ЖУПАНИ У ДИПЛОМАТИЈИ

Подели:

simeon-mirotocivi-wikipedia

 

Аутор: Арнађел Смиљанић

Учешће жупана у дипломатском животу средњовјековне Босне и Србије може се посматрати двојако. С једне стране, они су могли бити непосредни актери дипломатског процеса, који у њима наступају као самостални политички субјекти, док су с друге стране могли бити у улози посланика владара или обласних господара који одлазе у разне мисије како би бранили њихове интересе. У овом раду биће наведени и једни и други примјери, као и неке правилности које се могу уочити током дипломатског ангажовања особа које су носиле титулу жупана, што би се могло означити и као његова основна сврха.
Прво у изворима забиљежено учешће једног жупана у дипломатској мисији за свог владара потиче из септембра 1186, када је жупан Невдал водио преговоре са Дубровчанима о завршетку рата и склапању мировног уговора између њих и великог жупана Стефана Немање. Преговори су успјешно окончани, те је мировни уговор потписан 27. септембра 1186. године. Слична активност једног другог жупана помиње се у документу од 17. јуна 1190, када је потписан уговор између хумског кнеза Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање и Дубровника. Захваљујући његовој садржини сазнајемо да је у преговорима као посланик хумског кнеза учествовао жупан Мавро.
Након тога настаје пауза од готово пуног вијека када је ријеч о учешћу жупана у дипломатским мисијама, а коју је прекинуо Твртко, господар Поповог поља, почетком 80-их година XIII вијека. Он је био директни потомак већ поме-нутог Немањиног брата, великог хумског кнеза Мирослава. Његови први помени из 1282. односе се на пљачке и конфискације дубровачке робе, што је чинио дијелом својевољно а дијелом према наређењима краља Милутина. У овај рад жупан Твртко уврштен је због дешавања из 1284, када је код њега ишао свештеник Урсације де Дабро како би преговарао због одбјеглих робиња. У љето исте године Твртко је са својим људима извршио двије пљачке дубровачких поданика, те су они 2. септембра упутили свог чиновника Андрију Бундића, кнеза Затона и Ријеке, како би утврдио ко су били разбојници и, евентуално, како би вратио дио опљачканог. Чини се да у преговорима између Дубровчана и жупана Твртка није било видљивијег успјеха, о чему свједоче нове пљачке које се биљеже крајем те године. Ускоро је Твртко упутио у Дубровник своје посланике, али они тамо нису ништа постигли, осим што су у повратку начинили инцидент опљачкавши дубровачке рибаре. Како дипломатија није донијела очекивано смиривање ситуације, тако се нове пљачке Твртка и његових људи биљеже кроз 1285, која је уједно и посљедња година у којој се његово име среће у изворима.
Сљедећи жупан који је учествовао у дипломатији био је Младен, познатији као родоначелник породице Бранковића. Док је управљао требињском облашћу током друге деценије XIV вијека, његово се име биљежи у изворној грађи, и то у контексту односа са Дубровчанима. У периоду између јула 1322. и септембра 1323. жупан Младен се налазио у војсци и на двору новог краља Стефана Дечанског, што су искористили ситнији властелини из дубровачког сусједства да пљачкају њихову територију. Стога су власти општине с нестрпљењем ишчекивали Младенов повратак, који се десио у септембру 1323. На вијест о његовом повратку одмах су упутили посланство, које га је требало поздравити, даровати и коначно се пожалити на поменуте пљачке. Њихова мисија у потпуности је успјела, јер је Младен већ 12. октобра издао наређење о исплати одштете и тиме изгладио спор с Дубровчанима. Осим овога нема помена Младенових других дипломатских активности, што не значи да се нису дешавале, а ако и јесу то је могло бити само прије 26. марта 1326, када се име родоначелника Бранковића посљедњи пут јавља у изворној грађи.
Савременик жупана и војводе Младена био је мало познати жупан Хлапец Тврдиславић, који је служио хумској властеоској породици Бранивојевића, која је покушала да се осамостали од српског краља 20-их година XIV вијека. Као њихов посланик Хлапец је почетком децембра 1324. долазио у Дубровник, али, нажалост, није позната сврха његове мисије.
За разлику од њега, о жупану Познану Пурћићу зна се много више, иако о његовој активности досад није објављен ниједан посебан рад. У питању је несумњиво важна историјска личност, од чије је оријентације у једном периоду зависила политичка судбина Хумске земље, у контексту њеног остајања у саставу Србије или преласка под власт босанског бана Стјепана II Котроманића. Познан је водио поријекло из старе жупанске породице чији су се баштински посједи налазили у Загорју и Невесињу. Његови први помени нису били одвише ласкави, јер се односе на тужбе поводом пљачки дубровачких трговаца. Након тога настаје скоро дводеценијско затишје када је ријеч о подацима везаним за активности жупана Познана. Његово име поново је забиљежено 14. децембра 1325, када га је дубровачки кнез даровао са 50 перпера у сребру и текстилу.
Већ у првој половини сљедеће године Познан је прешао на страну бана Стјепана II, што би се могло довести у везу са борбама против већ помињаних Бранивојевића и њиховог евентуалног осамостаљења у Хуму. Исте 1326. године жупан Познан Пурћић помиње се у бановој повељи као свједок од Загорја. У овај рад Познан је уврштен искључиво због тога што се 13. јула 1327. јавља у неком непознатом послу у Дубровник in ambaxtam domini comitis Stephani de Bossina. На основу тога изгледа да је Пурћић врло брзо освојио повјерење бана Стјепана II када га шаље као посланика у град подно Срђа. Након тога није позната било каква друга дипломатска акција у којој је учествовао овај хумски великаш. Наредне године Познану нису донијеле ништа добро, те је постепено потискиван из епицентра збивања. Једно вријеме је дошао у зависан положај према Милтену Драживојевићу, да би на крају завршио у тамници краља Стефана Душана. Слично Познану Пурћићу, други хумски жупан, непосредно поменути Милтен Драживојевић, одиграо је важну улогу у босанско-српским превирањима око те територије. Међутим, за разлику од Пурћића, он се у тим несигурним временима много боље снашао, тако да његови потомци владају овом облашћу. Милтен се први пут помиње 15. августа 1332. као свједок у повељи бана Стјепана II Котроманића. Сљедећи пут се јавља са сином Санком 24. маја 1335, када су оптужени због пљачке извршене у Оногошту. Документи из сљедеће године говоре о томе да је Милтен напустио босанског бана и прешао на страну краља Стефана Душана, али исто тако и да је наставио са ранијим пљачкањима дубровачких трговаца, при чему се уз њега помиње војвода Ружир (могуће Руђер). Незадовољан вијестима које су до њега стизале из Дубровника, краљ Душан је интервенисао наредивши Милтену и Ружиру да позову представнике Општине на станак у Ободу у Конавлима, како би се са њима договорили за одштету. Они су послушали свог сениора упутивши писмо Дубров-чанима, позивајући их на станак, те је управо због ове дипломатске акције и нашао мјесто у оквиру овог прилога. Без обзира на исход тих преговора, Милтен се ускоро вратио новим пљачкама, о чему свједоче вијести из јесени исте године, што упућује на могућност да се поново вратио под окриље босанског владара.32 Његов посљедњи помен представља другу у изворима забиљежену дипломатску акцију у којој је учествовао. Било је то у новембру 1343, када је дошло до станка са Дубровчанима ради сребра у цијени од 72 перпера, које је кнез Живан Фаскарин наредбом отео Милтеновим људима у Дубровнику.
У исто вријеме на територији Србије биљеже се два жупана који су повремено обављали дипломатске мисије за краља Стефана Душана. Први од њих био је Вратко, праунук Вукана Немањића. Први пут се помиње 22. јануара 1333. године као свједок у повељи краља Стефана Душана којом уступа Дубровчанима Стон. У наредном периоду вјероватно је управљао Скадром и околином, при чему је 1336. у два наврата одузео робу дубровачким трговцима, због чега су се ови жалили српском владару. Могуће да је након тога прешао на Душанов двор, гдје је 1342. одиграо важну улогу у преговорима са Јованом Кантакузином када је он пребјегао из Византије у Србију. Друге евентуалне дипломатске акције у којима би Вратко учествовао нису забиљежене, али и ова једна је довољна да га уврстимо у овај рад. У каснијем периоду напредовао је у служби, што је видљиво и по титули кнеза.
Његов савременик жупан Петар Брајан познат је као ктитор Беле цркве Каранске код Ужица, посвећене Благовештењу, која се обично датира са првим годинама Душанове владавине. Унутар цркве сачуване су фреске и натписи који нам пружају више података о Брајановој породици. Његово име нашло се у овом раду искључиво због тога што га је Кантакузин забиљежио као једног од Душанових великаша из пограничних области који су показивали спремност да преговарају. Према њему, Брајан је у то вријеме био намјесник у Амфипољу, када је покушавао с Грцима уговорити нешто дуже примирје на тој немирној граници.
Жупан Ненац Чихорић из требињске области у историјским изворима јавља се између 1336. и 1375. године. За ову тему од значаја је његов помен из 1356, када су Дубровчани имали састанак са њим. Занимљиво да се није придружио рату кнеза Војислава против Дубровника, што су представници општине знали да цијене, те су му 1362. дозволили извоз вина из Стона. Чини се да је ускоро дошло до поремећаја тих односа, пошто документи из 1363. и 1364. доносе дубровачке тужбе против жупана Ненца због штета учињених у Затону. Његово име посљедњи пут је забиљежено 18. августа 1375, када је у Дубровнику од властелина Јакова Манчетића примио натраг свој депозит.
Према политичком значају најважнији жупан у средњовјековној босанској држави био је Санко Милтеновић. Природна посљедица таквог стања било је његово ангажовање у дипломатији, при чему је углавном био самосталан. Његови први помени везани су за пљачке дубровачких трговаца, али се касније ситуација толико промијенила да је у октобру 1348. добио њихово грађанство. За вријеме рата кнеза Војислава Војиновића против Дубровника, који је почео у јесен 1358, биљежи се посредовање жупана Санка како би се окончала непријатељства. Прва таква акција јавља се почетком 1361, када су Дубровчани упутили Санку писмо са жалбама на кнеза Војислава. Чини се да је хумски жупан у посредовању имао успјеха, о чему свједоче вијести из септембра исте године, када је дошло до приближавања ставова зараћених страна. Власти општине су му због тога биле захвалне, те су доносиле одлуке у његову корист, попут дозволе за продају соли у Сланом. Као да то није претјерано задовољило Санкове апетите, те се његови људи априла 1362. појављују као пљачкаши на дубровачкој територији. Незадовољни Дубровчани тада су одлучили да упуте поклисаре у Курило, гдје се тада налазио хумски жупан.
У исто вријеме Санко је дошао у сукоб са хрватско-далматинским баном, при чему је његов брат Градоје пао у заробљеништво. Немајући друге опције, Санко је врло брзо кренуо у дипломатску акцију с циљем братовог ослобођења, те је послао у Дубровник заробљеног слугу, новац и сребро. Чини се да је бан без већих комликација његову понуду прихватио, пошто је до краја љета Градоје ослобођен а и сам сукоб је био окончан.
У дипломатске послове могу се убројати и они који нису непосредно везани за преговарање. То су, примјера ради, одласци дипломата или курира у мисије чија је сврха подизање неких доходака. Да бисмо у потпуности приказали дипломатску активност жупана Санка, осврнућемо се и на његове акције у том смјеру. Први примјер такве врсте биљежи се 10. октобра 1363, када његов човјек Богиша Отолчић подиже 60 перпера на име могориша јер је Санко у то вријеме био господар Поповог поља. Исти трибут поново је примио 25. августа 1364. године, и то посредством кнеза Милше Упорнице.
Као најмоћнијем властелину у њиховом сусједству, Дубровчани су се често обраћали Санку да интервенише ако би имали каквих неспоразума с другим припадницима владајућег слоја. Тако је било 1364, када су се тужили на Ненца Чихорића ради штета које су његови људи учинили у Затону. О Санковој моћи и угледу свједочи и титула казнаца коју је добио од бана Твртка у љето 1366. године. Међутим, његови апетити нису били у потпуности задовољени добијањем звучне титуле. У тежњи ка што већој самосталности побунио се против бана Твртка у новембру 1366, али је тиме починио велику грешку. Војнички слабији, био је поражен и принуђен да спас потражи бјекством у Дубровник. Иако нема помена о било каквим дипломатским акцијама, оне су свакако услиједиле, уз одговарајући успјех, пошто је до септембра 1367. било постигнуто измирење.
Годину дана касније казнац Санко је поново испољио незахвалност према бану, када се крајем 1368. придружио једном од главних Тврткових противника жупану Николи Алтомановићу. Угрожени Дубровчани су тада кренули у дипломат-ску акцију шаљући писма и поклисаре Санку како би се удаљио од рудничког жупана. При томе су истицали да је Банат босански вјечан, док је Николина снага привремена, али ни то није било довољно да га уразуме. Након тога поновила се ситуација од прије двије године. Поново је интервенисао бан Твртко, натјеравши Санка, који није добио одговарајућу помоћ од савезника, у бијег у Дубровник. Услиједили су краћи преговори, који су по Санка повољно завршили будући да га је Твртко опет примио у милост. Ово је уједно и посљедње забиљежено учешће жупана и казнаца Санка Милтеновића у некој дипломатској активности. Ратујући за бана Санко је имао успјеха пошто је, истина накратко, 1370. заузео жупу Конавле, посјед жупана Николе. На крају је погинуо у сукобу против Алтомановићевих људи у Требињу између јула 1370. и јула 1372. године. Знатно мање је позната активност жупана Грубача, који је водио поријекло из породице Волкашевића.63 Када је Твртко I Котроманић овладао Драчевицом, поставио га је за свог намјесника у тој жупи.64 Већ његов први помен из 1379. указује на активно учешће у оновременом дипломатском животу, јер се помиње као члан једног краљевог посланства. У наредне четири године Грубач је повремено у Твртково име водио преговоре са Дубровчанима о разним граничним споровима. При томе није показивао довољан ниво дипломатске суптилности, што је доводило до дубровачких жалби упућених краљу Срба и Босне Твртку.
Жупан Божичко Брлић из Попова поља, као човјек властеоске породице Николића, средином октобра 1393. долазио је у Дубровник да подигне новац на име могориша. Иако се ријетко јавља у изворима, Божичко није био безначајна личност, о чему свједочи и његов избор за дубровачког грађанина крајем фебруара 1392. године. Након што је војвода Радич 1398. проширио своју власт на области Николића, Божичко је прешао на његову страну, те се у наредном периоду наводи као властелин Санковића.
Први по имену познати жупан који је обављао дипломатске мисије за обласне господаре био је Радосав Главић, који је служио породици Павловића. Први пут се помиње 17. маја 1398. у дубровачком писму којим га обавјештавају о подмирењу неких ранијих дугова. Почетком јуна 1410. биљежи се преписка између њега и Дубровчана, која је имала за циљ договор да се одржи станак поводом парнице Рахца Баришића.71 Након тога, Радосав Главић прешао је из Требињске области у Конавле, којима је као жупан војводе Радослава управљао почетком треће деценије XV вијека. Имајући у виду да је и преписка један од четири основна вида дипломатског саобраћаја у средњем вијеку, име жупана Радосава Главића сасвим легитимно налази своје мјесто у овом раду. Због тога је неопходно навести још двије размјене писама између њега и Дубровчана, из априла и јуна 1422. У првој од њих у центру пажње био је инцидент са кнезом Бранком у Конавлима, при чему је Радосав испољавао прилично конструктивну улогу, а слично је било и у другој преписци, у спору око обраде земље у пограничном појасу.
Његов савременик, сличног имена и непознатог презимена, жупан Радослав, као посланик војводе Радича Санковића крајем марта 1399. долазио је у Дубровник, гдје је покушао да добије зајам за свог господара. Како су Дубровчани одбили писмену молбу војводе Радича ријечима да немају дуката у Општини, а сличне услуге ником не чине, Радослав је, као његов вјерни жупан, својим ријечима покушао да их убиједи да му дају зајам, али ни то није донијело резултат, те му је преостало да крене куће, наравно с претходно урученим писмом власти Општине. Више успјеха имао је крајем маја и почетком октобра 1402, када је као члан Радичевог посланства подизао могориш у Дубровнику. У дипломатској служби кнеза Павла Раденовића повремено је учествовао жупан Озрен Копијевић. Први пут се јавља у дубровачком писму од 3. октобра 1399, којим су му захвалили на обавјештењу како им стиже звечански кефалија Фериз. Других података о његовој дипломатској активности нема, али је зато сачуван његов надгробни натпис у Варошишту, у области Борча, који указује на баштинске посједе и поријекло Копијевића. Његов син био је кнез Радич Озрисаљић, који је остварио блиставу дипломатску каријеру од готово пуне четири деценије на двору Павловића.
Као специфичан вид дипломатских мисија навешћемо слање краљеве властеле у неки удаљени крај његове земље ради спровођења неког правног чина. Такав случај биљежи повеља краља Стефана Остоје од 8. децембра 1400, када је упутио жупана Вукмира Семковића, жупана Радоја Радосалића и Вука Нимичића у Ливно ради уступања градова и Жупе Ливно војводи Хрвоју Вукчићу Хрватинићу. Природно, за ову тему од значаја су помени прве двојице, од којих је Вукмир Семковић служио још и краља Твртка I Котроманића. Радоје Радосалић поријеклом је био из старог лепеничког жупанског рода. Први пут жупан Радоје јавља се као свједок у повељи краља Стефана Дабише из јула 1392, да би у повељи из средине маја 1395. био забиљежен као пристав од двора. Послије ливањске мисије Радоје је напредовао у служби те се у повељама из 1404. и 1405. наводи као кнез. Након 1405. добио је титулу великог кнеза босанског од краља Твртка II, а коју је носио до краја живота. Сачуван је и његов надгробни натпис у Забрђу код Кисељака, који указује на баштинске посједе Радосалића.
Као посланик војводе Радича Санковића, жупан Дабиша Гојаковић је 29. маја 1402. примио могориш за свог господара у Дубровнику. Постоји могућност да је Дабиша обављао сличну мисију и у октобру исте године. У служби истог господара биљежи се мисија жупана Дабижива Чихорића 22. октобра 1402. у Дубровнику. И војвода Сандаљ Хранић Косача имао је своје жупане које је по потреби користио у дипломатским мисијама. Први по имену познати био је Толиша, који се први пут јавља почетком октобра 1405, када је молио Дубровчане да га приме у свој град у случају напада угарске војске, што су они прихватили.88 Као Сандаљев посланик, жупан Толиша добио је у Дубровнику 29. јуна 1406. године 120 перпера на име могориша за претходне двије године. Међутим, када је у новембру исте године долазио у Дубровник по могориш, није му исплаћен јер није носио Сандаљев вјеровни лист. Толиша се посљедњи пут јавља 8. јуна 1408, али то није било повезано са било каквом дипломатском мисијом.
У исто вријеме жупан Богчин Корјенић, који је управљао Жупом Врм и градом Клобуком, повремено је ангажован у Сандаљевим дипломатским акцијама. Први пут се помиње 6. августа 1399, када су никшићки Власи тужили Богчина Корјенића госпођи Јелени због тога што им је наплаћивао царину на Љутој. За ову тему много су значајнијa његова друга два помена, и то 5. августа 1409. и 11. новембра 1412, када у улози Сандаљевог слуге доноси писма свога господара у Дубровник. На основу текстова тих писама види се да он није био обични курир, већ и да је говорио пред Дубровчанима у име свога господара. Његов син био је Радослав Богчиновић, који се као посланик војводе Сандаља појављује само у вријеме Конавоског рата, али како се не биљежи с титулом жупана, његова активност неће бити предмет истраживања у овом раду.
Занимљива личност за ово истраживање свакако јесте Радашин Брајковић, јер је једини жупан за кога би се могло рећи да је био искључиво гласник и посланик свог господара, краља Твртка II Твртковића. Као дворски властелин помиње се двапут, једном у првом периоду Тврткове владавине (1404–1409), а други пут у другој његовој владавини (1420–1443).
Толиша и Богчин нису били једини жупани у дипломатској служби војводе Сандаља. Њихов савременик био је жупан Богета Руђић, који је више пута у току 1411 долазио у Дубровник ради подизања дуката за свог господара. Сљедећи пут се јавља 23. октобра исте године, када су Дубровчани писали Сандаљу како је са његовим листом дошао жупан Богета, те да је донио дукате, које је потом дао Бенетку и Тудору Бавжелићима. Након тога жупан Богета више се не биљежи у Сандаљевим дипломат-ским акцијама, али је зато био активан након продаје Конавала, када је био на челу устанка незадовољног локалног становништва.
У исто вријеме у служби породице Павловића, тачније кнеза и војводе Петра, биљежи се жупан Ђурађ, који је предводио војску ове великашке породице у прољеће 1416, када су пустошили области војводе Сандаља. Ђурђева улога у дипломатији није била толико значајна, али треба истаћи његову преписку с Дубровчанима у којој је отворено пријетио стонском кнезу оружаном акцијом ако не пусти неке његове људе. Природно да је такав став наишао на дубровачку осуду, што је видљиво из њиховог писма упућеног кнезу Петру 23. марта 1416. године. У другим дипломат-ским акцијама не помиње се више име жупана Ђурђа, који је ускоро погинуо, о чему свједочи надгробни натпис из Крушева код Стоца Након тога настаје тродеценијска пауза у ангажовању особа с титулом жупана у дипломатији, а коју је прекинуо Владоје Новаковић, властелин херцега Стјепана из Драчевице. Он је током 1445. био у дужој преписци с представницима Дубровачке републике око проблема са спорним земљиштем, а постоји могућност да је дошло и до неколико састанака са конавоским кнезом како би се исти ријешили. Изгледа да у свему томе није било значајнијег успјеха. Почетком априла сљедеће године биљеже се нови преговори између жупана Владоја и конавоског кнеза, чији је предмет била спорна граница између Конавала и Драчевице. Заједно са конавоским кнезом Новаковић је у мају 1447. регулисао спор око четири гранична солила. Да ли због тога или каквих других заслуга, од свог господара Стјепана Косаче Владоје је био награђен титулом кнеза. Након тога његово име биљежи се обично у преговорима са Дубровчанима око расподјеле жита у спорној граничној области, при чему је постизао компромисе, те је од власти Републике био чак и награђиван.
Средњовјековни извори, као и управо саопштени примјери, јасно показују да су особе са титулом жупана обављале дипломатске мисије различите природе, од обичног подизања поклада па све до сложених преговора којима је требало закључити ратно стање и утаначити услове мира. За обављање таквих послова обично су бирани жупани који су уживали велико повјерење својих владара или обласних господара, које су заслужили својим способностима или дугогодишњом вјерном службом. Њихово учешће у посланствима не може се окарактерисати као стална служба или професија, већ би се прије рекло да су то биле повремене мисије које су се разликовале од случаја до случаја. При томе се не смију занемарити ни они случајеви, истина малобројни, у којима су сами жупани носиоци дипломатског процеса, при чему не заступају и не преносе ставове својих господара већ искључиво своје, као израз властите унутрашње или спољне политике. У дипломатској служби владара и обласних господара најраширенија титула била је кнежевска. У том погледу особе са титулом жупана знатно су заостајале, посебно како је вријеме одмицало. И док се у XIII, XIV и прве двије деценије XV вијека ова разлика не примјећује превише и постоји извјесна равнотежа, након тога жупана готово да и нема у дипломатији, што се може објаснити извјесном деграда-цијом титуле жупана, али и огромној заступљености титуле кнеза. У посљедњем периоду постојања наших средњовјековних држава, дакле уочи пада под турску власт и у вријеме борби против освајача, уочљива је појава све чешћег ангажовања војвода у дипломатији, што је раније била ријеткост. Природно да је и то утицало на истискивање жупана из дипломатског процеса, њихову коначну деградацију изражену кроз функцију локалних органа власти са ограниченим ингеренцијама и њихов скори нестанак с историјске позорнице.

(Текст преузет из „Гласника Удружења архивских радника Републике Српске)

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *