Дубровник врло богат. Иако римокатолик, он је не само „српски писао”, већ се и интересовао за прошлост својих српских предака. Збогњеговог интересовања за српску прошлост, Риђепути, који је са Фарлатијем и Калетијем издавао чувено дјело у осам свезака, Il­li­ri­cum sacrum, замолио га је да му опише српске старине. Тако је настао Николин спис „Relazi­one dei Monasterii della Provin­cia di Rаssia” (Старорашка сјећања).

Бошковићи су имали свој грб. У почетку су се служили грбом Покрајчића, који је вјероватно употребљавао и Божо Покрајчић, отац Николин. Тешко је са сигурношћу утврдити када су Бошковићи добили племство. Највјероватније су га добили 1595. године као Покрајчићи, или чак раније. На основу тога је вјероватно да је породица Бошковић добила племство и грб 15.4.1718. године. Та додијела племства уписана је у „Краљевску регистратурну књигу” („Li­ber regi­us”), бр.XXVII, на страни 49. Поред других значајних личности из ове породице, посебно су се истицали Божо и Руђер Бошковић.

Бо­жо Бо­шко­вић рођен је у Дубровнику 18.2.1815, а умро је 3.1.1879.године. Био је веома имућан и угледан трговац. Оставио је дубрoвачкојо пштини 10.000 форинти за школовање запуштене дјеце „без разлике вјере”. По његовој жељи, 3.11.1879. сестра му Марија, жена Теодора и брат Никола оснивају женску једноразредну школу за православне дјевојке, тј.„Закладу Бо­же Бо­шко­вића”.

Најистакнутија личност у породици Бошковић, засигурно је био Руђер Бо­шко­вић. Рођен је 18.5.1711 у Дубровнику, а умро је 13.2.1787.године у Милану. Иначе је био астро­ном, физичар, дипло­мата и пјесник.  Школовање је започео у родном граду у „Collegi­um Ragusi­num”, наставио у Риму у „Collegi­um Romanum”. Послије завршетка студија филозофије, математике и физике, предавао је у нижим разредима „Римског ко­легија”, наставивши истовремено студије теологије као исусо­вац. Већ 1736. године почео је објављивати расправе обиљежене њутнизмом са подручја математике, физике и астрономије. Руђеру је 1736.године повјерено да истражи пукотине на куполи цркве Св. Павла у Риму, о чему је написао детаљан извјештај. Већ у првим радовима писао је о облику и величини Земље, те о неједнакости силе теже.

Позиву португалског краља Ивана V да у Бразилији измјери меридијански степен није се могао одазвати, јер је по налогу папе Бенедикта преузео други посао, а затим је са La Mairom(Ла Мером) извео мјерење меридијана између Рима и Риминија. О томе је написао дјело Philosophiaе natu­ralis the­oria existentium, које је изишло у Виени (Бечу) 1758. године, а доживјело је много издања. Из Беча Руђер одлази у Париз (1760), гдје као члан језуитског реда није наишао на повољан пријем у кругу научника-енциклопедиста. Исте године отпутовао је у Лондон, гдје је примљен у Лондонско учено друштво и позван да посматра пролаз Венере испод Сунца. Он је 1761. године из Венеције пошао у Цариград, а 1762. из Цариграда одлази у Варшаву у намјери да продужи пут до Петрограда. У томе га је болест спречила, те се преко Беча враћа у Рим (1763). Свој пут описао је у дјелу Giornaledi un viag­gio da Constantinopoli in Polonia (1784).

Из Рима одлази у Павију (1764), где ради као професор математике, затим постаје професор астрономије у Милану, гдје је основао звјездарницу. Године 1773. преузео је управу оптичког института у Паризу. Затражио је 1783. године допуст у Француској да објави цјелокупна дјела, али је убрзо оболио, те га је затекла смрт у Милану, у 76.години живота.

Иако је читав животни вијек провео у туђини, није занемаривао своју српску народност. Када га је једном D’Alambert назвао Талијаном, одлучно је то одбио. Он је био и остао Србин, премда католичке вјероисповијести.

Напредовањем науке расте све већа слава и заслуга овог великог сина српскогнарода. Руђер се знао кретати у бројним гранама људског знања: у астрономији, метеорологији, физици, филозофији, геологији, геодезији и поезији. Био је прави учењак у егзактним наукама, племенити огањ из којег су се посипале разне варнице знања. Испитујући силе природе, утврђивао им је пронађене законе, откривао скривене тајне наше планете, те популаризовао науку уопште. Иза себе, оставио је велики број научних радова од који неки имају свијетски значај.

ИЗВОР: Марко Атлагић, Неке значајније српске племићке породице у БиХ и њихови грбови, БАШТИНА, Приштина-Лепосавић 2008.

ПРИРЕДИО: Борис Радаковић

http://www.plemenito.com/sr/znamenita-porodica-boskovic-iz-hercegovine–/o205