Укидањем Пећке патријаршије 1766. године Српска православна црква у Босни и Херцеговини дошла је под јурисдикцију Цариградске патријаршије. Од тада су на епархијама у Босни и Херцеговини епископи били Грци. Први Грк митрополит сарајевски био је Данило, који се помиње 1769, а последњи Антим (1874-1880).
Живот српског народа у Босни и Херцеговини под турском влашћу био је тежак. Због насиља турских власти дигнуто је током XIX века неколико српских устанака. Устанак у источној Херцеговини 1875. године (Невесињска пушка) и Ослободилачки ратови 1876-1878. године завршени су Берлинским конгресом 1878. године. Босна и Херцеговина је добила новог господара, уместо Турске, Аустро-Угарску.
Берлински конгрес 1878. године
Нови господари су издали прокламацију да ће бити заштићен живот, имовина и вера свих становника. Али то је било само мртво слово на папиру. У пракси су, како каже један римокатолички писац, „душевно прерађивали Босну“. Настојали су да измене лик и душу ове земље и њеног народа. Користили су верске поделе у циљу даље дезинтеграције српског етничког корпуса. Своје освајачке намере правдали су борбом против стварања наводне велике Србије. Србе у Босни и Херцеговини посебно је погађала римокатоличка пропаганда којом је руководио надбискуп Штадлер. Да би прозелитизам имао више успеха, толерантни босански фрањевци су замењени језуитским редом. Нудили су чак и српским епископима да приме унију. Забрањиване су српске школе и употреба ћирилице, настојало се да се богослужбене књиге донете из Русије замене оним штампаним у Монархији.
српска читаоница у Бањалуци
Аустро-Угарска је на спровођењу свога плана у Босни и Херцеговини нарочито радила од доласка Бењамина Калаја на чело окупационе владе 1882. године. Тим планом било је предвиђено стварање „босанске нације“ и утемељење „бошњаштва“ као политичке и националне идеологије; продубљивање јаза између православних Срба и муслимана и форсирање приближавања муслимана и римокатолика; постепено покатоличавање босанских муслимана; потискивање Срба под видом борбе против „великосрпске опасности“, колонизација страног, углавном римокатоличког живља у Босну и Херцеговину; подршка хрватској идеји и пројекту похрваћења Босне и Херцеговине.
митрополит Сава Косановић и Сарајевска богословија
Аустроугарски владар је склапањем конвенције са Цариградском патријаршијом 1880. године добио право да се меша у избор епископа Српске православне цркве. На основу ове конвенције владар је именовао митрополите на упражњене столице у Сарајеву, Мостару и Тузли, а могао је и да их отпусти по претходној дозволи Цариградске патријаршије. Користећи се овим правом, Аустро-Угарска је почела да замењује грчке епископе Србима. Прво је за сарајевског митрополита 1881. године хиротонисан Сава Косановић, потом 1888. за мостарског Леонтије Радуловић. Најкасније је замена извршена у Зворничко-тузланској епархији; тек 1892. године за епископа је хиротонисан Николја Мандић. Дозволон Цариградске патријарпије, у Босни је 1900. године основана и четврта српска епархија, Бањалучко-бихаћка. Залагањем црквених општина и Цркве основана је 1882. Конзисторија у Сарајеву, а 1897. и у Мостару. Од 1882. године почела је да ради Сарајевско-рељевска богословија; пре тога кандидати су се школовали у Бањалучкој богословији, која је радила од 1866. до 1875. године. Године 1898. основан је фонд за свештеничке удовице и сирочад. Извојевана је и црквено-школска аутономија 1905. године.
Српска православна црква у Босни и Херцеговини остала је под управом Цариградске патријаршије до краја Првог свјетског рата.
(Текст у цјелини преузет из монографије „Српска патријаршија“ др Предрага Пузовића, Нови Сад 2010, 217-219 стр)
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.